Lav, magarac i lisica
| ←Lav i magarac | Lav, magarac i lisica Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Lav i medved→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Lav, magarac i lisica pođu skupa u lov s ugovorom: što ulove da razdele. Kad dovoljno lova nalove, lav rekne magarcu da dobitak pa|metno razueli. Ovi razloži sve na tri jednaka tala, dozvoljavajući drugima da izaberu šta se kome ljubi, pridodajući da će on s kojim mu drago talom što ostane zadovoljan biti. „Je li, to li se zove pametno deliti? Počekaj malo, da te naučim pameti!” odovori mu srditi lav, pak onda tresne s njim o zemlju i raspara mu trbuh. „Deli ti sad”, rekne lisici. Ova natovari sve u jednu gomilu, a za se ostavi samo jednog zeca, pa kaže lavu šta je, čije. „Aj, aj, premudra lisico, ko te nauči tako pametno deliti? „Magareća budalaština, gospodaru”, odovori ova.
Τα των ανοήτων παθήματα των ϕρονίμων εισί μαθήματα: Bezumnih stradanije razumnima je učenije”. Smislen i razuman čovek ne samo uči od pametnijih od sebe, nego i od samih ludih ima čemu naučiti se, zašto gleda dobro što oni čine i kako zlopate, pak sve to uzima sebi za nauku i čuva se, a budala neće ništa od pametna da primi, ibo, pri pročej ludosti, ovo mu je najveća: da se sam sebi najpametniji čini i za sramotu drži od drugoga što naučiti. Malouman čovek i visokouman, ono što ne zna o tom ni ponjatija ne mogući imati, ono što zna čini mu se da je to sve što se može znati; zato što je sebi jednom zavrtio u glavu, ako će biti i krivo i nedostatočno, hoće da tako ostane. Ako je lenjiv, neće sebi da razbija glavu da dalje postigne; ako je slabouman, a on nije kadar; ako li je pak (to što je najgore) visokouman, a on neće nipošto sebe da ponizi da od drugoga što primi, a jošte, što je crnje i opačnije, hoće silom i na ljutu sramotu i druge da nauči, pak govori pust što mu god na pamet dođe. Stupa napred, niti se obzire, kao | slepac kad po blatu beži, ide samo na sreću, kud puče da puče. A razuman čovek, ako će koliko znati, opet sluša s velikim vnimanijem što drugi govore. Ono što zna rad je i bolje znati, a ono što ne zna ne misli da zna; rado i veselo što je dobro i pametno i sluša i prima od kog mu drago, i tako od dan do dan pametniji i razumniji biva.
No da dođemo k našej basni. Lav ovde predstavlja nepravedna i silovita čoveka kome ništa nije pravo ni pametno što njemu nije na korist. S takovim besovesnim i beščelovečnim zverom pravdu tražiti, to znači: sebi pogibal na glavu navlačiti. Prostosrdečno i bedno magare uvještava nas da se s silnim ne družimo. Čemu nas lisica uči, to ostavljam neka svak pogodi.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|