Лимунација на селу/10
Глава десета
У овој ће се глави као у некој панорами, још боље, као у калеидоскопу неком, ређати једна за другом слике из села које је пренуло из дремежа, јер се у њему пробудила вештачки (а и насилно) успављивана и дуго успавана свест.
Ето тако је Срета мало помало али постојано разглављивао — да се послужим фигуром — општинска кола и кљуцао својим критичарским кесером стару и трошну општинску зграду, док није постигао оно што је хтео.
И заиста! Као да се неки ђаво настанио у село, и ушао у све без разлике пола и старости, тако се све тумбе окрену. Ни они сељаци и суседи, ни дај боже!
Мрзе се као да нису, боже ме прости, једна вера.
Један другоме ни бога не називају. Кад се деси да прођу један крај другог, а оно се тек један искашље, а други му нешто ружно рекне. А болан, како су се пређе лепо пазили и живели међу собом!
Па што људи — али и у жене уђе неки бес! А пре тога иако су се оговарале, то им је бар личило, јер им је то од бога дато и остало. Чудо! А оне нит’ ће бирати кметове, нит’ ће бити изабране за кметове! Тек кад се жене поделише у партије и завадише — онда тек да видиш лома! Само да станеш па да гледаш, слушаш и да сехириш!
Оне се мало држе ствари, него реч-две па одмах прелазе на личност. Стану једна другој пребацивати ово или оно, овога или онога. Какве ствари чујеш! Ова оној спомиње за Пурка пандура, а она овој за газда-Ђорђа или ћату, а наравно да се приликом таких диспута још понајчешће спомиње име Миће »Официра«. Човек стане па слуша само, и не зна којој да дâ за право.
И то тако иде из дана у дан, па изгледа човеку, као да су ту своју свађу или полемику поделиле на главе или на продужења, као неки подлистак у новинама.
Здрпе се где се само нађу и стигну: у забрану, на чесми, на улици, на гробљу кад дају даћу. И ту на гробљу још као да је најозбиљније и најстрашније кад се здрпе. Пуне туге и бола, а после напијених за »спокој душе« чашица и чаша, пуних глава, доведу брзо полемику до озбиљна обрта и жалосних последица.
Мржња је тако била ухватила корена да је то била једна страхота! Не само, на прилику, после даће, где би напослетку могао човек да окриви вино, него и на самој чесми, поред чисте и бистре воде, па се дохвате за кике и држе се као, ако сте кадгод, љубазни читатељи, видели кад се ћурке споречкају, па кад једна другој тури кљун у уста, па се тако држе, не попуштајући ни једна својој супарници. Тако се и оне ухвате за фризуре. Само је једна разлика та што ћурке у тој прилици бар ћуте (и само се клате), док се ове држе и свађају. Морају људи да притрче и да интервенирају; изруче на њих по неколико тестија воде док их разваде. Тако је страховита мржња кад се у начелне ствари још и личне умешају.
Но даље с тим призорима што тако страшно подивљају нарави! Нећу о њима више да говорим. Рећу ћу још неку о стварима које су се сваки дан дешавале; о препиркама које нису излазиле из граница својих, које су од почетка до краја остале само препирке. Јер њих је човек могао штавише са задовољством слушати и присуствовати им, и ничија интервенција није ту потребна била. Оне су се, као што је већ споменуто, понављале или продужавале свакога дана.
Прођеш само улицом, а оно чујеш где се преко улице, преко тебе, препиру. Погледаш на једну страну да видиш, откуда долази глас, а оно видиш где је једна на једној а друга на другој страни, па се свађају. Седи свака на прагу своје куће, па се и брани и напада у исто време. И то често не иде с бог зна каквом ватром. Седе и једна и друга, свака на свом прагу, а приставиле џезве уз ватру па се свађају; доливају, пију и једнако се свађају. И то им ништа не смета да свака усред те свађе прекине у дијалогу свој монолог и наређује млађем у кухини шта треба; дакле, сасвим онако као што причају за Наполеона: да је у исто време могао диктирати неколико писама.
И така свађа отеже се тако мирно по неколико дана, све докле једна другој не запуши уста каквом страшном оптужбом. Тада обично »оклеветана« скочи и стане да се лупа по оној страни коју госпођа капетаница украшава турниром, а на то скочи и она друга, па то исто учини; и сада место дијалога настане мимика, која обилно накнађује престанак дијалога.
Ето тако се то из дана у дан понавља, и ко је беспослен, као Мића »Официр« на прилику, тај може много штошта интересантно и пикантно и да чује и да види. Не треба му да чита Бокачија!
И мада су многе учествовале у таквим диспутима, и мада је ораторски дар добри господ подједнако разделио међу Евине кћери у том селу — ипак је најчешће на мегдану остала и палмову победну гранчицу односила нека Теодора у сомотском лајбу и с пунђом у »нецу«; учитељева најжешћа и најватренија присталица. А поред ње се прочула и ћир-Ђорђева Љубица. Њу не сме писац да цитира зато што је била исувише опширна, нико жив не може до речи да дође, а писцу је жеља да буде што краћи и што пре да приведе крају приповетку.
Теодору или Тодору, »присталицу« учитељеву, је њена противница некако друкчије назвала у свађи, али то ће пре бити она позната женска пакост. А сем тога, кад још напоменемо да је и она некако око то доба се стрефила у селу кад и нови учитељ, а била однекуд »испрека« из неке вароши — онда је, наравно, сасвим јасно да су је сељанке морале мрзити и у својој, познатој свакоме, тесногрудости женској, баснословне клевете о њој износити. Зато ћу, дакле, замолити читаоце да не поверују одмах ономе што се по селу проноси: као да је она не знам шта била у неком манастиру. По селу причају да је излетела одатле, из манастира, тек после једне оштре интерпелације у скупштини и оставила манастир, који је, веле, иза ње остао као иза какве агарјанске навале у старо доба, и дошла Срети те га прати као »вешерка« његова.
Тако говоре по селу непријатељи њезини. Међутим, један варошанин је причао да је њу тамо преко још познавао као једну чесну, беспрекорну и богобојажљиву жену удовицу, као једну добру душу, која је као таква дуго почаствована била да меси поскурице за цркву и да пере стихаре, а и господин попа се особито хвалио с њом.
То је све што се сме тврдити. А све оно што се после тога проносило за њу, може лако бити да је била пресна лаж и гадна клевета, само да се и на тај начин шкоди господину министру просвете, јер је отуд-одовуд па све некако под његово подручје и »вједомство« спадала, било као рођака и »домостројитељка« у манастиру, било као »вешерка« у селу, односно код Сретена.
Но напослетку, хајде што му драго, да разумемо што се мржња пренела на лепши пол у селу; јер ако још немају (на вељу жалост Сретину, а на срамоту овога века) право гласа, оне имају права да се интересују, да бар, како наши кажу, кроз плот гледају ту политичку борбу, имају, накратко, права да се грде. Али тој омрази не беше граница; пређе од људи на жене, а одатле на десето.
Поделило се село у две гомиле, два непријатељска табора, па се коље ка’ жути мрав, а Срета посматра то па вели Максиму, који је такође постао други човек: »Виде ли, море, шта се начини! Виде ли како је село пренуло из дремежа и постало будан чувар својих права. Дед’ сад шта ће Милисав! А ти кажеш: не може! Може, само треба бити мушко.«
— Како да не може — вели Максим — може све кад је, ка’ што ти рече, човек мушко. Нема, беше му оно старо!
— И нема, није ово средњи век! — вели Срета.
— А он само ћути и дува на нос. Е баш лијепо видиш како му није мило, ама измакло му се.
— А ти држи оне за које ти рекох. Чини ми се да као мало врдају. А ја на тебе сву наду полажем.
— Ама не брини се ти. А је л’ сам му се само ја натурио. Горе му напасти не треба. А ја, знаш, онако лијепо с њим и опет ћерам своје. Ех, окле сам ја, не може он мени доскочити!
— Тако, тако!
— Ономад иде он овуд па таман прође а ја се искашља’ и пљуну’ за њим. А он се окрете па ме гледа, а ја и јопет пљуну’, ка’, знаш, да ми је наспело, а и не гледам у њега.
— А он?
— А он застаде мало па ме погледа, па врти главом. А после оде путем. А јуче и јопет тако прође а ја стојим пред чколом, па кад мину крај мене а ја за вес, а таман он прође а ја се и јопет искашља’ ка’ и јуче?
— А шта он?
— А он и опет застаде и ка’ пође к мени, па стаде. »Ама, вели, ти канда се искашља ка’ и јуче?«
— А-ја, кмете, велим му ја, знаш чистио ону чкољу па ме лепо удави она ђечија прашина, па сад ти крхам ка’ нико мој. За оно мало ајлука, реко’, трујем своја плућа, а господа што ништа не раде носе штивлете и кркају пиво и бивтеке, а ја, ка’ један продуктиван и користан раденик, који сам се, реко’, посвјетио подмлатку, заљевам знојем и сузама суху кору љеба.
— Врло добро, Максиме! А он?
— А он подави реп кад му то реко’ па увати пут. А да беше још корак крочио, ћа’, лијепе ми вјере, да и ја крочим који, а богме било би свачега.
— Боље што ниси. Неће ни његово довека!
— Ама и ја то велим! Нека иде, а што велиш, неће ни његово довјека бити, а дотле; Одиђи, грбава вјеро, кумим те богом великијем!
— Доста му и оволико. Само кад се заталасало и зајосало, — вели Срета, — ето то је, мој Максиме, живот; живот је борба, трење!
А међутим то не беше трење, него сатирање. Једна гомила чини другој свакојаке пакости; сече шљиваре, пали сена, обаљује плотове, развлачи посечене забране. И стока и живина поче да трпи откако се пробудила та свест у селу.
Тек видиш зељова где излети подавијена репа на три ноге, па шиша кроз сокак и не осврне се нит’ пусти аваза све док не дође под кош у своју авлију. Тек оданде лане! А то је зељов једнога одборника.
Доскора се Мића с њим лепо пазио и забављао. Научио га је онако маторог да прескаче преко штапа на задовољство свију гостију пред механом; а сада, гле, шта све учини политика од њих, и шта дочека! И њега је макнуо неко из политичке мржње, макнуо га какав политички противник његовог госе. Ето сад јадан зељов плаћа својим леђима све оне диференције у политичким погледима свога госе и његова комшије.
Шта је то наопако!
Па и сама живина сеоска, и она је пропатила и осетила ту пробуђену свест. Ето бар се за петла, на пример, не може казати да није исувише еротички расположен (као што се то из зоологије и свакодневног посматрања зна), а такви су увек далеко од сваке партијске борбе, јер су и непримчиви за њу. Па ипак! Шта је све муке видео од тога доба чича-Милисављев петао, и то онај петао коме су досада свачија врата била отворена и буњишта на расположењу била — јер је са своје угледне персоне просто пленио и, да се послужим архаизмом, неодолим био — и он тамо одлазио и курисао луцкастим кокошкама, на велику корист економних домаћица! Па и он је доста пропатио!
А био је красан петао. Чича Милисав га је пре две године однекуд добио и пазио га не друкче него као свога сина. А имао је кога и да пази. Беше то поносит, госпоствена хода, петао. Кад накриви ону његову пусту кресту па се поносито пошета, изгледао је исти Мића кад накриви вес или шајкачу па се крене и искашљује поред плотова. И сад, тога и таквога петла мрзили у селу!
А међутим он је имао неоспорних заслуга за то исто неблагодарно село, јер је не само оплеменио целу живинску расу у том селу, него ју је и умножио као какав старозаветни патријарх. И све је то заборавио неблагодарни свет, па чак и оне силне и красне кајгане! И он, дакле, који је негда тако радо виђан у свакој кући и од људи а још више од живине његова сталежа — тај петао не сме данас ни у први комшилук где има толико лепих успомена! Тек видиш а оно полети метла из комшијске авлије за њим, а он прне преко плота кући на кров од коша па одатле, из своје кућице своје слободице, кукурекањем протестује, а креста му се сва црвени од стида што је тако инсултован и осрамоћен пред дамама дотичне врсте.
Жалост је било погледати! А међутим увек је то тако кад се опака Ерида, божица кавге, настани у ком месту и кад се страсти, што рекли наши стари, »узволнују«.
И шта ти све није било. Ко би умео и могао да исприча све оне силне ситне и крупне пакости које су се сваки дан понављале, а још главније: ко би био тако луд да их све чита!