Лахан/30
6.
(Друга соба у двору)
ЛАХАН
ЛАХАН (ступи): Био сам у цркви и памет ми није била у цркви; положио сам заклетву, говорио сам, слушао сам, па од свега ништа не знам. Јесам ли се могао надати да ће ме то снаћи у Трнову? Марија, онако описана Марија, да ми памет занесе! Ја је љубим, добро! И она ће примити љубов од новога цара; али шта ће после бити? Која је била омразом свог читавог века, неће ни под мојим крилима икона постати. Народ ће се отуђити, или ће ми непрестано бити посла, да незадовољство утишавам. Не, љубов је пријатна ствар, она ме усхићује, она ме диже, потреса жилице живота, све има, само јој једно недостаје: што не види. Ах, а како су цару нужне очи! (Хода, па онда стане). Два ми пута предстоје и на један морам: или предати се чувству љубострасном, или вратити се у пустињу и живети просто; или задржати круну, но жртвовати Марију. (Нагло) Марију жртвовати! Страшна и ужасна реч за идућак живота мојега, Марију жртвовати и сахранити сваку радост ¬и задовољство! (Стане). у четрдесетој години требало би да је човек хладнокрвнији; још кад чује свет: Лахан је попустио страсти, коју мало и велико назива кратким лудилом. Лахан се заљубио, и како се заљубио! (Дуго ћути). Који је немоћан себе победити, нека се не срди, кад му се други ругају. Све је сујета и дим; али друга сујета бар дуже траје, живи у спомену и постаје забавна прича за даљно потомство; а љубов уживаш сам, па кад си је окусио, постаје ти равнодушна и брже јој цвет отпада, него што је порастао. (Поћути, па онда отвори врата и викне): Царица Марија нека се овамо доведе! — Кад разум увек нада мном владаше, нека влада и у овај пар.
|