Limunacija na selu/10
Glava deseta
U ovoj će se glavi kao u nekoj panorami, još bolje, kao u kaleidoskopu nekom, ređati jedna za drugom slike iz sela koje je prenulo iz dremeža, jer se u njemu probudila veštački (a i nasilno) uspavljivana i dugo uspavana svest.
Eto tako je Sreta malo pomalo ali postojano razglavljivao — da se poslužim figurom — opštinska kola i kljucao svojim kritičarskim keserom staru i trošnu opštinsku zgradu, dok nije postigao ono što je hteo.
I zaista! Kao da se neki đavo nastanio u selo, i ušao u sve bez razlike pola i starosti, tako se sve tumbe okrenu. Ni oni seljaci i susedi, ni daj bože!
Mrze se kao da nisu, bože me prosti, jedna vera.
Jedan drugome ni boga ne nazivaju. Kad se desi da prođu jedan kraj drugog, a ono se tek jedan iskašlje, a drugi mu nešto ružno rekne. A bolan, kako su se pređe lepo pazili i živeli među sobom!
Pa što ljudi — ali i u žene uđe neki bes! A pre toga iako su se ogovarale, to im je bar ličilo, jer im je to od boga dato i ostalo. Čudo! A one nit’ će birati kmetove, nit’ će biti izabrane za kmetove! Tek kad se žene podeliše u partije i zavadiše — onda tek da vidiš loma! Samo da staneš pa da gledaš, slušaš i da sehiriš!
One se malo drže stvari, nego reč-dve pa odmah prelaze na ličnost. Stanu jedna drugoj prebacivati ovo ili ono, ovoga ili onoga. Kakve stvari čuješ! Ova onoj spominje za Purka pandura, a ona ovoj za gazda-Đorđa ili ćatu, a naravno da se prilikom takih disputa još ponajčešće spominje ime Miće »Oficira«. Čovek stane pa sluša samo, i ne zna kojoj da dâ za pravo.
I to tako ide iz dana u dan, pa izgleda čoveku, kao da su tu svoju svađu ili polemiku podelile na glave ili na produženja, kao neki podlistak u novinama.
Zdrpe se gde se samo nađu i stignu: u zabranu, na česmi, na ulici, na groblju kad daju daću. I tu na groblju još kao da je najozbiljnije i najstrašnije kad se zdrpe. Pune tuge i bola, a posle napijenih za »spokoj duše« čašica i čaša, punih glava, dovedu brzo polemiku do ozbiljna obrta i žalosnih posledica.
Mržnja je tako bila uhvatila korena da je to bila jedna strahota! Ne samo, na priliku, posle daće, gde bi naposletku mogao čovek da okrivi vino, nego i na samoj česmi, pored čiste i bistre vode, pa se dohvate za kike i drže se kao, ako ste kadgod, ljubazni čitatelji, videli kad se ćurke sporečkaju, pa kad jedna drugoj turi kljun u usta, pa se tako drže, ne popuštajući ni jedna svojoj suparnici. Tako se i one uhvate za frizure. Samo je jedna razlika ta što ćurke u toj prilici bar ćute (i samo se klate), dok se ove drže i svađaju. Moraju ljudi da pritrče i da interveniraju; izruče na njih po nekoliko testija vode dok ih razvade. Tako je strahovita mržnja kad se u načelne stvari još i lične umešaju.
No dalje s tim prizorima što tako strašno podivljaju naravi! Neću o njima više da govorim. Reću ću još neku o stvarima koje su se svaki dan dešavale; o prepirkama koje nisu izlazile iz granica svojih, koje su od početka do kraja ostale samo prepirke. Jer njih je čovek mogao štaviše sa zadovoljstvom slušati i prisustvovati im, i ničija intervencija nije tu potrebna bila. One su se, kao što je već spomenuto, ponavljale ili produžavale svakoga dana.
Prođeš samo ulicom, a ono čuješ gde se preko ulice, preko tebe, prepiru. Pogledaš na jednu stranu da vidiš, otkuda dolazi glas, a ono vidiš gde je jedna na jednoj a druga na drugoj strani, pa se svađaju. Sedi svaka na pragu svoje kuće, pa se i brani i napada u isto vreme. I to često ne ide s bog zna kakvom vatrom. Sede i jedna i druga, svaka na svom pragu, a pristavile džezve uz vatru pa se svađaju; dolivaju, piju i jednako se svađaju. I to im ništa ne smeta da svaka usred te svađe prekine u dijalogu svoj monolog i naređuje mlađem u kuhini šta treba; dakle, sasvim onako kao što pričaju za Napoleona: da je u isto vreme mogao diktirati nekoliko pisama.
I taka svađa oteže se tako mirno po nekoliko dana, sve dokle jedna drugoj ne zapuši usta kakvom strašnom optužbom. Tada obično »oklevetana« skoči i stane da se lupa po onoj strani koju gospođa kapetanica ukrašava turnirom, a na to skoči i ona druga, pa to isto učini; i sada mesto dijaloga nastane mimika, koja obilno naknađuje prestanak dijaloga.
Eto tako se to iz dana u dan ponavlja, i ko je besposlen, kao Mića »Oficir« na priliku, taj može mnogo štošta interesantno i pikantno i da čuje i da vidi. Ne treba mu da čita Bokačija!
I mada su mnoge učestvovale u takvim disputima, i mada je oratorski dar dobri gospod podjednako razdelio među Evine kćeri u tom selu — ipak je najčešće na megdanu ostala i palmovu pobednu grančicu odnosila neka Teodora u somotskom lajbu i s punđom u »necu«; učiteljeva najžešća i najvatrenija pristalica. A pored nje se pročula i ćir-Đorđeva Ljubica. Nju ne sme pisac da citira zato što je bila isuviše opširna, niko živ ne može do reči da dođe, a piscu je želja da bude što kraći i što pre da privede kraju pripovetku.
Teodoru ili Todoru, »pristalicu« učiteljevu, je njena protivnica nekako drukčije nazvala u svađi, ali to će pre biti ona poznata ženska pakost. A sem toga, kad još napomenemo da je i ona nekako oko to doba se strefila u selu kad i novi učitelj, a bila odnekud »ispreka« iz neke varoši — onda je, naravno, sasvim jasno da su je seljanke morale mrziti i u svojoj, poznatoj svakome, tesnogrudosti ženskoj, basnoslovne klevete o njoj iznositi. Zato ću, dakle, zamoliti čitaoce da ne poveruju odmah onome što se po selu pronosi: kao da je ona ne znam šta bila u nekom manastiru. Po selu pričaju da je izletela odatle, iz manastira, tek posle jedne oštre interpelacije u skupštini i ostavila manastir, koji je, vele, iza nje ostao kao iza kakve agarjanske navale u staro doba, i došla Sreti te ga prati kao »vešerka« njegova.
Tako govore po selu neprijatelji njezini. Međutim, jedan varošanin je pričao da je nju tamo preko još poznavao kao jednu česnu, besprekornu i bogobojažljivu ženu udovicu, kao jednu dobru dušu, koja je kao takva dugo počastvovana bila da mesi poskurice za crkvu i da pere stihare, a i gospodin popa se osobito hvalio s njom.
To je sve što se sme tvrditi. A sve ono što se posle toga pronosilo za nju, može lako biti da je bila presna laž i gadna kleveta, samo da se i na taj način škodi gospodinu ministru prosvete, jer je otud-odovud pa sve nekako pod njegovo područje i »vjedomstvo« spadala, bilo kao rođaka i »domostrojiteljka« u manastiru, bilo kao »vešerka« u selu, odnosno kod Sretena.
No naposletku, hajde što mu drago, da razumemo što se mržnja prenela na lepši pol u selu; jer ako još nemaju (na velju žalost Sretinu, a na sramotu ovoga veka) pravo glasa, one imaju prava da se interesuju, da bar, kako naši kažu, kroz plot gledaju tu političku borbu, imaju, nakratko, prava da se grde. Ali toj omrazi ne beše granica; pređe od ljudi na žene, a odatle na deseto.
Podelilo se selo u dve gomile, dva neprijateljska tabora, pa se kolje ka’ žuti mrav, a Sreta posmatra to pa veli Maksimu, koji je takođe postao drugi čovek: »Vide li, more, šta se načini! Vide li kako je selo prenulo iz dremeža i postalo budan čuvar svojih prava. Ded’ sad šta će Milisav! A ti kažeš: ne može! Može, samo treba biti muško.«
— Kako da ne može — veli Maksim — može sve kad je, ka’ što ti reče, čovek muško. Nema, beše mu ono staro!
— I nema, nije ovo srednji vek! — veli Sreta.
— A on samo ćuti i duva na nos. E baš lijepo vidiš kako mu nije milo, ama izmaklo mu se.
— A ti drži one za koje ti rekoh. Čini mi se da kao malo vrdaju. A ja na tebe svu nadu polažem.
— Ama ne brini se ti. A je l’ sam mu se samo ja naturio. Gore mu napasti ne treba. A ja, znaš, onako lijepo s njim i opet ćeram svoje. Eh, okle sam ja, ne može on meni doskočiti!
— Tako, tako!
— Onomad ide on ovud pa taman prođe a ja se iskašlja’ i pljunu’ za njim. A on se okrete pa me gleda, a ja i jopet pljunu’, ka’, znaš, da mi je naspelo, a i ne gledam u njega.
— A on?
— A on zastade malo pa me pogleda, pa vrti glavom. A posle ode putem. A juče i jopet tako prođe a ja stojim pred čkolom, pa kad minu kraj mene a ja za ves, a taman on prođe a ja se i jopet iskašlja’ ka’ i juče?
— A šta on?
— A on i opet zastade i ka’ pođe k meni, pa stade. »Ama, veli, ti kanda se iskašlja ka’ i juče?«
— A-ja, kmete, velim mu ja, znaš čistio onu čkolju pa me lepo udavi ona đečija prašina, pa sad ti krham ka’ niko moj. Za ono malo ajluka, reko’, trujem svoja pluća, a gospoda što ništa ne rade nose štivlete i krkaju pivo i bivteke, a ja, ka’ jedan produktivan i koristan radenik, koji sam se, reko’, posvjetio podmlatku, zaljevam znojem i suzama suhu koru ljeba.
— Vrlo dobro, Maksime! A on?
— A on podavi rep kad mu to reko’ pa uvati put. A da beše još korak kročio, ća’, lijepe mi vjere, da i ja kročim koji, a bogme bilo bi svačega.
— Bolje što nisi. Neće ni njegovo doveka!
— Ama i ja to velim! Neka ide, a što veliš, neće ni njegovo dovjeka biti, a dotle; Odiđi, grbava vjero, kumim te bogom velikijem!
— Dosta mu i ovoliko. Samo kad se zatalasalo i zajosalo, — veli Sreta, — eto to je, moj Maksime, život; život je borba, trenje!
A međutim to ne beše trenje, nego satiranje. Jedna gomila čini drugoj svakojake pakosti; seče šljivare, pali sena, obaljuje plotove, razvlači posečene zabrane. I stoka i živina poče da trpi otkako se probudila ta svest u selu.
Tek vidiš zeljova gde izleti podavijena repa na tri noge, pa šiša kroz sokak i ne osvrne se nit’ pusti avaza sve dok ne dođe pod koš u svoju avliju. Tek odande lane! A to je zeljov jednoga odbornika.
Doskora se Mića s njim lepo pazio i zabavljao. Naučio ga je onako matorog da preskače preko štapa na zadovoljstvo sviju gostiju pred mehanom; a sada, gle, šta sve učini politika od njih, i šta dočeka! I njega je maknuo neko iz političke mržnje, maknuo ga kakav politički protivnik njegovog gose. Eto sad jadan zeljov plaća svojim leđima sve one diferencije u političkim pogledima svoga gose i njegova komšije.
Šta je to naopako!
Pa i sama živina seoska, i ona je propatila i osetila tu probuđenu svest. Eto bar se za petla, na primer, ne može kazati da nije isuviše erotički raspoložen (kao što se to iz zoologije i svakodnevnog posmatranja zna), a takvi su uvek daleko od svake partijske borbe, jer su i neprimčivi za nju. Pa ipak! Šta je sve muke video od toga doba čiča-Milisavljev petao, i to onaj petao kome su dosada svačija vrata bila otvorena i bunjišta na raspoloženju bila — jer je sa svoje ugledne persone prosto plenio i, da se poslužim arhaizmom, neodolim bio — i on tamo odlazio i kurisao luckastim kokoškama, na veliku korist ekonomnih domaćica! Pa i on je dosta propatio!
A bio je krasan petao. Čiča Milisav ga je pre dve godine odnekud dobio i pazio ga ne drukče nego kao svoga sina. A imao je koga i da pazi. Beše to ponosit, gospostvena hoda, petao. Kad nakrivi onu njegovu pustu krestu pa se ponosito pošeta, izgledao je isti Mića kad nakrivi ves ili šajkaču pa se krene i iskašljuje pored plotova. I sad, toga i takvoga petla mrzili u selu!
A međutim on je imao neospornih zasluga za to isto neblagodarno selo, jer je ne samo oplemenio celu živinsku rasu u tom selu, nego ju je i umnožio kao kakav starozavetni patrijarh. I sve je to zaboravio neblagodarni svet, pa čak i one silne i krasne kajgane! I on, dakle, koji je negda tako rado viđan u svakoj kući i od ljudi a još više od živine njegova staleža — taj petao ne sme danas ni u prvi komšiluk gde ima toliko lepih uspomena! Tek vidiš a ono poleti metla iz komšijske avlije za njim, a on prne preko plota kući na krov od koša pa odatle, iz svoje kućice svoje slobodice, kukurekanjem protestuje, a kresta mu se sva crveni od stida što je tako insultovan i osramoćen pred damama dotične vrste.
Žalost je bilo pogledati! A međutim uvek je to tako kad se opaka Erida, božica kavge, nastani u kom mestu i kad se strasti, što rekli naši stari, »uzvolnuju«.
I šta ti sve nije bilo. Ko bi umeo i mogao da ispriča sve one silne sitne i krupne pakosti koje su se svaki dan ponavljale, a još glavnije: ko bi bio tako lud da ih sve čita!