Limunacija na selu/11
Glava jedanaesta
U njoj je kratka vojnička i civilna biografija Miće »Oficira«, i Pere ćate. Sem toga ovde je opisano i jedno slavlje narodno koje je nastalo posle sloma Milosavljeva. I u ovoj glavi ima parče dopisa.
Dan po dan prolažaše tako u selu u ovim sitnim i krupnim poslovima — pa dođe i davno željeni dan izbora.
Sreta spade s nogu radeći. Umoran i telom i dušom, ali ipak zadovoljan. Pregleda spisak pouzdanih, zadovoljan s kvalitetom, ali još više s kvantitetom. Ima ih dovoljan broj!
— E-da li štogod, kumim te bogom, gospodine? A ovako se više ne more! — veli mu Maksim.
— Dosta, k’i vode! — veli zadovoljno Sreta, — upis jednako traje! Propašće ka’ Žironda!
I zaista! Na dan izbora propade stari predsednik Milisav i svi oni što su s njim bili na upravi.
Nova opštinska uprava bi izabrana. Na čelo uprave dođe gazda Đorđe kao predsednik, a sa njim i sasvim novi ljudi, nov opštinski personal, u koji su velike nade polagane.
Taj epohalni događaj bio je 17 (i slovom: sedamnaestoga) avgusta.
A iz ovoga će čitaoci najbolje videti šta sve može čovek da izvrši kad ga ideja rukovodi. Moći će, velim, da vidi, da se čoveku ništa nije otelo, samo kad pregne. Eto Srete kao živa primera; počeo sâm, a s čitavom falangom smelih, svesnih boraca izveo svoj plan.
Trud mu je bio krunisan uspehom; promenio je fiziognomiju sela. I sad je, vala, slobodno mogao reći kao ono Napoleon Veliki (a nađavola baš toga čoveka čudo što je mrzio Sreta!) što je rekao svojima: »Vojnici. Ja sam s vama potpuno zadovoljan!«
A kakvi kršni ljudi sve to behu, ti ljudi novoga vremena i pravca!
Brinući se o opštim ili, kako se to Sreta lepo izražavaše, narodskim stvarima, zaboravili su i na sebe i na svoje i na svoju kuću. Ne znaš ko im je neočešljaniji i čupaviji, ili oni ili njihovi u kući, ili krovinjare njihove.
Sede tako povazdan u mehani, pa se razgovaraju o opštim stvarima u selu ili u Srbiji, a ako im se tu desi i ćata, onda pretresaju i rešetaju i one (stvari) po Evropi. A kad se umore i kad im se to dosadi a oni sednu pa igraju džandara ili pogađaju u »kaiš« ili naposletku batale i to pa gledaju i blenu u kontrafe po kavani; gledaju bog zna koji put smrt cara Maksimilijana. Sreta im priča sve potanko kako je to bilo, a Mića »Oficir« im dopunjava i objašnjava ponešto iz Sretina pričanja kao i uvek što je pomagao Sreti. On mu je bio desna ruka; najvažniji od sviju, jer isti Sreta, iako je užasno zazirao od militarizma — ipak mu je Mića neophodan bio.
Ime njegovo, to jest Mićino, čuli ste, čitaoci, već toliko puta, i ja vam se sad moram izviniti što vam ga nisam u svoje vreme predstavio. Ali znate kako je: Srbi smo, a time je sve rečeno. Znam da će mi mnogi čitaoci iz svog iskustva priznati da kod nas Srba što se toga javljanja i predstavljanja tiče, nije bolje ni po varošima a kamoli po selima, gde smo mi sada. Koliko puta sede braća Srbi u kafani, zasede se do neko doba noći, piju i kucaju se i razgovaraju; i svi za jednim stolom i jedan drugog ne poznaju! Tek posle ponoći, oko jednog ili dva sahata, kad se tako zapiju u kafani, pa i u privatnoj kući, sete se da se nisu predstavili. I tek onda nastane predstavljanje i izvinjavanje što nije to ranije učinjeno i što nemaju pri sebi karte posetnice. Čuješ samo: »Milo mi je! Milo mi je osobito!« Ili se digne jedan pa se naheri preko astala pa veli: »Izvin’te, mi pijemo i, što kažu, već i bog zna kako pijemo, a nismo se predstavili!« — »O molim!« veli onaj drugi i diže se, kako već može, obori poneku punu čašu, ispusti šešir koji je iz učtivosti skinuo s glave, pa veli: »Meni bi baš milo bilo. Baš juče pitam za vas, pa velim: Koji je ono gospodin, baš bi se, velim, rado s njim upoznao«. — »I ja vas poznajem«, veli prvi: »onako iz viđenja«. — »Jeste, milo mi je«, veli drugi, »da se kucnemo«. — »Da se kucnemo i, što kažu, družeski odsad živimo!« veli prvi, »a baš mi je milo što sam se pozn’o s tobom«. — »Slušaj more, a šta tu vi; ti, brate, to je srpski, najlepše«. — »Ama to sam ti baš i ja hteo kazati«, veli drugi. »Ajde u zdravlje!« I obojici milo bog zna kako što su se poznali, piju, razgovaraju se a nijedan ne vidi ni, bele mačke, niti zna šta on govori, niti pamti šta mu onaj govori i bog zna da li će se sutra ili prekosutra i poznati kad se vide. Taki smo mi!
Ali ja ću već stvar popraviti. A mislim da je tim bolje sad vam ga predstaviti kad unekoleko već i dela njegova govore za nj. Ona će potkrepiti moj opis. Pustio sam da ga najpre samo po čuvenju i po delima poznate. Probudio sam zainteresovanost u vama; i sad će ići lakše.
Dakle, slušajte!
Svak zna i poznaje u selu Miću »Oficira«. Ima on i drugo prezime, ali pod ovim je mnogo poznatiji. Možeš se odrati pitajući za Miću Ilića, malo će ko da ti kaže da ga zna, ali kad kažeš: Mića »Oficir«, svak zna. To ime nosi poodavno, još kako se iz vojske vratio. Samo pisac ne zna, te vas, dragi čitatelji, zato i neće umeti tačno obavestiti: da li mu je to ime otuda što je u vojsci služio, ili ga je možda dobio zbog onih silnih žutih vojničkih dugmadi koje je poisprešivao svuda po kaišu i po pantlici od šešira koji je ponekad, kad mu se dosadi fes ili šajkača, metao na glavu.
Služio je u vojsci i doterao do podnarednika. Odslužio je tri roka, pa se vratio natrag u selo. Ne zna se da li je morao, ili je od svoje volje izašao iz kasarne. Neki vele da se vratio »u civile« zato što su ga mnogi mlađi pretekli (sve neki štiglici sa tankim nogama a dole širokim, »na trumbetu«, pantalonama, sa malim brčićima i velikim šiškama: tako zvani kancelarijski, štabni i divizioni pacovi) i postali narednici; a on, sa njegovim tamburmadžorskim brkovima, ostao podnarednik i nadalje! To ga je, veli, naljutilo pa zbacio uniformu. Ali Sreten ga je poštovao i jako cenio zbog toga njegovog smelog i odlučnog koraka, što je, to jest, svoju građansku slobodu i svoja građanska prava više svega cenio i izašao iz te srednjevekovne i neproizvodne klase, i na taj način spasao i očuvao selu jednu radnu i proizvodnu snagu.
Ali mnogi u selu nisu bili Sretina mišljenja, jer se Mića, među nami budi rečeno, tamo prilično odvikao od težačkih radova, te se i ovde u selu nikako nije prihvatao skoro nikakva posla. A ostalo mu od oca lepo imanje, pa braća radila a on leventovao. Leventovao je tako sve po mehanama. Uvek mu je jedan ili drugi rukav od košulje bio »uflekan« crnim vinom.
Povazdan tako sedi u mehani ili pred mehanom. Malo govori, samo ćuti pa zvižduće ili pevuca kroz zube. Opkorači stolicu, nasloni se na leđa od stolice pa se ljulja tako. Uvek zamišljen, suče brkove i tek po koju ako rekne, a to mu obično navuče poduže zevanje, tad se digne da se malo razdrema i nakašlje za kakvim čeljadetom ako ga sretne gde se vraća s testijama. Nakratko reći, uvek je izgledao važan i zamišljen, kao da »damšif« izmišljava, što rekli Banaćani.
A bio je pomalo i pismen, pa ko mu ga zna: stoga se valjda tako teško i nakanjivao da radi težačke poslove, nego je gledao sve tako neke omanje i lakše poslove. Neko je vreme kupio veresiju po okolnim selima za neke firme tamo u okružnoj varoši, pa i to ne znam zbog čega batali. I sada sedi tako po vazdugi dan pred mehanom; malo govori, jednako ćuti i prima ogluške, jer uvek nešto misli i premišlja, a jednako šilji brkove i šiljeći ih gleda im u vrhove, ili gladi brižljivo izbrijanu bradu, ili se tegli na stolici i gleda za Gizelom i rukne poneki put. On je jedini bio izuzetak u selu što se brijanja tiče među ostalima. A brijao se dvaput, pa i triput nedeljno, i to sam svojom rukom. A zato su ga mnogi neobrijani a ženjeni seljaci u selu užasno mrzeli; nije im se nikako to dopadalo što se on toliko puta nedeljno brije, pa čak, čapkun jedan, izbrijava i vrat da se sve svetli kao da ga je slaninom namazao! »He, moj soldo«, vele seljaci, »nećemo tako! Nećeš da se ženiš, a briješ se dvaput nedeljno, ama... to... nekako...« dalje ne reknu ništa, samo vrte glavom i udaraju se u grudi. Ali zato im je i Milo bilo kad bi ga čiča Milisav kaznio. A kažnjavao ga je počešće, jer je Mića počešće dolazio u sukob s kmetom, pošto čiča Milisav nije mogao očima da gleda levente. I Mića ga se, da vidiš čuda, dosta bojao, iako je odslužio tri roka u vojsci, gde se u kasarni raznim marifetlucima naučio pa se poneki put i izvlačio.
Jedanput se kod njegove kuće našao trag ukradenog govečeta; bar tako su ga neki »obedili«. Sajbija ga tuži predsedniku, a ovaj pošlje ljude, vlast, da mu pretresu kuću. Ali Mića pismen, pa ne da, nego veli vlasti: »E, ne smeš! To je protivno članu petnaestom ustava od osamdeset osme, koji glasi: »Stan je nepovredan«, i posle: »Ni u kom slučaju pretres ne može biti noću«, a danas je oblačno; a to ka’ i noć da je! Kuća je svetinja. Ne sme niko ni da mi prigviri u kuću i zamuku moju da takne!« Tako govori Mića, a sve lupa kažiprstom po izvađenom ustavu koji je uvek uza se vukao kao mačka mačiće, a koji mu je bio iznutra u džepu od jeleka gde mu je obično stajao i brijač. — »Ovo je ustavna zemlja, i ja plaćam porez ka’ svaki podajnik! — Nisam ja«, veli on, »jedan gurbet i niko, ja sam jedan čovek radenik, majstor; ja pošteno zarađujem svoj komad hleba u ’vom selu!«
I vlast ostane, ne sme dalje. Jer ako ćemo pravo i po duši da kažemo, ono tako je nekako i bilo. Mića je znao nekoliko za selo potrebnih majstorija. Bio je bistar i vešt u svemu, a imao je čudo laku ruku.
Umeo je, na primer, da namesti nogu kad je ko ugane, znao je dobro da brije, metne samo ćasu sa sapunom i slanik sa solju pored sebe, pa malo brije, malo posoli, pa gotovo brijanje; sva komedija ne košta više od groša! A seljak ustane posle toga, ispružuje noge, gladi se zadovoljno po obrijanoj bradi i veli: »E fala ti, Mićo, i baš si majstor! Nek ti je, vala, alal taj groš!« Umeo je i zube da vadi. I ovo poslednje s uspehom. Istina da je ponekad onome otekla posle toga glava kao polovače, ali uzrok zubobolje bio je napolju! I kakve je samo zube vadio! Jednoga je tako jedanput, prilikom ordiniranja, triput oko crkve onako kleštima vukao. Na svakom ćošku Mića stane, odmori se malo, popljune šake pa zapne i vuče. Onaj samo huči i jauče i odupire se nogama, a Mića zapeo pa vuče junački, teši ga i veli mu: »Ne boj se, brat Blagoje!« dokle ne diže noge jedan na jednu drugi na drugu stranu i zub ne izađe napolje. Kad se dignu, oni sednu onako zaduvani pa se odmaraju i razgovaraju. »Pasja zuba, ako ko boga zna!« veli zuboboljni. — »A-ja, umorih se ka’ Bošnjo kad vuče kojik uza Savu!« veli Mića. — »E vala ti, brate Mićo«, veli Blagoje. »Da mi se ti ne nađe, ća’ da izludim i da pobijem sve po kući!« — A Mića samo sluša blagodarnost; jednako sede i prave cigare i puše i čude se zubu. Mića veli da on zna šta je muka i nevolja, i zato uvek nosi uza se makaze i klešta za silavom. A i sami seljaci, čim bi tako nešto u selu zatrebalo, odmah poviču: »Pošlji po Miću »Oficira«, pa ne beri brigu: taj sve zna!«
Taj čovek je, eto, bio desna ruka Sreti; gde Sreta okom, tu Mića skokom. Bilo je, istina, još podosta kršnih ljudi, ali je Mića zaličio.
Kao odličan radnik na preobražaju, držim da je zaslužio da se malo više sa njim pozabavimo, jer i njegovo je unekoliko delo ovo novo vreme koje nastade u selu.
Sve novo! Novi ljudi, nov red, nov život u starom selu.
Ne znaš ko je zadovoljniji, da li Sreta ili ćir Đorđe. Ovaj usitnio samo koracima po mehani; ne drži ga zemlja, nigde da ugreje mesto. Prima čestitanja i daje čast. Zadovoljan, bože, pa od zadovoljstva i ne zna šta radi. Nudi svakoga pa čak i Krsmana tabakerom i duvanom.
I gle, malo pomalo pa se obično čestitanje i skromno posluženje izmetnu u pravu čast, a to je tim čudnovatije što je sve išlo na račun ćir-Đorđev, a on, sem prolazećih vojnika ovoga ili onoga bataljona, slabo je koga počastio.
Nastade džumbus. Jedno pravo veselje, onako svesrdno.
Tu Cigani, jedna slavna družina iz Meljaka, koja se s nekog vašara vraćala i zaustavila tu; tu se jede i pije, peva i igra. Pune okanice i glave.
Tutnji zemlja, nebo se prolama oko ćir-Đorđeve mehane; sve vrišti i kikoće se.
A Mića »Oficir« (e, baš je nesretnik!), privukao se polako kmetovoj kući (onoga staroga kmeta), pa stao da zavija kao vuk na mećavi. A umeo je to začudo lepo; od njega je valjada bolje i lepše umeo samo jedan drugi, neki Vlah u kasarni, kad je Mića s njim zajedno služio u vojsci.
Veselje je bilo i bujno i burno, i bog zna dokle bi ono trajalo — kako se svet lepo raspoložio bio — da je samo ćir Đorđe hteo i dopustio.
Svi su učestvovali i silama svojim doprineli da to veselje što bolje i što lepše ispadne. I ćir Đorđe i Ljubica služe i nadgledaju da svaki bude poslužen, a naročito Mića »Oficir«, jer on je sam mogao biti ovo što je sad ćir Đorđe, samo da je hteo. Zato ga sad gledaju kao malo vode na dlanu i ćir Đorđe i Ljubica kojoj je on i kazao radi koga on tu žrtvu čini.
Teče veselje, što rek’o naš pesnik, k’o bujna reka. A po starodrevnom srpskom običaju, nije izostao ni guslar; gusle su, rekao je Sreta, Srbinu slobodu očuvale, pa, veli on, nek je danas i proslave. I Borko zapeva jednu prigodnu pesmu za inat onom propalom režimu, pesmu Starina Novak i Knez Bogosav u kojoj se peva sa šta je Starina Novak otišao u hajduke. — »He, he!« smeje se ćir Đorđe, »i onda teško bilo za ljudi za porez; da beše jošte ostao Milisav, ća’ i ja pritegnem opanci pa u hajduci! He, he!« — »Ne bi bio sam«, vele mu drugi. Tom prilikom je Sreten držao kao neko malo predavanje o birokraciji u državi proklete Jerine i žigosao, kao neumitan kritik, sve što je za žigosanje. I pesma i predavanje se neobično dopalo svima i na opšte zahtevanje sviju, a naročito ćir-Đorđa, koji je zahtevao da se sad »zapeva nešto za ćef i za veselje, smešno i od komendiju« — zagudi ponovo Borko drugu jednu, pesmu o dušama, kako su izlazile pred Rista Gospoda i ispovedale mu se. I dok je pevač pričao kako se ispovedale duše: oračeva, čobaninova, bakalinova, kmetova, špekulantova i popova, išlo je sve lepo i krasno. Borka jednako poslužuju. Svet da popuca od smeha, a ćir Đorđe se smeje pa sve kakoće onako sitno cincarski, dokle ne dođe na dušu mehandžijsku, kad se ćir Đorđe malo uozbilji pa sluša Borka koji peva
Duša kleče, Ristu reče:
Ja sam duša mejandžijska;
U vino sam vodu lila,
U rakiju benđeluke,
Duplom kredom bilježila. —
Tad joj reče Ristos Gospod:
Ajd’ u pak’o grešna dušo,
Grešna dušo mejandžijska!
A ćir Đorđe koji je bio pobožan čovek, jer je svršio manastirsku školu u Sv. Pandokratoru, samo se vrpolji na stolici. Promeni se čovek lepo u licu, pa tek ujedared, na opšte zaprepašćenje i iznenađenje, planu.
— Ajde, ajd’ — veli ćir Đorđe pevaču.
— Šta je, šta je? — pitaju svi začuđeno.
— Faćaj si put poskoro! — veli ćir Đorđe. — Dakle: rakija i benđelak?! A, selsko kondroćefalo?!
— Ama šta je to bilo? — pitaju opet drugi.
— Sas takve reči u moju kafanu ne može da bidne!
— Ama nisam mislio... — pravda se Borko..
— Ajde popi si to čokanče, — veli ćir Đorđe, — pare ti ne tražim.
— Ama, molim te... nisam ništa ružno...
— Ama nije čovek mislio... — umiruju ga svi.
— Kako, džanum, da neje ružno, kada, pceto-le, pceto, oporočava vlas’. E-li sam ja sag vlas? — pita ćir Đorđe ozbiljno.
— Ama jesi, kako da nisi! — umiruju ga svi.
— E, pa lepo, zdravo lepo... Dakle, molim: e-li iz moju radnju, e-li će sag da iskusi strogos’ od zakona.
I svi okolni dodaše znak Borku, i ovaj ostavi gusle i izađe, upravo ga na lep i vešt način izvedoše kad videše da je Borko gotov za nož.
— Što je pcetište, vidoste li ga! Em si pije džabe i vino i rakije, em još maniše; vino s voda a rakija s benđelak!...
— Ama nije tako on mislio... — umiruju ga drugi — bila jedna šala...
— Sas čes’ nema šala! — veli ćir Đorđe, koji se raspoloži tek kad onoga izvedoše. — Dobro i mnogo fala što ga izvedoste! Ća’ da izgubim glavu, bre, za jednu lolu i pangaloza! Ne znaje on more jošte koj sam ja! Ja sam Suliot, bre! Tatko mi Suliot beše, a što beše krvnik! Kad ku krf nasedne na oči, a nemaše koga da zakolje, — znaeš što čini!? Petla, more, zakolje, sal’ da mu vidi malo krf; tol’ko što beše krvnik! I ja sam ta sorta! Ama kako jedna vlas’, moram sas primeri da prethodim, pa muka!
A gosti slušaju i gurkaju se.
Sreta ga umiruje i veli mu da je bolje tako; nije lepo da se veselje krvlju poprska.
Svi umiruju ćir Đorđa koji polako dolazi k sebi.
A ćata Pera, nazvan Izmotacija, da bi zagladio te ružne uspomene, priskoči i on. Dokle su drugi umirivali ćir-Đorđa, ćata Pera je smišljao čime bi on onako lepo i vešto zagladio ovaj malopređašnji nemio prizor; onako lepo i vešto, jer ćata Pera je bio veštak, skroman služitelj u hramu boginje Talije. A i inače šta ti sve on nije bio dosada, ali najduže je bio glumac.
U ovo selo je došao pravo sa pozornice. Kao glumac prošao je dosta sveta: Dalmaciju i Slavoniju, Banat i Bačku, Srem i Srbiju. Kao glumcu fah mu je bio »ljubavnik« i »karakter«, i ko zna dokle bi još ostao glumac da ga u jednom mestu u Banatu nije ostavila njegova »naivna ljubavnica« i pobegla s intrigantom, odnesavši mu tom prilikom sahat, ćilibarsku muštiklu i nov novcat crni ancug i svu uštedu koju je učinio i kod nje ostavljao, u nameri da sam povede pozorišno društvo — a on tada napravi neki eksces i dopadne arišta. Tada mu se ogadi taj zanat i dosadi taj hlebac, i on ostavi drugove i dođe u Beograd. Dosad kad god je dolazio u Beograd, dolazio je u crnom ancugu, i kad uđe kod Dardanela, a on ulazi ponosito pa pravo kasirki, pa joj tamo kuriše, i svlačeći nove rukavice poručuje kafu i za sebe i za nju i za sve glumce i štatiste. A sad, ovako izneveren i, što je još glavnije, opljačkan, samo se ušunjao i seo do prvih vrata, pa nit vadi tabakeru, nit poručuje kafu, a kad se glumci skupiše pa ga stadoše pitati kako im je tamo išlo i kako je živeo, odgovorio im je kratko da im je išlo slavno i da je živeo k’o bog, pa odmah zabaglja prste u prvu tabakeru koju je video na stolu. Tu se nekoliko dana viđao, a zatim ga nestade. Ogadio mu se komedijaški život, kako je sam toliko puta kazao, i sad se ovde u selu smirio. Izabrao je drugu struku, a ono sasvim batalio i zaboravio. Ne možeš ga skoro više ni poznati da je ikad to bio; ostale mu samo još dve stvari iz onog doba: voleo je da deklamuje i da pravi debele cigare od tuđeg duvana. Od jedne izvađene cigare napravi posle tri tanje. — Dve godine kako je ćata. I sad mu je jedini ideal i želja da prekanta još ove četiri godine do trideset, a tad bi se kandidovao i bio izabran za poslanika. Što će, bože, onda ministri da igraju piprevku pred njim! A već sad ima spreman govor (zna napamet svu onu vakelu kao vodu koju je Ruj Blaz očitao ministrima španskim). »Ah«, rekao bi često, lupajući se u prsa; »ama samo tri dana da sam im ja ministar! Ne bio ja Pera ćata ako sve ne bi išlo ka’ po loju!«
On je i ćir-Đorđu i Sreti u poslednje vreme mnogo vredeo. Kad je novoizabrani predsednik došao, sve je izmenjao, a ćata Pera ostade; njega, lenjir, makaze, divit i peskaonicu nije menjao, nego sve zadržao.
Njemu dakle još sada ćir Đorđe dopusti da završi čim god ovo veselje.
Još su jednako umirivali ćir-Đorđa, kojega je ona Borkova pesma onako potresla. I dok su ga svi umirivali i davali mu za pravo što se uzdržao i nije guslara isekao na onako sitne komade, tako da mu nos bude najveći komad od njega, — dotle se Pera ćata povukao za kelneraj i čučnuo.
Oni se još jednako tamo prepiru.
Bože, bože, kad ti sad naš ćata istrča iza kelneraja, sav razbarušen, sa raširenim rukama, pa stade nasred kafane i poče da deklamuje »Ludu«. Ne znam baš koja beše, od Jaše ili od Petefija, ali jedna »Luda« tek znam da je bila. Ima jedno petnaest i više godina kako se ništa drugo i ne deklamuje nego »Luda« pa »Luda«, — a kod nas sve luđe idu stvari. Znam joj samo početak.
Ćata stade nasred mehane, pa se prodera iznenada tako silno da je Zac ispustio i razbio čašu i izvukao šamar.
— »Smir’te se!« — dreknu i otpoče ćata deklamaciju.
— Kuku, ćata, anatema ga bilo! — ču se sa više strana od iznenađene publike.
A ćata Pera nastavlja posle male pauze:
Smir’te se!
Skin’te mi se s vrata!
U poslu sam, žuriti se moram!
— A, bravos za taj reč, eškoljs’n, tako je! — prekide ga i odobrava ćir Đorđe. — Alal ti vera! Kodža vreme prođe, sutra si imam poslu. Dosta se naliste, nesam ni ja Krsmanovik!
A ćata opet nastavlja:
Biram zrake vrelog sunca —
Pletem bič —
Da išibam ovaj svet!
i pokaza rukom po sakupljenima u kafani.
— Kuku, majko! — ču se odnekud.
— Slabo, boga mi! — reče Cvijo, koji je voleo da se potuče nego da ga častiš do zore.
A ćata produžuje:
Smejat’ ću se kad ga stane jauk,
K’o što se on smej’o kad sam plak’o ja —
Ha, ha, ha!
Dalje se od grdna smeha nije čula ćatina deklamacija, jer sve udari u smeh kad vide da je to samo šala, da se i sam ćata smeje. Sve se to povaljalo od grdna smeha i klanjalo kao derviši u tekijama, a najgrlatije se smejao Jelesije špekulant. Dogod se ćata izmotavao, držao se Jelesije za trbuh i za kukove od teška smeha, pa samo viče: »Ajao, ajaoooo! Oh oh! Crk’o da bog dâ, ćato! O ko te zaćatio!« — Nedelju dana posle toga, boleli su ga kukovi od grdna smeha. Sam je posle toliko puta pričao da se davno nije tako slatko nasmejao! Pamti samo još jednom da se tako nasmejao kad je neki Talijan, šta li je, doneo nekog majmuna, a majmun u nekom oficirskom mundiru; plave pantalone, crven mundir s generalskim epoletama, a ima kapu kao konzul, sa silnim perjem; pa se majmun lepo egzecira, a sve namiguje i pljucka i seče sabljom i levo i desno i puca iz puške preko sebe; mrtva usta da nasmeje. E, onda, veli, što se slatko smejao i ovo sad kad je Pera Izmotacija ovo deklamovao.
Kad je deklamacija svršena, ćata se pokloni i ćir Đorđe opomene goste da idu, a Zacu da očima znak da čini svoju dužnost. Zac je sklonio džezve, pogasio vatru i uzeo brezovu metlu.
A to je gazda-Đorđu svakojako dužnost bila i kao mehandžiji i kao predsedniku. Kao vlast hteo je pokazati da on više neće da trpi bekrijanja. A posle, boga mi, jelo se i pilo na njegov račun, pa je valjada i taj razlog nešto vredeo posle onog prvog. On, dakle, opomene raspoloženo društvo da je vreme da se razilaze; trebaće sutra ranije na rad da idu.
I gosti se počeše razilaziti.
A bilo je, boga mi, i krajnje vreme, jer je pored razbijenih okanica i nekoliko glava puklo. Jednome su sručili čitav slanik soli dok su mu zaustavili krv.
Svi se raziđoše, a Sreten pre sviju. Otišao je ranije da opiše taj događaj.
Još pre ponoći svi su se već očistili iz mehane. No to ništa nije smetalo Sreti da u privremenom dopisu od četiri puna tabaka pod naslovom Restauracija narodnih prava ili narodno slavlje, napiše kako je to »neopisano veselje trajalo sve do bela dana, kada se veseli i zadovoljni gosti jedva oteše od zaustavljanja darežljiva i gostoljubiva domaćina, i raziđoše se svojim kućama u primernom i najlepšem redu, kao što i priliči trezvenim građanima. »Mnogi su — tako završuje dopis — odneli odatle najlepše i najprijatnije uspomene, i mnogi će se još dugo i dugo sećati toga veselja.«