Лахан/31
7.
МАРИЈА (у црно обучена), пређашњи
ЛАХАН (бори се у себи, но после крепким гласом): Царице, болест и слабост Константинова беше причином, те је са света преминуо.
МАРИЈА: Ах! С њим потамни небо надежда мојих.
ЛАХАН: Народ се на тебе испизмио.
МАРИЈА: Народ, народ, ова звер без милости, кад му се повлади! Тако поступати са мном, и по закону царицом и по крви. (Брише очи од суза).
Лахан (за себе). Зашто сузе имају тако страшну силу?
МАРИЈА: Тешко свакоме кога Бог осуди да народом влада! Слепци, неће да расмотре положење цара, његове дужности, његове основе; него све по страсти, по себичности. Ако му иде у рачун, добро је; ако л' не иде, не ваља, макар да је чисто као јасноћа сунца.
ЛАХАН. Но и цар треба да помисли да поданици нису оруђе ћуди његове.
МАРИЈА. Било је строгости под Тешом, то не одричем; али како ти је народ описивао његова дела, морао је бити гори него дивљи Татарин, а ја као тигрица. Нека се беспристрасно разложе наши поступци, па ће се видети да је све по општој потреби чињено, и од стотине прилика, једна ако се нађе погрешка. А где је тај ангел на свету, који сме прословити: ја сам без погрешке!
ЛАХАН: Ти истину говориш, царице.
МАРИЈА: Ја не познајем ни једнога, који би се с тобом сравнио или у храбрости, или у разуму, или у великодушију. Сви те обожавају и мисле да с неба добише човека, као што и јест. Видећеш докле ће ово уваженије трајати. Твоја мудрост биће им нешто смешно и презренија достојно, доброту твоју сматраће за слабост и бојажљивост, а најмању строгост за свирепије. По местима, где честит човек стиди се ногу да метне, твоја ће се дела решетати и балегом каљати.
ЛАХАН: Кад је кал около нас, није ни могућно, да сасвим останемо чисти.
МАРИЈА: О! Ја уважавам јунака, који поред храбрости и храму великодушија олтаре подиже; (ухвати га за руку) љубим ову руку, која ме је сачувала од наглости светине, напред сажаљујем доброту твоју.
ЛАХАН (стресе се): Царице, време је да ти саопштим зашто сам те звао: ти мораш одлазити.
МАРИЈА (пусти му руку, нежно): Куда?
ЛАХАН: Из земље напоље.
МАРИЈА: Ја сам овде од петнаест година; другог отечества осим Бугарске немам. У земљи овој леже многи остатци, који ме за судбину Бугара тврдо привезују. О! пусти ме, великодушни мужу, да у незнатном крају једном, али само у Бугарској, живим с јединчетом мојим; радо ћу обраћати очи из тамнога угла мога на ону благодатну звезду, која из Трнова све крајеве обасјава.
ЛАХАН: Народ је сав против тебе; простота је, као што сама кажеш, необуздана, и зато ће боље бити да се уклониш.
МАРИЈА: Кога Лахан под закриље узме (опет га ухвати за руку), кога ова рука брани, тому не могу сви злотвори ништа. Немој, великодушни витеже, већи више свију слабости простоте! прими под крило твоје слабу, остављену жену, која никога нема, до Бога и тебе. (Бризне у плач). Не дај ме, да испод оваковог штита пропаднем. (Наслони му чело на руку).
ЛАХАН (у забуни): Царице, ја те почитујем — ја те — ти сама не знаш; но обстојателства су тешка, морамо каткад и без воље наше да им уступамо.
МАРИЈА (отпусти се од њега): Ја знам, ти имаш право што се мене чуваш. Жена лукава, као што сам ти описана, са сином крунисаним мора да се види опасна човеку, који жели мирно владати. Но као што те у свему преварише, тако и овде држиш сенку за истину. Немој веровати да и најмања моја мисао иде на то, да ти какву незгоду причини. Да сам то мислила. Бог зна, би л' се овако разговарали. Ти познајеш Палеолога; осим сродства са мном има он и другога узрока, зашто би ми помоћи послао; (Извади једно писмо, па му пружи) но ја сам све понуде одбацила и ништа даље не желим, него у миру живети.
ЛАХАН (који је писмо прочитао, гледа је): Жено, ти си то учинила!
МАРИЈА: Зар је теби то за чудо? Величини Лахановој мора свако да се поклони. Могла бих владати ја; могао би доћи и други ко; али ова земља, коју ја љубим и која је тако неблагодарна, не би имала цара као што је Лахан, и Лахан не би имао прилике да је усрећи.
ЛАХАН: Не, ти ниси она за коју су те издавали, ти заслужујеш да власт делиш са сваким царем. Ево ти моја рука, буди ми супруга, па уживај и у напредак свако одличије.
МАРИЈА: Свака мора да се за најсрећнију држи, којој Лахан своју руку даје. Па опет морам ти са жалошћу одговорити да ме је судбина искључила среће с тобом се поносити.
ЛАХАН: Зашто царице?
МАРИЈА: Из почитанија к теби претрпела сам била једну рану, која је на срцу моме. Али сад, кад се чувствима отворише врата, не могу да прећутим: Теша је био истина болестан, но ја имадох с њиме свако задовољство. Он је пош'о с војском на тебе, био је ухваћен ...
ЛАХАН: Но?
МАРИЈА: Не могу даље, јер сам ти благодарна.
ЛАХАН: Мислиш ли ти да сам га ја спремио са света?
МАРИЈА: Не знам, али то ме задржава да у нови брак ступим.
ЛАХАН: Жено, учи се познавати Лахана. Пре би волео лишити се живота, него учинити да ме савест обличава. Константин је ударио с војском на мене и ја сам га на бојном пољу победио. Које од болести, које од жалости, што је битку изгубио, паде у униније и разслабу духа. Не да сам га живота лишио, него сам му справљао лекове, које ме је научило искуство моје. Но всује бише сви трудови и неге, и он издахну на прсима мојима, испраћен сузом сажаљења, као што заслужује свака несрећа.
МАРИЈА: Боже, тебе хвалим што нису окаљане руке онога човека, кога ја тако почитујем!
ЛАХАН (ухвати је за руку): Сад, Марија, и с те ти је стране сумња успокојена; склони се, буди моја и дели са мном ово големо царство, као и до сад.
МАРИЈА: Видим да се не може избећи, што је у савету судбине закључено; зато нека буде по њеној наредби.
ЛАХАН: Ти ми допуњаваш срећу. Ходи, да народ разуме што смо уговорили, и да у цркви заклетву верности положимо. (Одлазе).
|