Lepa bula/8
VIII
MARKO (ulazi kroz glavna vrata i u pola glasa peva):
„Svom sultanu piše sade:
««Slušaj, care, moje jade!»»
I šta ti ja znam! (Skida šubaru i ostavi štap). Sve bolje i sve lepše! Ovo ti sad vredi živeti! Nećeš, bre, Osmane sine, nećeš na tu stranu! Stoj! (Zadovoljno). Ovaj ruski car drma! A da sam ja još nešto ruski car, a ja bih stao ovako (stane gordo) i pružio bih onome Osmanu ruku: «Na, ljubi, more!» Tako! Sad, živ bio! Idi ti, brajko, sad u tvoju Aziju, a ostavi ovaj svet na miru! Hajd'! Hajd'! Odmah!... Ha... Tako! (Vadi burmut). Da znaš ko je ruski car! (Mahne dva-tri put zadovoljno rukom). Pa i mi... zar i mi nismo junaci?! Evo, na primer. Niš!... Opsadi ga, pritegni ga, pa odmah belo barjače... Junačka posla! Posle, Vranje! Pa Kosovo... Pa da su nas pustili tako, došli bismo i do mora, a onda bismo uzeli i more. More je bar lako osvojiti. Tamo se ne sedi u vodi, i ne ide se. (Protrlja zadovoljno ruke). Ovo ti se zove srećan čovek, kao ja sada. Doći će mi sin, što 'no reći, i živ i zdrav; borio se tamo junački, pokazao se valjano, a ni grebotinu neku da je dobio, što kažu. Eh, bilo je i muke, bilo je i poginulih i ranjenih, ali su pali za svoju zemlju, za sveto Kosovo i veru pravoslavnu. Mogao je i Steva i Paja da dobiju rane, ali nisu. Bogu hvala! (Odmahne rukom). Šta ja koješta mislim! Zna se da nije ništa bilo, i zna se da je on živ i zdrav, i da će doći. Posle, kad dođe moj sin, da ga i ženim. Sad može i to! Nije pravo da oova devojka ode opet u Aleksinac. Istina, ja sam pre kazao za dve godine, ali im pola opraštam. (Metne burmut i peva). «Oko Plevne Rusa mnogo!» (Kine). Zahvaljujem! Vidi se da je istina. Ima mnogo Rusa! Ako!... Neka ih je što više!
|