Lahan/31
7.
MARIJA (u crno obučena), pređašnji
LAHAN (bori se u sebi, no posle krepkim glasom): Carice, bolest i slabost Konstantinova beše pričinom, te je sa sveta preminuo.
MARIJA: Ah! S njim potamni nebo nadežda mojih.
LAHAN: Narod se na tebe ispizmio.
MARIJA: Narod, narod, ova zver bez milosti, kad mu se povladi! Tako postupati sa mnom, i po zakonu caricom i po krvi. (Briše oči od suza).
Lahan (za sebe). Zašto suze imaju tako strašnu silu?
MARIJA: Teško svakome koga Bog osudi da narodom vlada! Slepci, neće da rasmotre položenje cara, njegove dužnosti, njegove osnove; nego sve po strasti, po sebičnosti. Ako mu ide u račun, dobro je; ako l' ne ide, ne valja, makar da je čisto kao jasnoća sunca.
LAHAN. No i car treba da pomisli da podanici nisu oruđe ćudi njegove.
MARIJA. Bilo je strogosti pod Tešom, to ne odričem; ali kako ti je narod opisivao njegova dela, morao je biti gori nego divlji Tatarin, a ja kao tigrica. Neka se bespristrasno razlože naši postupci, pa će se videti da je sve po opštoj potrebi činjeno, i od stotine prilika, jedna ako se nađe pogreška. A gde je taj angel na svetu, koji sme prosloviti: ja sam bez pogreške!
LAHAN: Ti istinu govoriš, carice.
MARIJA: Ja ne poznajem ni jednoga, koji bi se s tobom sravnio ili u hrabrosti, ili u razumu, ili u velikodušiju. Svi te obožavaju i misle da s neba dobiše čoveka, kao što i jest. Videćeš dokle će ovo uvaženije trajati. Tvoja mudrost biće im nešto smešno i prezrenija dostojno, dobrotu tvoju smatraće za slabost i bojažljivost, a najmanju strogost za svirepije. Po mestima, gde čestit čovek stidi se nogu da metne, tvoja će se dela rešetati i balegom kaljati.
LAHAN: Kad je kal okolo nas, nije ni mogućno, da sasvim ostanemo čisti.
MARIJA: O! Ja uvažavam junaka, koji pored hrabrosti i hramu velikodušija oltare podiže; (uhvati ga za ruku) ljubim ovu ruku, koja me je sačuvala od naglosti svetine, napred sažaljujem dobrotu tvoju.
LAHAN (strese se): Carice, vreme je da ti saopštim zašto sam te zvao: ti moraš odlaziti.
MARIJA (pusti mu ruku, nežno): Kuda?
LAHAN: Iz zemlje napolje.
MARIJA: Ja sam ovde od petnaest godina; drugog otečestva osim Bugarske nemam. U zemlji ovoj leže mnogi ostatci, koji me za sudbinu Bugara tvrdo privezuju. O! pusti me, velikodušni mužu, da u neznatnom kraju jednom, ali samo u Bugarskoj, živim s jedinčetom mojim; rado ću obraćati oči iz tamnoga ugla moga na onu blagodatnu zvezdu, koja iz Trnova sve krajeve obasjava.
LAHAN: Narod je sav protiv tebe; prostota je, kao što sama kažeš, neobuzdana, i zato će bolje biti da se ukloniš.
MARIJA: Koga Lahan pod zakrilje uzme (opet ga uhvati za ruku), koga ova ruka brani, tomu ne mogu svi zlotvori ništa. Nemoj, velikodušni viteže, veći više sviju slabosti prostote! primi pod krilo tvoje slabu, ostavljenu ženu, koja nikoga nema, do Boga i tebe. (Brizne u plač). Ne daj me, da ispod ovakovog štita propadnem. (Nasloni mu čelo na ruku).
LAHAN (u zabuni): Carice, ja te počitujem — ja te — ti sama ne znaš; no obstojatelstva su teška, moramo katkad i bez volje naše da im ustupamo.
MARIJA (otpusti se od njega): Ja znam, ti imaš pravo što se mene čuvaš. Žena lukava, kao što sam ti opisana, sa sinom krunisanim mora da se vidi opasna čoveku, koji želi mirno vladati. No kao što te u svemu prevariše, tako i ovde držiš senku za istinu. Nemoj verovati da i najmanja moja misao ide na to, da ti kakvu nezgodu pričini. Da sam to mislila. Bog zna, bi l' se ovako razgovarali. Ti poznaješ Paleologa; osim srodstva sa mnom ima on i drugoga uzroka, zašto bi mi pomoći poslao; (Izvadi jedno pismo, pa mu pruži) no ja sam sve ponude odbacila i ništa dalje ne želim, nego u miru živeti.
LAHAN (koji je pismo pročitao, gleda je): Ženo, ti si to učinila!
MARIJA: Zar je tebi to za čudo? Veličini Lahanovoj mora svako da se pokloni. Mogla bih vladati ja; mogao bi doći i drugi ko; ali ova zemlja, koju ja ljubim i koja je tako neblagodarna, ne bi imala cara kao što je Lahan, i Lahan ne bi imao prilike da je usreći.
LAHAN: Ne, ti nisi ona za koju su te izdavali, ti zaslužuješ da vlast deliš sa svakim carem. Evo ti moja ruka, budi mi supruga, pa uživaj i u napredak svako odličije.
MARIJA: Svaka mora da se za najsrećniju drži, kojoj Lahan svoju ruku daje. Pa opet moram ti sa žalošću odgovoriti da me je sudbina isključila sreće s tobom se ponositi.
LAHAN: Zašto carice?
MARIJA: Iz počitanija k tebi pretrpela sam bila jednu ranu, koja je na srcu mome. Ali sad, kad se čuvstvima otvoriše vrata, ne mogu da prećutim: Teša je bio istina bolestan, no ja imadoh s njime svako zadovoljstvo. On je poš'o s vojskom na tebe, bio je uhvaćen ...
LAHAN: No?
MARIJA: Ne mogu dalje, jer sam ti blagodarna.
LAHAN: Misliš li ti da sam ga ja spremio sa sveta?
MARIJA: Ne znam, ali to me zadržava da u novi brak stupim.
LAHAN: Ženo, uči se poznavati Lahana. Pre bi voleo lišiti se života, nego učiniti da me savest obličava. Konstantin je udario s vojskom na mene i ja sam ga na bojnom polju pobedio. Koje od bolesti, koje od žalosti, što je bitku izgubio, pade u uninije i razslabu duha. Ne da sam ga života lišio, nego sam mu spravljao lekove, koje me je naučilo iskustvo moje. No vsuje biše svi trudovi i nege, i on izdahnu na prsima mojima, ispraćen suzom sažaljenja, kao što zaslužuje svaka nesreća.
MARIJA: Bože, tebe hvalim što nisu okaljane ruke onoga čoveka, koga ja tako počitujem!
LAHAN (uhvati je za ruku): Sad, Marija, i s te ti je strane sumnja uspokojena; skloni se, budi moja i deli sa mnom ovo golemo carstvo, kao i do sad.
MARIJA: Vidim da se ne može izbeći, što je u savetu sudbine zaključeno; zato neka bude po njenoj naredbi.
LAHAN: Ti mi dopunjavaš sreću. Hodi, da narod razume što smo ugovorili, i da u crkvi zakletvu vernosti položimo. (Odlaze).
|