Лав, магарац и лисица

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лав, магарац и лисица
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић
Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.


Лав, магарац и лисица пођу скупа у лов с уговором: што улове да разделе. Кад довољно лова налове, лав рекне магарцу да добитак па|метно разуели. Ови разложи све на три једнака тала, дозвољавајући другима да изаберу шта се коме љуби, придодајући да ће он с којим му драго талом што остане задовољан бити. „Је ли, то ли се зове паметно делити? Почекај мало, да те научим памети!” одовори му срдити лав, пак онда тресне с њим о земљу и распара му трбух. „Дели ти сад”, рекне лисици. Ова натовари све у једну гомилу, а за се остави само једног зеца, па каже лаву шта jе, чије. „Ај, ај, премудра лисицо, ко те научи тако паметно делити? „Mагарећа будалаштина, господару”, одовори ова.

Наравоученије

Τα των ανοήτων παθήματα των ϕρονίμων εισί μαθήματα: Безумних страданије разумнима је ученије”. Смислен и разуман човек не само учи од паметнијих од себе, него и од самих лудих има чему научити се, зашто гледа добро што они чине и како злопате, пак све то узима себи за науку и чува се, а будала неће ништа од паметна да прими, ибо, при прочеј лудости, ово му је највећа: да се сам себи најпаметнији чини и за срамоту држи од другога што научити. Малоуман човек и високоуман, оно што не зна о том ни поњатија не могући имати, оно што зна чини му се да је то све што се може знати; зато што је себи једном завртио у главу, ако ће бити и криво и недостаточно, хоће да тако остане. Ако је лењив, неће себи да разбија главу да даље постигне; ако је слабоуман, а он није кадар; ако ли је пак (то што је најгоре) високоуман, а он неће нипошто себе да понизи да од другога што прими, а јоште, што је црње и опачније, хоће силом и на љуту срамоту и друге да научи, пак говори пуст што му год на памет дође. Ступа напред, нити се обзире, као | слепац кад по блату бежи, иде само на срећу, куд пуче да пуче. А разуман човек, ако ће колико знати, опет слуша с великим вниманијем што други говоре. Оно што зна рад је и боље знати, а оно што не зна не мисли да зна; радо и весело што је добро и паметно и слуша и прима од ког му драго, и тако од дан до дан паметнији и разумнији бива.

Но да дођемо к нашеј басни. Лав овде представља неправедна и силовита човека коме ништа није право ни паметно што њему није на корист. С таковим бесовесним и бешчеловечним звером правду тражити, то значи: себи погибал на главу навлачити. Простосрдечно и бедно магаре увјештава нас да се с силним не дружимо. Чему нас лисица учи, то остављам нека свак погоди.


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2579 година.
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.