Лепа була/7
VII
МИЛА и ДРАГА
МИЛА (с врата, весело): И мајка је већ чула да ће доћи.
ДРАГА: Никад, никад, јеси ли чула? Све знам!
МИЛА (изненађено): Шта? Шта знаш?
ДРАГА: Знам да ће остати тамо!
МИЛА: Ко? Зар Паја?
ДРАГА: Да је већ нашао булу!
МИЛА: Ко, зар Паја?
ДРАГА: И да се потурчио!
МИЛА: Зар Паја? Потурчио се?!
ДРАГА: И један и други, и Стева и Паја! Ево ти сад све! Сад смо лепо дочекали: Турци у Србији, Турци у Београду!...
МИЛА (хвата се за главу): Али, Драга, јеси ли ти паметна? (Брзо). Откуд све то? Ко ти је казао?
ДРАГА: Дошао је њихов друг и тражио оца и тебе. После је казао... каже нека варош... Каже нека ватра... После, була! После!...
МИЛА: Писмо? Да није писмо!?
ДРАГА (у забуни): Јест!... Чини ми се!... Он каже: писмено! писмено!
МИЛА: А шта има, шта пише?
ДРАГА: Не знам ништа!... Нисам га ни видела, али осећам где заудара на Турке!
МИЛА: Боже мој, Боже мој! (Хвата се за столицу), Ја не знам ништа за себе... већ не видим! (Хвата се за главу). Воде... воде ми дај!
ДРАГА (дода јој брзо чашу, уплашено): Мила! Мила! На! На! На!
МИЛА (сркне воду и одмах остави чашу, живо): Не, још није све свршено! Идем ја тамо код њих, само да их једном погледам. (Ухвати Драгу за руку). Хајде, хајде! Хајдемо по оца! Али брзо, брзо! (Излазе десно).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.
|