Lahan/12
6.
DVOROSLUŽITELj, pređašnji.
DVOROSLUŽITELj (preda jedno pismo Konstantinu pa odmah iziđe napolje).
KONSTANTIN (pročita pismo): Dakle nije basna, istina je cela: Tatari su pobeđeni.
MARIJA (uzme pismo i čita): Je li moja reč? Buntovnici svi u gori. — Ovo je oluja strašna, treba se naoružati.
KONSTANTIN: Ja vidim, ljubo, da ti bistrije imaš oči, nego svi mi. Zato i treba da slušamo tvoj savet. Ispričaj, kako misliš.
MARIJA: Neprijatelja stranskog, ako ne pobedimo danas, pobedićemo sutra; on nema stanka u zemlji, zašto je čuvstvo naroda protivu njega i rana što je dublja, to više ogorčava. Sasvim je druga stvar s domaćim neprijateljima: oni imaju braću, srodnike i poznanike, koristi se vezuju jedna za drugom kao karike, od kuda čvrst lanac postaje. Narod je lako sklonjen verovati da će mu bolje biti, ako bude promene, kao što se bolan čas na jednu, čas na drugu stranu prevrće. Zato treba sve na stranu da ostavimo i ovu vatru ugušimo.
KONSTANTIN: Kad za dobro nalazite, neka bude.
MARIJA: Miroslav neka primi upravu nad svom vojskom i neka donde goni nevere, dokle ni jednog ne ostane u zemlji.
MIROSLAV: A ja bih opet rek'o da se ne udara odmah na njih. Ko bi udarao? Brat na brata, Bugarin na Bugarina.
MARIJA: I ti, Miroslave, i ti? Pređe bi se smrti nadala, nego ovim rečma od tebe.
MIROSLAV: Umrećemo svi, ali kao veran podanik, kao sin otečestva, moram da govorim onako kao što mi pamet kaže. Neka sutra održim pobedu, neka potučem dve tri hiljade ljudi, smem li se veseliti? Koga ćemo naći među mrtvacima? Onaj brata, ovaj sina, sestrića, a svi jednoplemenike.
MARIJA: A da li i oni tako razmišljavaju, Miroslave?
MIROSLAV: Kao sinovi otečestva treba da razmišljavaju.
MARIJA: Zato su i uzeli oružije u ruke i vatru pale protiv zakone vlasti. Moj Miroslave, neka danas uđu oni u grad, koliko bi ljudi poginulo, koliko bi kuća izgorelo i druga bezakonija, koja smo često viđali? Veruješ li ti to?
MIROSLAV: Verujem.
MARIJA: Je li dužnost svakoga: otkloniti od zemlje tu nesreću?
MIROSLAV: Dužnost je.
MARIJA: Imaš li dovoljno vernosti da ti ovu spasitelnu dužnost na sebe uzmeš?
MIROSLAV: Carice, ne greši duše. Izmoliti mogu, al' izdati ne umem. Pa i opet velim: izberi drugoga, ja za to nisam.
MARIJA: Car hoće tebe.
Miroslav. Kad car zapoveda, podanik mora!
KONSTANTIN: Ja te molim, vojvodo Miroslave.
MIROSLAV (uzbuđen): Kad smo do toga došli da car moli svojega slugu, to je kraj sveta. Hoću, svetli skiptre, kao veran podanik učiniću sve što mi je u dužnosti.
KONSTANTIN (u uniniju): O, zaista kraj sveta! Kuga me se očepala i truje svaki zdrav vazdušak oko mene. Vodite me, vodite u baštu, da mi pomrčina siđe.
MARIJA: Tebi je zlo, svetli supruže.
KONSTANTIN: Nije, samo izvedite me napolje. (Marija mu doda štap, uhvati ga s jedne strane pod pazuho, Miroslav s druge, i odlaze).
|