Лахан/23
7.
ПРЕЛИМИР, пређашњи
КОНСТАНТИН: Прелимире, јеси ли имао кадгод какво псето у кући?
ПРЕЛИМИР (зачуђен): Светли царе!
КОНСТАНТИН: Ти се чудиш откуд ми у овај пар псето паде на памет; о, за многе би људе била срећа, кад би се у пса претворили. — Јеси ли га имао, Прелимире?
ПРЕЛИМИР: Јесам, светла круно.
КОНСТАНТИН: Он ти беше покоран, је л', никад те није ујео.
ПРЕЛИМИР: Није.
КОНСТАНТИН: Видиш, псето, па познаје свога господара, а моји поданици против мене војују.
ПРЕЛИМИР: Ах!
КОНСТАНТИН: Ти уздишеш? Јунак, па уздише! Бог и душа, најпосле ћемо заповедити војсци да лелече. Ако је то неприлично, није прилично ни да поданици на мене устају.
ПРЕЛИМИР: Ја ти не носим веселу вест.
КОНСТАНТИН: Радост је од три године јалова, чудо би и било да се баш у овај час породи.
ПРЕЛИМИР: Мирослав се са свом војском предао.
КОНСТАНТИН: Мирослав — предао — Прелимире, то је лаж!
ПРЕЛИМИР: Камо срећа да је лаж!
КОНСТАНТИН: Ако се Мирослав предао, то ћу ја одмах предати душу сатани. Мирослав не може да изда.
ПРЕЛИМИР: Издао није, али је несрећа хтела те се у један теснац увукао, и ту, опкољен са свију страна, кажу, да се морао предати.
КОНСТАНТИН: А није се умео просећи? (Почивка). Ти, који се са мном тако играш, да ли се смејеш?
ПРЕЛИМИР: Као што казују, бунтовници употребише хитрост.
КОНСТАНТИН: Мирослав, стари, искусни војвода, и један купусар да га скучи! Куркубиташ, влашки јургетар забунио сву земљу, поплашио војводе! — Да се и ми предамо, шта велиш, Прелимире? Кад је до тога дошло, да се предамо. (Хоће да стане на ноге). Залуду! Не може се! (Седне). О, да ми је само једанпут тврдо стати на ноге!
|