Lav i magarac
| ←Lav, kurjak i lisac | Lav i magarac Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Lav, magarac i lisica→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Lav i magarac pođu u lov. Magarac svojom vikom poplaši i uzbuni mnogu životinju; i učini ju bežati iz šume, na koju lav napadajući nahvata silu. Onda magare, ponoseći se, upita lava: „He, sad mi kaži što ti se čini od mojega glasa!” „Pak jošt pitaš, — odovori lav — i ja sâm da te ne znam ko si, bih se od tvoje vike uplašio.”
Ova basna priličestvuje onima koji se čine strašni dok ih ljudi ne saznadu, a potom niko se na njih i ne obzire, i koliko oni više viču, toliko se većma drugi smeju. Prostak i dete od svašta se prepadaju, i malodušan čovek u vsegdašnjem živi strahu kao zec. Jeja kad gdi zaviče, plaše se bake, jer to znači da će ko umreti. A gdi se ljudi rađaju a ne umiru? Jošte se to mesto nije našlo! Da i nema sovuljaga na svetu, i opet bi ljudi umirali. Ne valja decu plašiti, jer se mnogi iz samoga običaja do gluboke starosti užasavaju i ježi im se koža od onih stvari koje nit su kad vid'li niti će vidišti. Ako se u pomrčini boje da o što glavom ne lupe, i da u kakvu jamu ne upadnu, imadu razlog: neka se boje i čuvaju. Ako li se pak plaše da što u mraku ne vide, ludo misle: šta će viditi kad se u pomrčini ne vidi? Ali stare bake kažu to i to, i drugo. Naše se bake u tom ljuto varaju, i bolje je nek ćute. „Nek ćute”, lasno je to reći, ali baba Čava zna i kaže tolike primere kako se je prividilo tome i tome prolazeći noćom pokraj groblja na mesečini, i kako se veštice preobraću u kokoške.
Ne verujte, moja deco, sve su to gole laži! No slušaj|te kako to biva. Na groblju su veliki krstovi od kojih se na mesečini vide seni, pak ko se je naučio iz mladosti plašiti, prolazeći tuda, vidi te seni, ili kakva psa da tuda protrči, ili mačka kom se u noći sijaju oči, ili koji istrunut krst gdi se sija i plamti: onda ti mu se užeže mečtanije i uzbuni krov, užas napadne na njega, a jošt kad je sam! Eto kako su postala sva prividjenija i strašilišta, letući zmajevi, vile i aždaje. jednu noć na mesečini, naša stara sluškinja Ugrinka uplaši se od svoje seni; jao njoj kukavici, vikne, pak beži koliko igda noge mogu. Po sreći, iziđe neko pred nju sa svećom: pozna i sama od šta je bežala. Sveća je prosvešten razum koji nam pokazuje istinu, a mračno sujeverije čini nas bojati se slabe kokoši i pokojnih u groblju kostiju koje nisu kadre nikom nikada zla učiniti. Premudro nas uči P i t a g o r, u zlatni svoji stihovi, česa se valja bojati i česa ne: „Πρήσσε δε ταύθ ά σε μη βλάψει λόγισαι δε προ έργου, δειλά μεν εκπρήξας ϕόβου χρηστά δε τέρπου: Delaj to što te neće uvrediti i razmišljaj pre dela, zlo kad učiniš boj se, a o dobru veseli se”. Budi dobrodjeteljan, budi razuman, pak ćeš onda reći k svim sujetnim strašilištam ono što je naše basne lav magaretu rekao: „I ja da te ne znam ko si, bih te se uplašio”.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|