Лепа була/8
VIII
МАРКО (улази кроз главна врата и у пола гласа пева):
„Свом султану пише саде:
««Слушај, царе, моје јаде!»»
И шта ти ја знам! (Скида шубару и остави штап). Све боље и све лепше! Ово ти сад вреди живети! Нећеш, бре, Османе сине, нећеш на ту страну! Стој! (Задовољно). Овај руски цар дрма! А да сам ја још нешто руски цар, а ја бих стао овако (стане гордо) и пружио бих ономе Осману руку: «На, љуби, море!» Тако! Сад, жив био! Иди ти, брајко, сад у твоју Азију, а остави овај свет на миру! Хајд'! Хајд'! Одмах!... Ха... Тако! (Вади бурмут). Да знаш ко је руски цар! (Махне два-три пут задовољно руком). Па и ми... зар и ми нисмо јунаци?! Ево, на пример. Ниш!... Опсади га, притегни га, па одмах бело барјаче... Јуначка посла! После, Врање! Па Косово... Па да су нас пустили тако, дошли бисмо и до мора, а онда бисмо узели и море. Море је бар лако освојити. Тамо се не седи у води, и не иде се. (Протрља задовољно руке). Ово ти се зове срећан човек, као ја сада. Доћи ће ми син, што 'но рећи, и жив и здрав; борио се тамо јуначки, показао се ваљано, а ни греботину неку да је добио, што кажу. Ех, било је и муке, било је и погинулих и рањених, али су пали за своју земљу, за свето Косово и веру православну. Могао је и Стева и Паја да добију ране, али нису. Богу хвала! (Одмахне руком). Шта ја којешта мислим! Зна се да није ништа било, и зна се да је он жив и здрав, и да ће доћи. После, кад дође мој син, да га и женим. Сад може и то! Није право да оова девојка оде опет у Алексинац. Истина, ја сам пре казао за две године, али им пола опраштам. (Метне бурмут и пева). «Око Плевне Руса много!» (Кине). Захваљујем! Види се да је истина. Има много Руса! Ако!... Нека их је што више!
|