Пређи на садржај

Крвави престо/4

Извор: Викизворник

◄   Појава трећа Четврта појава Појава пета   ►

Четврта појава

ДРУГИ ГРАЂАНИН (дође) Помаже бог!
ПРВИ ГРАЂАНИН:
Бог ти помогао! А од куд тебе?
ДРУГИ ГРАЂАНИН:
Нужда ме гони, па сам дошао, да се самом краљу потужим, е ван двора нема више по Србина правосуђа. Тај грчки зулум, не може се више трпети!
ПРВИ ГРАЂАНИН:
Да си ми жив и здрав! Та нисам ни ја с тога дошао, да оне мајмуне гледам; ал' сад се више Србину не да пред краља. Од кад се грчке изелице и пропалице овде населише; нема више по Србина берићета! Србине, лаку ноћ!
ДРУГИ ГРАЂАНИН:
А ко ти рече, да се не може пред краља?
ПРВИ ГРАЂАНИИ:
Ено тамо оне накараде. Гледни их само, како се шепуре! Ал' то не може дуго тако трајати, ил' се скријмо сви живи под земљу, ил' стресимо са народног тела, безочне пијавице, што му крв сисају!
ДРУГИ ГРАЂАНИН:
Лакше, могу те чути.
ПРВИ ГРАЂАНИН:
Ово је српска земља, за коју је наша крв текла!
ДРУГИ ГРАЂАНИН:
Заиста, то иде добро, ал' мени се чини, да ће скоро друкче поћи. Слушај само да ти кажем. — Кад ми је ономад домаћица хтела помусти краву, а оно нема ни капи млека, већ све сама крв. Шта велиш?
ПРВИ ГРАЂАНИН:
Крв на њи, а на децу њихову! Ал' збиља каква тебе невоља гони, те си овамо дошао?
ДРУГИ ГРАЂАНИН:
Имао сам два красна коња, кад ал' ево ти ономад једног Грка, који рече, да су коњи његови. — Он их иште, ја их не дам. Одосмо у суд. Ту Грци нешто смунђаше, па потом ми коње отераше. Тужио сам се и Петру и Павлу, ал' бадава; Грк увек право има; ја никада. Сад дођох, да се самом краљу потужим, јер, вере ми, ако тако потраје, боље би било да сам животиња. Грк може све и сва, а Србин не сме ни дахнути.
ПРВИ ГРАЂАНИН:
Ја сам још горе прошао. Ал' прости, одох дома, да се жив сараним, е стид ме је, што сам Србин, кад су ето српског краља врата пред-а-мном затворена.
ДРУГИ ГРАЂАНИН:
Ја остајем. Било лепо, било под силу, ја морам пред, краља.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.