Lahan/23
7.
PRELIMIR, pređašnji
KONSTANTIN: Prelimire, jesi li imao kadgod kakvo pseto u kući?
PRELIMIR (začuđen): Svetli care!
KONSTANTIN: Ti se čudiš otkud mi u ovaj par pseto pade na pamet; o, za mnoge bi ljude bila sreća, kad bi se u psa pretvorili. — Jesi li ga imao, Prelimire?
PRELIMIR: Jesam, svetla kruno.
KONSTANTIN: On ti beše pokoran, je l', nikad te nije ujeo.
PRELIMIR: Nije.
KONSTANTIN: Vidiš, pseto, pa poznaje svoga gospodara, a moji podanici protiv mene vojuju.
PRELIMIR: Ah!
KONSTANTIN: Ti uzdišeš? Junak, pa uzdiše! Bog i duša, najposle ćemo zapovediti vojsci da leleče. Ako je to neprilično, nije prilično ni da podanici na mene ustaju.
PRELIMIR: Ja ti ne nosim veselu vest.
KONSTANTIN: Radost je od tri godine jalova, čudo bi i bilo da se baš u ovaj čas porodi.
PRELIMIR: Miroslav se sa svom vojskom predao.
KONSTANTIN: Miroslav — predao — Prelimire, to je laž!
PRELIMIR: Kamo sreća da je laž!
KONSTANTIN: Ako se Miroslav predao, to ću ja odmah predati dušu satani. Miroslav ne može da izda.
PRELIMIR: Izdao nije, ali je nesreća htela te se u jedan tesnac uvukao, i tu, opkoljen sa sviju strana, kažu, da se morao predati.
KONSTANTIN: A nije se umeo proseći? (Počivka). Ti, koji se sa mnom tako igraš, da li se smeješ?
PRELIMIR: Kao što kazuju, buntovnici upotrebiše hitrost.
KONSTANTIN: Miroslav, stari, iskusni vojvoda, i jedan kupusar da ga skuči! Kurkubitaš, vlaški jurgetar zabunio svu zemlju, poplašio vojvode! — Da se i mi predamo, šta veliš, Prelimire? Kad je do toga došlo, da se predamo. (Hoće da stane na noge). Zaludu! Ne može se! (Sedne). O, da mi je samo jedanput tvrdo stati na noge!
|