Lahan/14
8.
NEŠKO, pređašnji
NEŠKO: Videste li čuda, vojvode?
ELTIMIR: Do volje.
NEŠKO: Al' kako je Lahan zarobio Mandžula?
ELTIMIR: To je, čini mi se, tatarski vojvoda.
NEŠKO: Jeste, i Nogin srodnik.
ELTIMIR: Pa?
NEŠKO: Lahan ga je morao poznavati i paziti na njega, jer otkud da se nađe otrag, baš gde je tesnac zagrađen bio, kako usmotri Mandžula, đipi na zagradu, mahne triput mačem oko glave i skoči među Tatare. U tom je i kamenje prestalo leteti. Tek Lahan da pritrči Mandžulu, al' zahuji grdan jedan kamen s visine; il' se sam opučio, ili pastir nije opazio njegov znak. Sad sa sviju strana zaori se glas: spasaj se, kraljušo! al' bi to dockan bilo, jer je kamen silnim skakanjem prešao polovinu brega i svaki je pomislio: sad će mu smrknuti. Kad al' više njegove glave, kako se zauktio bio, udari o jedan šiljak, skoči preko same Lahanove glave čak na drugi breg, pa se opet vrati i put uzme na levo. Lahan, koji ništa nije na to pazio, uhvati Mandžula i izvuče ga napolje.
ELTIMIR: A Tatari?
NEŠKO: Prestravili se od silnoga padanja kamenja, pa svaki gleda sebe.
BOGOR: Biće ono, što pastiri o njemu pripovedaju, da ima kod sebe časno drvce.
NEŠKO: Boga mi, koji u takvoj prilici ne izgubi glavu, toga mora sam Bog čuvati.
ELTIMIR: Na svaku ruku znameniti čovek.
BOGOR: E, zaslužuje li da nas predvodi?
ELTIMIR: Da nas predvodi! I tu treba reči! Car da nam bude, to zaslužuje.
NEŠKO: I ja kažem.
ELTIMIR: Kad smo zbacili Miču, radili smo preko zakona, to je istina, al' nam je ceo svet dao za pravo.
BOGOR: Evo Lahana.
|