Лав и магарац

Извор: Викизворник
Лав и магарац
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић
Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.


Лав и магарац пођу у лов. Магарац својом виком поплаши и узбуни многу животињу; и учини ју бежати из шуме, на коју лав нападајући нахвата силу. Онда магаре, поносећи се, упита лава: „Хе, сад ми кажи што ти се чини oд мојега гласа!” „Пак јошт питаш, — одовори лав — и ја сâм да те не знам ко си, бих се oд твоје вике уплашио.”

Наравоученије

Ова басна приличествује онима који се чине страшни док их људи не сазнаду, а потом нико се на њих и не обзире, и колико они више вичу, толико се већма други смеју. Простак и дете од свашта се препадају, и малодушан човек у всегдашњем живи страху као зец. Јеја кад гди завиче, плаше се баке, јер то значи да ће ко умрети. А гди се људи рађају а не умиру? Јоште се то место није нашло! Да и нема совуљага на свету, и опет би људи умирали. Не ваља децу плашити, јер се многи из самога обичаја до глубоке старости ужасавају и јежи им се кожа од оних ствари које нит су кад вид'ли нити ће видишти. Ако се у помрчини боје да о што главом не лупе, и да у какву јаму не упадну, имаду разлог: нека се боје и чувају. Ако ли се пак плаше да што у мраку не виде, лудо мисле: шта ће видити кад се у помрчини не види? Али старе баке кажу то и то, и друго. Наше се баке у том љуто варају, и боље је нек ћуте. „Нек ћуте”, ласно је то рећи, али баба Чава зна и каже толике примере како се је привидило томе и томе пролазећи ноћом покрај гробља на месечини, и како се вештице преобраћу у кокошке.

Не верујте, моја децо, све су то голе лажи! Но слушај|те како то бива. На гробљу су велики крстови од којих се на месечини виде сени, пак ко се је научио из младости плашити, пролазећи туда, види те сени, или каква пса да туда протрчи, или мачка ком се у ноћи сијају очи, или који иструнут крст гди се сија и пламти: онда ти му се ужеже мечтаније и узбуни кров, ужас нападне на њега, а јошт кад је сам! Ето како су постала сва привидјенија и страшилишта, летући змајеви, виле и аждаје. једну ноћ на месечини, наша стара слушкиња Угринка уплаши се од своје сени; јао њој кукавици, викне, пак бежи колико игда ноге могу. По срећи, изиђе неко пред њу са свећом: позна и сама од шта је бежала. Свећа је просвештен разум који нам показује истину, а мрачно сујеверије чини нас бојати се слабе кокоши и покојних у гробљу костију које нису кадре ником никада зла учинити. Премудро нас учи П и т а г о р, у златни своји стихови, чеса се ваља бојати и чеса не: „Πρήσσε δε ταύθ ά σε μη βλάψει λόγισαι δε προ έργου, δειλά μεν εκπρήξας ϕόβου χρηστά δε τέρπου: Делај то што те неће увредити и размишљај пре дела, зло кад учиниш бој се, а о добру весели се”. Буди добродјетељан, буди разуман, пак ћеш онда рећи к свим сујетним страшилиштам оно што је наше басне лав магарету рекао: „И ја да те не знам ко си, бих те се уплашио”.


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.