Lahan/30
6.
(Druga soba u dvoru)
LAHAN
LAHAN (stupi): Bio sam u crkvi i pamet mi nije bila u crkvi; položio sam zakletvu, govorio sam, slušao sam, pa od svega ništa ne znam. Jesam li se mogao nadati da će me to snaći u Trnovu? Marija, onako opisana Marija, da mi pamet zanese! Ja je ljubim, dobro! I ona će primiti ljubov od novoga cara; ali šta će posle biti? Koja je bila omrazom svog čitavog veka, neće ni pod mojim krilima ikona postati. Narod će se otuđiti, ili će mi neprestano biti posla, da nezadovoljstvo utišavam. Ne, ljubov je prijatna stvar, ona me ushićuje, ona me diže, potresa žilice života, sve ima, samo joj jedno nedostaje: što ne vidi. Ah, a kako su caru nužne oči! (Hoda, pa onda stane). Dva mi puta predstoje i na jedan moram: ili predati se čuvstvu ljubostrasnom, ili vratiti se u pustinju i živeti prosto; ili zadržati krunu, no žrtvovati Mariju. (Naglo) Mariju žrtvovati! Strašna i užasna reč za idućak života mojega, Mariju žrtvovati i sahraniti svaku radost ¬i zadovoljstvo! (Stane). u četrdesetoj godini trebalo bi da je čovek hladnokrvniji; još kad čuje svet: Lahan je popustio strasti, koju malo i veliko naziva kratkim ludilom. Lahan se zaljubio, i kako se zaljubio! (Dugo ćuti). Koji je nemoćan sebe pobediti, neka se ne srdi, kad mu se drugi rugaju. Sve je sujeta i dim; ali druga sujeta bar duže traje, živi u spomenu i postaje zabavna priča za daljno potomstvo; a ljubov uživaš sam, pa kad si je okusio, postaje ti ravnodušna i brže joj cvet otpada, nego što je porastao. (Poćuti, pa onda otvori vrata i vikne): Carica Marija neka se ovamo dovede! — Kad razum uvek nada mnom vladaše, neka vlada i u ovaj par.
|