Ланци/72
| ◄ Појава петнаеста | Појава шеснаеста | Последња појава ► |
Појава шеснаеста
ФИЈАКЕРИСТ и ПРЕЂАШЊИ
ФИЈАКЕРИСТ
(споља)
О, бога му, да истераш очи и ноге да поломиш! Триста му богородица шашавих, ја. (Груне и отвори врата од ходника.) Ха, матер му, где си свете? (Рупи у собу сав покисао, с бичем у руци. Кад уђе, скида капуљачу од капута и капу.) Овде је, ваљда. Какве су вам, бога му, то капије? Ако ко зна Палилулу, то је ја знам, и јопет богородицу му луду!...
ИВАН
Откуд, пријатељу? Да нисте ви то, госпа Ђурђевићка, за прстен узели кола?
ЂУРЂЕВИЋКА
Нисам, а требало би.
ФИЈАКЕРИСТ
А, јок. Не знам ја то.
ИВАН
Ко вас је послао?
ФИЈАКЕРИСТ
Па послао ме ко ме је послао. Видим да сам погрешио врата.
ЂУРЂЕВИЋКА
Можда нисте. Ко вас је послао?
ФИЈАКЕРИСТ
Послао ме господин Петровић.
ИВАН
Ко?
ФИЈАКЕРИСТ
Господин Драгутин Петровић.
ЂУРЂЕВИЋКА
Он!
ИВАН
Он!
ФИЈАКЕРИСТ
Јес’, он. Како да га не знате? Ко њега не зна, тај није у Палилули. Та свима је девојкама памет попио. (Смеје се.) Хе, хе, хе. Битанга једна. А красан човек. Тај кад лумпује!
ИВАН
(још непрестано зачуђен)
Драгиша?
ФИЈАКЕРИСТ
Ја. Драгиша, славца му.
ЂУРЂЕВИЋКА
Али откуд он? Је л’ те, пријатељу, шта је то?
ФИЈАКЕРИСТ
Е, шта је. Сад је оно што није требало. Кажем ја, погрешио сам врата.
ЂУРЂЕВИЋКА
Кога тражите?
ФИЈАКЕРИСТ
Траже тамо неку Зорку, Загорку, како ли се зове. Господин Петровић је ту лупао на једном прозору. Каже: таква му је погодба.
ИВАН
Како? Како?
ФИЈАКЕРИСТ
Па тако. Шта се то сад вас тиче?
ЂУРЂЕВИЋКА
Али откуд ви овде?
ФИЈАКЕРИСТ
Откуда? Кажем вам, послао ме госпон Петровић да кажем тој госпо’јци да је све ујдурисано, а она зна већ...
ИВАН
Па?
ФИЈАКЕРИСТ
Требало је да ја њу негде одвезем. Али не знам забога, ништа...
ЂУРЂЕВИЋКА
(запрепашћена)
Ви!
(истовремено)
ИВАН
(исто тако)
Шта?
ФИЈАКЕРИСТ
Сад, кад није овде, онда збогом. (Пође.)
ЂУРЂЕВИЋКА
Овде је.
ФИЈАКЕРИСТ
Овде? (Мери Ивана од главе до пете.) А... е. Задоцнили смо. Онда ја треба да се чистим.
(Ђурђевићка прилази Ивану и нешто му говори на уво. Иван има страшан израз.)
ФИЈАКЕРИСТ
Па не може то. тако, мајку му. Ја овде нисам ништа крив. Ко што сте ви овде, рецимо, господине, тако је и онај госпо’н хтео, али што ’но реч: ко пре девојци, онога девојка.
ИВАН
Јесте ли ви, пријатељу, пијани? Шта значи то? У каквој кући ви мислите да сте? Шта ви мислите, ко је та девојка?
(На страни разговарају Ђурђевићка и фијакериста.)
ЂУРЂЕВИЋКА
(фијакеристу)
То није могуће!
ФИЈАКЕРИСТ
Све је то већ удешено. Још ноћас. Што да се крије? Она је пристала.
ЂУРЂЕВИЋКА
За име бога!
ИВАН
(лупа у врата)
Загорка, што не отвараш једанпут? Докле ћеш се спремати? (Окреће се Ђурђевићки.) Ово је којешта! И да спава, пробудила би се.(Лупа. Фијакеристи) Пријатељу, истави ова врата.
ФИЈАКЕРИСТ
А, то не иде. Ако је да се нешто каже, то може да буде, јер полиција за реч не пита. Али да иставим врата, јок.
ИВАН
(тресне руком о врата)
Загорка. Иставите, кад вам кажем, ја одговарам.
ФИЈАКЕРИСТ
(гура)
Ау, свеца му, ала је то јако. (Једва истави.) Ха.
ИВАН
(улети у собу)
Загорка! (Из собе) Шта то значи? Где је? Загорка! Дајте лампу!
ЂУРЂЕВИЋКА
(збуњено)
Боже мој, боже мој, па није ваљда ни била ту?
ИВАН
(из собе)
Није могуће!
ФИЈАКЕРИСТ
(надзвири се на врата)
Па ја. Зар не видите отворен прозор? Побеже тица! А ко је јопе’ видео да је оставите саму?
ИВАН
(истрчи из собе)
Писмо! Оставила је писмо.
ЂУРЂЕВИЋКА
(Носи лампу за њим.)
ФИЈАКЕРИСТ
Стара ствар.
ИВАН
(Чита и цикне.)
ЂУРЂЕВИЋКА
Шта је.
(Хоће да узме писмо.)
ИВАН
Отишла је да се удави!
ЂУРЂЕВИЋКА
Да!... Како?...
ИВАН
(муца)
Д... д.... Госпођо... Идите мајци... Пријатељу, ако бога знаш, хајде у потеру!
ЂУРЂЕВИЋКА
(оде лево)
Оде и прстен и свадба. Луда кућа!