Лимунација на селу/11
Глава једанаеста
У њој је кратка војничка и цивилна биографија Миће »Официра«, и Пере ћате. Сем тога овде је описано и једно славље народно које је настало после слома Милосављева. И у овој глави има парче дописа.
Дан по дан пролажаше тако у селу у овим ситним и крупним пословима — па дође и давно жељени дан избора.
Срета спаде с ногу радећи. Уморан и телом и душом, али ипак задовољан. Прегледа списак поузданих, задовољан с квалитетом, али још више с квантитетом. Има их довољан број!
— Е-да ли штогод, кумим те богом, господине? А овако се више не море! — вели му Максим.
— Доста, к’и воде! — вели задовољно Срета, — упис једнако траје! Пропашће ка’ Жиронда!
И заиста! На дан избора пропаде стари председник Милисав и сви они што су с њим били на управи.
Нова општинска управа би изабрана. На чело управе дође газда Ђорђе као председник, а са њим и сасвим нови људи, нов општински персонал, у који су велике наде полагане.
Тај епохални догађај био је 17 (и словом: седамнаестога) августа.
А из овога ће читаоци најбоље видети шта све може човек да изврши кад га идеја руководи. Моћи ће, велим, да види, да се човеку ништа није отело, само кад прегне. Ето Срете као жива примера; почео сâм, а с читавом фалангом смелих, свесних бораца извео свој план.
Труд му је био крунисан успехом; променио је физиогномију села. И сад је, вала, слободно могао рећи као оно Наполеон Велики (а нађавола баш тога човека чудо што је мрзио Срета!) што је рекао својима: »Војници. Ја сам с вама потпуно задовољан!«
А какви кршни људи све то беху, ти људи новога времена и правца!
Бринући се о општим или, како се то Срета лепо изражаваше, народским стварима, заборавили су и на себе и на своје и на своју кућу. Не знаш ко им је неочешљанији и чупавији, или они или њихови у кући, или кровињаре њихове.
Седе тако поваздан у механи, па се разговарају о општим стварима у селу или у Србији, а ако им се ту деси и ћата, онда претресају и решетају и оне (ствари) по Европи. А кад се уморе и кад им се то досади а они седну па играју џандара или погађају у »каиш« или напослетку батале и то па гледају и блену у контрафе по кавани; гледају бог зна који пут смрт цара Максимилијана. Срета им прича све потанко како је то било, а Мића »Официр« им допуњава и објашњава понешто из Сретина причања као и увек што је помагао Срети. Он му је био десна рука; најважнији од свију, јер исти Срета, иако је ужасно зазирао од милитаризма — ипак му је Мића неопходан био.
Име његово, то јест Мићино, чули сте, читаоци, већ толико пута, и ја вам се сад морам извинити што вам га нисам у своје време представио. Али знате како је: Срби смо, а тиме је све речено. Знам да ће ми многи читаоци из свог искуства признати да код нас Срба што се тога јављања и представљања тиче, није боље ни по варошима а камоли по селима, где смо ми сада. Колико пута седе браћа Срби у кафани, заседе се до неко доба ноћи, пију и куцају се и разговарају; и сви за једним столом и један другог не познају! Тек после поноћи, око једног или два сахата, кад се тако запију у кафани, па и у приватној кући, сете се да се нису представили. И тек онда настане представљање и извињавање што није то раније учињено и што немају при себи карте посетнице. Чујеш само: »Мило ми је! Мило ми је особито!« Или се дигне један па се нахери преко астала па вели: »Извин’те, ми пијемо и, што кажу, већ и бог зна како пијемо, а нисмо се представили!« — »О молим!« вели онај други и диже се, како већ може, обори понеку пуну чашу, испусти шешир који је из учтивости скинуо с главе, па вели: »Мени би баш мило било. Баш јуче питам за вас, па велим: Који је оно господин, баш би се, велим, радо с њим упознао«. — »И ја вас познајем«, вели први: »онако из виђења«. — »Јесте, мило ми је«, вели други, »да се куцнемо«. — »Да се куцнемо и, што кажу, дружески одсад живимо!« вели први, »а баш ми је мило што сам се позн’о с тобом«. — »Слушај море, а шта ту ви; ти, брате, то је српски, најлепше«. — »Ама то сам ти баш и ја хтео казати«, вели други. »Ајде у здравље!« И обојици мило бог зна како што су се познали, пију, разговарају се а ниједан не види ни, беле мачке, нити зна шта он говори, нити памти шта му онај говори и бог зна да ли ће се сутра или прекосутра и познати кад се виде. Таки смо ми!
Али ја ћу већ ствар поправити. А мислим да је тим боље сад вам га представити кад унеколеко већ и дела његова говоре за њ. Она ће поткрепити мој опис. Пустио сам да га најпре само по чувењу и по делима познате. Пробудио сам заинтересованост у вама; и сад ће ићи лакше.
Дакле, слушајте!
Свак зна и познаје у селу Мићу »Официра«. Има он и друго презиме, али под овим је много познатији. Можеш се одрати питајући за Мићу Илића, мало ће ко да ти каже да га зна, али кад кажеш: Мића »Официр«, свак зна. То име носи поодавно, још како се из војске вратио. Само писац не зна, те вас, драги читатељи, зато и неће умети тачно обавестити: да ли му је то име отуда што је у војсци служио, или га је можда добио због оних силних жутих војничких дугмади које је поиспрешивао свуда по каишу и по пантлици од шешира који је понекад, кад му се досади фес или шајкача, метао на главу.
Служио је у војсци и дотерао до поднаредника. Одслужио је три рока, па се вратио натраг у село. Не зна се да ли је морао, или је од своје воље изашао из касарне. Неки веле да се вратио »у цивиле« зато што су га многи млађи претекли (све неки штиглици са танким ногама а доле широким, »на трумбету«, панталонама, са малим брчићима и великим шишкама: тако звани канцеларијски, штабни и дивизиони пацови) и постали наредници; а он, са његовим тамбурмаџорским брковима, остао поднаредник и надаље! То га је, вели, наљутило па збацио униформу. Али Сретен га је поштовао и јако ценио због тога његовог смелог и одлучног корака, што је, то јест, своју грађанску слободу и своја грађанска права више свега ценио и изашао из те средњевековне и непроизводне класе, и на тај начин спасао и очувао селу једну радну и производну снагу.
Али многи у селу нису били Сретина мишљења, јер се Мића, међу нами буди речено, тамо прилично одвикао од тежачких радова, те се и овде у селу никако није прихватао скоро никаква посла. А остало му од оца лепо имање, па браћа радила а он левентовао. Левентовао је тако све по механама. Увек му је један или други рукав од кошуље био »уфлекан« црним вином.
Поваздан тако седи у механи или пред механом. Мало говори, само ћути па звиждуће или певуца кроз зубе. Опкорачи столицу, наслони се на леђа од столице па се љуља тако. Увек замишљен, суче бркове и тек по коју ако рекне, а то му обично навуче подуже зевање, тад се дигне да се мало раздрема и накашље за каквим чељадетом ако га сретне где се враћа с тестијама. Накратко рећи, увек је изгледао важан и замишљен, као да »дамшиф« измишљава, што рекли Банаћани.
А био је помало и писмен, па ко му га зна: стога се ваљда тако тешко и накањивао да ради тежачке послове, него је гледао све тако неке омање и лакше послове. Неко је време купио вересију по околним селима за неке фирме тамо у окружној вароши, па и то не знам због чега батали. И сада седи тако по ваздуги дан пред механом; мало говори, једнако ћути и прима оглушке, јер увек нешто мисли и премишља, а једнако шиљи бркове и шиљећи их гледа им у врхове, или глади брижљиво избријану браду, или се тегли на столици и гледа за Гизелом и рукне понеки пут. Он је једини био изузетак у селу што се бријања тиче међу осталима. А бријао се двапут, па и трипут недељно, и то сам својом руком. А зато су га многи необријани а жењени сељаци у селу ужасно мрзели; није им се никако то допадало што се он толико пута недељно брије, па чак, чапкун један, избријава и врат да се све светли као да га је сланином намазао! »Хе, мој солдо«, веле сељаци, »нећемо тако! Нећеш да се жениш, а бријеш се двапут недељно, ама... то... некако...« даље не рекну ништа, само врте главом и ударају се у груди. Али зато им је и Мило било кад би га чича Милисав казнио. А кажњавао га је почешће, јер је Мића почешће долазио у сукоб с кметом, пошто чича Милисав није могао очима да гледа левенте. И Мића га се, да видиш чуда, доста бојао, иако је одслужио три рока у војсци, где се у касарни разним марифетлуцима научио па се понеки пут и извлачио.
Једанпут се код његове куће нашао траг украденог говечета; бар тако су га неки »обедили«. Сајбија га тужи председнику, а овај пошље људе, власт, да му претресу кућу. Али Мића писмен, па не да, него вели власти: »Е, не смеш! То је противно члану петнаестом устава од осамдесет осме, који гласи: »Стан је неповредан«, и после: »Ни у ком случају претрес не може бити ноћу«, а данас је облачно; а то ка’ и ноћ да је! Кућа је светиња. Не сме нико ни да ми пригвири у кућу и замуку моју да такне!« Тако говори Мића, а све лупа кажипрстом по извађеном уставу који је увек уза се вукао као мачка мачиће, а који му је био изнутра у џепу од јелека где му је обично стајао и бријач. — »Ово је уставна земља, и ја плаћам порез ка’ сваки подајник! — Нисам ја«, вели он, »један гурбет и нико, ја сам један човек раденик, мајстор; ја поштено зарађујем свој комад хлеба у ’вом селу!«
И власт остане, не сме даље. Јер ако ћемо право и по души да кажемо, оно тако је некако и било. Мића је знао неколико за село потребних мајсторија. Био је бистар и вешт у свему, а имао је чудо лаку руку.
Умео је, на пример, да намести ногу кад је ко угане, знао је добро да брије, метне само ћасу са сапуном и сланик са сољу поред себе, па мало брије, мало посоли, па готово бријање; сва комедија не кошта више од гроша! А сељак устане после тога, испружује ноге, глади се задовољно по обријаној бради и вели: »Е фала ти, Мићо, и баш си мајстор! Нек ти је, вала, алал тај грош!« Умео је и зубе да вади. И ово последње с успехом. Истина да је понекад ономе отекла после тога глава као половаче, али узрок зубобоље био је напољу! И какве је само зубе вадио! Једнога је тако једанпут, приликом ординирања, трипут око цркве онако клештима вукао. На сваком ћошку Мића стане, одмори се мало, попљуне шаке па запне и вуче. Онај само хучи и јауче и одупире се ногама, а Мића запео па вуче јуначки, теши га и вели му: »Не бој се, брат Благоје!« докле не диже ноге један на једну други на другу страну и зуб не изађе напоље. Кад се дигну, они седну онако задувани па се одмарају и разговарају. »Пасја зуба, ако ко бога зна!« вели зубобољни. — »А-ја, уморих се ка’ Бошњо кад вуче којик уза Саву!« вели Мића. — »Е вала ти, брате Мићо«, вели Благоје. »Да ми се ти не нађе, ћа’ да излудим и да побијем све по кући!« — А Мића само слуша благодарност; једнако седе и праве цигаре и пуше и чуде се зубу. Мића вели да он зна шта је мука и невоља, и зато увек носи уза се маказе и клешта за силавом. А и сами сељаци, чим би тако нешто у селу затребало, одмах повичу: »Пошљи по Мићу »Официра«, па не бери бригу: тај све зна!«
Тај човек је, ето, био десна рука Срети; где Срета оком, ту Мића скоком. Било је, истина, још подоста кршних људи, али је Мића заличио.
Као одличан радник на преображају, држим да је заслужио да се мало више са њим позабавимо, јер и његово је унеколико дело ово ново време које настаде у селу.
Све ново! Нови људи, нов ред, нов живот у старом селу.
Не знаш ко је задовољнији, да ли Срета или ћир Ђорђе. Овај уситнио само корацима по механи; не држи га земља, нигде да угреје место. Прима честитања и даје част. Задовољан, боже, па од задовољства и не зна шта ради. Нуди свакога па чак и Крсмана табакером и дуваном.
И гле, мало помало па се обично честитање и скромно послужење изметну у праву част, а то је тим чудноватије што је све ишло на рачун ћир-Ђорђев, а он, сем пролазећих војника овога или онога батаљона, слабо је кога почастио.
Настаде џумбус. Једно право весеље, онако свесрдно.
Ту Цигани, једна славна дружина из Мељака, која се с неког вашара враћала и зауставила ту; ту се једе и пије, пева и игра. Пуне оканице и главе.
Тутњи земља, небо се пролама око ћир-Ђорђеве механе; све вришти и кикоће се.
А Мића »Официр« (е, баш је несретник!), привукао се полако кметовој кући (онога старога кмета), па стао да завија као вук на мећави. А умео је то зачудо лепо; од њега је ваљада боље и лепше умео само један други, неки Влах у касарни, кад је Мића с њим заједно служио у војсци.
Весеље је било и бујно и бурно, и бог зна докле би оно трајало — како се свет лепо расположио био — да је само ћир Ђорђе хтео и допустио.
Сви су учествовали и силама својим допринели да то весеље што боље и што лепше испадне. И ћир Ђорђе и Љубица служе и надгледају да сваки буде послужен, а нарочито Мића »Официр«, јер он је сам могао бити ово што је сад ћир Ђорђе, само да је хтео. Зато га сад гледају као мало воде на длану и ћир Ђорђе и Љубица којој је он и казао ради кога он ту жртву чини.
Тече весеље, што рек’о наш песник, к’о бујна река. А по стародревном српском обичају, није изостао ни гуслар; гусле су, рекао је Срета, Србину слободу очувале, па, вели он, нек је данас и прославе. И Борко запева једну пригодну песму за инат оном пропалом режиму, песму Старина Новак и Кнез Богосав у којој се пева са шта је Старина Новак отишао у хајдуке. — »Хе, хе!« смеје се ћир Ђорђе, »и онда тешко било за људи за порез; да беше јоште остао Милисав, ћа’ и ја притегнем опанци па у хајдуци! Хе, хе!« — »Не би био сам«, веле му други. Том приликом је Сретен држао као неко мало предавање о бирокрацији у држави проклете Јерине и жигосао, као неумитан критик, све што је за жигосање. И песма и предавање се необично допало свима и на опште захтевање свију, а нарочито ћир-Ђорђа, који је захтевао да се сад »запева нешто за ћеф и за весеље, смешно и од комендију« — загуди поново Борко другу једну, песму о душама, како су излазиле пред Риста Господа и исповедале му се. И док је певач причао како се исповедале душе: орачева, чобанинова, бакалинова, кметова, шпекулантова и попова, ишло је све лепо и красно. Борка једнако послужују. Свет да попуца од смеха, а ћир Ђорђе се смеје па све какоће онако ситно цинцарски, докле не дође на душу механџијску, кад се ћир Ђорђе мало уозбиљи па слуша Борка који пева
Душа клече, Ристу рече:
Ја сам душа мејанџијска;
У вино сам воду лила,
У ракију бенђелуке,
Дуплом кредом биљежила. —
Тад јој рече Ристос Господ:
Ајд’ у пак’о грешна душо,
Грешна душо мејанџијска!
А ћир Ђорђе који је био побожан човек, јер је свршио манастирску школу у Св. Пандократору, само се врпољи на столици. Промени се човек лепо у лицу, па тек уједаред, на опште запрепашћење и изненађење, плану.
— Ајде, ајд’ — вели ћир Ђорђе певачу.
— Шта је, шта је? — питају сви зачуђено.
— Фаћај си пут поскоро! — вели ћир Ђорђе. — Дакле: ракија и бенђелак?! А, селско кондроћефало?!
— Ама шта је то било? — питају опет други.
— Сас такве речи у моју кафану не може да бидне!
— Ама нисам мислио... — правда се Борко..
— Ајде попи си то чоканче, — вели ћир Ђорђе, — паре ти не тражим.
— Ама, молим те... нисам ништа ружно...
— Ама није човек мислио... — умирују га сви.
— Како, џанум, да неје ружно, када, пцето-ле, пцето, опорочава влас’. Е-ли сам ја саг влас? — пита ћир Ђорђе озбиљно.
— Ама јеси, како да ниси! — умирују га сви.
— Е, па лепо, здраво лепо... Дакле, молим: е-ли из моју радњу, е-ли ће саг да искуси строгос’ од закона.
И сви околни додаше знак Борку, и овај остави гусле и изађе, управо га на леп и вешт начин изведоше кад видеше да је Борко готов за нож.
— Што је пцетиште, видосте ли га! Ем си пије џабе и вино и ракије, ем још манише; вино с вода а ракија с бенђелак!...
— Ама није тако он мислио... — умирују га други — била једна шала...
— Сас чес’ нема шала! — вели ћир Ђорђе, који се расположи тек кад онога изведоше. — Добро и много фала што га изведосте! Ћа’ да изгубим главу, бре, за једну лолу и пангалоза! Не знаје он море јоште кој сам ја! Ја сам Сулиот, бре! Татко ми Сулиот беше, а што беше крвник! Кад ку крф наседне на очи, а немаше кога да закоље, — знаеш што чини!? Петла, море, закоље, сал’ да му види мало крф; тол’ко што беше крвник! И ја сам та сорта! Ама како једна влас’, морам сас примери да претходим, па мука!
А гости слушају и гуркају се.
Срета га умирује и вели му да је боље тако; није лепо да се весеље крвљу попрска.
Сви умирују ћир Ђорђа који полако долази к себи.
А ћата Пера, назван Измотација, да би загладио те ружне успомене, прискочи и он. Докле су други умиривали ћир-Ђорђа, ћата Пера је смишљао чиме би он онако лепо и вешто загладио овај малопређашњи немио призор; онако лепо и вешто, јер ћата Пера је био вештак, скроман служитељ у храму богиње Талије. А и иначе шта ти све он није био досада, али најдуже је био глумац.
У ово село је дошао право са позорнице. Као глумац прошао је доста света: Далмацију и Славонију, Банат и Бачку, Срем и Србију. Као глумцу фах му је био »љубавник« и »карактер«, и ко зна докле би још остао глумац да га у једном месту у Банату није оставила његова »наивна љубавница« и побегла с интригантом, однесавши му том приликом сахат, ћилибарску муштиклу и нов новцат црни анцуг и сву уштеду коју је учинио и код ње остављао, у намери да сам поведе позоришно друштво — а он тада направи неки ексцес и допадне аришта. Тада му се огади тај занат и досади тај хлебац, и он остави другове и дође у Београд. Досад кад год је долазио у Београд, долазио је у црном анцугу, и кад уђе код Дарданела, а он улази поносито па право касирки, па јој тамо курише, и свлачећи нове рукавице поручује кафу и за себе и за њу и за све глумце и штатисте. А сад, овако изневерен и, што је још главније, опљачкан, само се ушуњао и сео до првих врата, па нит вади табакеру, нит поручује кафу, а кад се глумци скупише па га стадоше питати како им је тамо ишло и како је живео, одговорио им је кратко да им је ишло славно и да је живео к’о бог, па одмах забагља прсте у прву табакеру коју је видео на столу. Ту се неколико дана виђао, а затим га нестаде. Огадио му се комедијашки живот, како је сам толико пута казао, и сад се овде у селу смирио. Изабрао је другу струку, а оно сасвим баталио и заборавио. Не можеш га скоро више ни познати да је икад то био; остале му само још две ствари из оног доба: волео је да декламује и да прави дебеле цигаре од туђег дувана. Од једне извађене цигаре направи после три тање. — Две године како је ћата. И сад му је једини идеал и жеља да преканта још ове четири године до тридесет, а тад би се кандидовао и био изабран за посланика. Што ће, боже, онда министри да играју пипревку пред њим! А већ сад има спреман говор (зна напамет сву ону вакелу као воду коју је Руј Блаз очитао министрима шпанским). »Ах«, рекао би често, лупајући се у прса; »ама само три дана да сам им ја министар! Не био ја Пера ћата ако све не би ишло ка’ по лоју!«
Он је и ћир-Ђорђу и Срети у последње време много вредео. Кад је новоизабрани председник дошао, све је измењао, а ћата Пера остаде; њега, лењир, маказе, дивит и пескаоницу није мењао, него све задржао.
Њему дакле још сада ћир Ђорђе допусти да заврши чим год ово весеље.
Још су једнако умиривали ћир-Ђорђа, којега је она Боркова песма онако потресла. И док су га сви умиривали и давали му за право што се уздржао и није гуслара исекао на онако ситне комаде, тако да му нос буде највећи комад од њега, — дотле се Пера ћата повукао за келнерај и чучнуо.
Они се још једнако тамо препиру.
Боже, боже, кад ти сад наш ћата истрча иза келнераја, сав разбарушен, са раширеним рукама, па стаде насред кафане и поче да декламује »Луду«. Не знам баш која беше, од Јаше или од Петефија, али једна »Луда« тек знам да је била. Има једно петнаест и више година како се ништа друго и не декламује него »Луда« па »Луда«, — а код нас све луђе иду ствари. Знам јој само почетак.
Ћата стаде насред механе, па се продера изненада тако силно да је Зац испустио и разбио чашу и извукао шамар.
— »Смир’те се!« — дрекну и отпоче ћата декламацију.
— Куку, ћата, анатема га било! — чу се са више страна од изненађене публике.
А ћата Пера наставља после мале паузе:
Смир’те се!
Скин’те ми се с врата!
У послу сам, журити се морам!
— А, бравос за тај реч, ешкољс’н, тако је! — прекиде га и одобрава ћир Ђорђе. — Алал ти вера! Коџа време прође, сутра си имам послу. Доста се налисте, несам ни ја Крсмановик!
А ћата опет наставља:
Бирам зраке врелог сунца —
Плетем бич —
Да ишибам овај свет!
и показа руком по сакупљенима у кафани.
— Куку, мајко! — чу се однекуд.
— Слабо, бога ми! — рече Цвијо, који је волео да се потуче него да га частиш до зоре.
А ћата продужује:
Смејат’ ћу се кад га стане јаук,
К’о што се он смеј’о кад сам плак’о ја —
Ха, ха, ха!
Даље се од грдна смеха није чула ћатина декламација, јер све удари у смех кад виде да је то само шала, да се и сам ћата смеје. Све се то поваљало од грдна смеха и клањало као дервиши у текијама, а најгрлатије се смејао Јелесије шпекулант. Догод се ћата измотавао, држао се Јелесије за трбух и за кукове од тешка смеха, па само виче: »Ајао, ајаоооо! Ох ох! Црк’о да бог дâ, ћато! О ко те заћатио!« — Недељу дана после тога, болели су га кукови од грдна смеха. Сам је после толико пута причао да се давно није тако слатко насмејао! Памти само још једном да се тако насмејао кад је неки Талијан, шта ли је, донео неког мајмуна, а мајмун у неком официрском мундиру; плаве панталоне, црвен мундир с генералским еполетама, а има капу као конзул, са силним перјем; па се мајмун лепо егзецира, а све намигује и пљуцка и сече сабљом и лево и десно и пуца из пушке преко себе; мртва уста да насмеје. Е, онда, вели, што се слатко смејао и ово сад кад је Пера Измотација ово декламовао.
Кад је декламација свршена, ћата се поклони и ћир Ђорђе опомене госте да иду, а Зацу да очима знак да чини своју дужност. Зац је склонио џезве, погасио ватру и узео брезову метлу.
А то је газда-Ђорђу свакојако дужност била и као механџији и као председнику. Као власт хтео је показати да он више неће да трпи бекријања. А после, бога ми, јело се и пило на његов рачун, па је ваљада и тај разлог нешто вредео после оног првог. Он, дакле, опомене расположено друштво да је време да се разилазе; требаће сутра раније на рад да иду.
И гости се почеше разилазити.
А било је, бога ми, и крајње време, јер је поред разбијених оканица и неколико глава пукло. Једноме су сручили читав сланик соли док су му зауставили крв.
Сви се разиђоше, а Сретен пре свију. Отишао је раније да опише тај догађај.
Још пре поноћи сви су се већ очистили из механе. Но то ништа није сметало Срети да у привременом допису од четири пуна табака под насловом Рестаурација народних права или народно славље, напише како је то »неописано весеље трајало све до бела дана, када се весели и задовољни гости једва отеше од заустављања дарежљива и гостољубива домаћина, и разиђоше се својим кућама у примерном и најлепшем реду, као што и приличи трезвеним грађанима. »Многи су — тако завршује допис — однели одатле најлепше и најпријатније успомене, и многи ће се још дуго и дуго сећати тога весеља.«