Краљ Вукашин/7

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ЧЕТВРТИ ЧИН
◄   ПРОМЕНА ЧИН ПЕТИ   ►

ЧЕТВРТИ ЧИН
Ноћ. Пред двором цара Уроша. Прозори су осветљени Гаран и Никола Арсојевић.
Ноћ. Пред дћором цара Уроша. Прозори су осћеш- нчш. Гаћран и Никола Арсојевић.


ГАВРАН:
Ништа ти није грђе видети, него младу без венца, вино у зачепљеном бурету и весеље као што га чини царица сад.
Помисли само, Грчка шаље царици свог патријирха са 12 посланика да преговарају о савезу између Грчке и Србије, па гледај молим те: ено их у двору где ђуте, као да се не госте што су већ уговор начинили, већ као да над самртником опело читају. — Виш то ми се не допада! Царица је једнако тужна и жалосна; једнако плаче и нико не може да је утеши. Тако ми св. Јована, ја не знам докле ће тако, али, кад год је погледам како тужно обара исплакане очи, а у мени се од жалости срце пара.
АРСОЈЕВИЋ:
А нада ли се још да ће се Урош вратити?
ГАВРАН:
До врага с тако глупом надом! Та то већ и најмање дете зна, да је цар погинуо — само што нико не сме да говори о томе. Ко га уби? Да ли човек, или звер, или се, гдегод ловећи, у провалу сурвао? — Нико не зна! Већ и читаве приче лете по двору да ти се коса од страха накостреши. — Веле да се сваке поноћи тамо, на левом крилу двора чује некаква потмула тутњава, као кад ко трчи; а стража је три пут умакла са тог места и у страху причаше, како се јавља сенка у порфири, по којој се црвене млазеви проливене крви. Ономад баш, кад је петао отпев’о своју поноћницу чули су уукање јеине над прозором царичине избе, а тог часа појави се пред царичином постељом млади пар Урош са искрвављеним лицем и ту уздахну па за тим...
А РСОЈЕВИЋ:
За тим?
ГАВРАН (обзире се, тихо):
Јесмо ли сами? -
АРСОЈЕВИЋ (такође):
Нико нас не чује.
ГАВРАН (тихо):
Добро су чули кад је реко: ,,Вукашине, ти си мој убица!”
АРСОЈЕВИЋ (тргне се):
Не то је лаж! — О, ја добро знам
Да је то само гатка смишљена!
ГАВРАН:
ТИ кажеш лаж! — А ја се кунем да је истина! Или за другог ти убицу знаш?
АРСОЈЕВИЋ:
Ја не знам, а и не верујем да је убио ко год Уроша, а још мање Вукашин.
Та помисли само да ли може Вукашин да презре љубав покојног Душана, који га из прашине подиже? Па шта више, је л’ могуће да је Душан, који је са јунаштва и мудрости надмашио све цареве, да је тај Душан могао бити кратковид те да не позна кога је код себе узео. Не, Гавране, твоје гатке можеш причати ономе, ко ти је и до сада веровао, али мене поштеди, јер ја поштујем краља Вукашина. У њему гледам милост цара Душана, у њему гледам још један део Душанове мудрости коју та охола и горда властела по рођењу никад ни имала није. — Да, Гавране, овакав само може да заузда самовољну властелу и зато га је баш и поставио Душан Урошу за намесника до смрти — што му одрече сабор — јер је Душан видео да је његов јединац од силне и претеране његове љубави наследио само добро и њежно срце, али никако снажну мишицу и челичну вољу. Па баш то је и био узрок што је цар Душан поверио Вукашину намесништво, јер је знао да ће се властела користити Урошевим меким срцем и да ће се мало по мало од њега са свим оцепити.
ГАВРАН:
Твоје су ми мисли врло чудне. Тако нисам чуо да ико говори. Па ипак ја нисам начисто ко има право, а ко не, али ја не слутим на добро! Тишина је само привидна; ваздух је миран јер су облаци притисли небесни свод; још за који тренутак и проломиће се гром на све четири стране — пљусак ће пасти, а ко из тога изађе сув, причаће страхоте, које је рођеним очима гледао.
АРСОЈЕВИЋ:
Не знам шта хоћеш да кажеш тиме!
ГАВРАН:
Јеси ли слеп? Зар не осећаш како се нешто страшно кува? Султан се спрема из Галипоља. Где ће? Да ли на Србију или на Грчку? Вукашин са браћом и Алтоманом шурује. Царица са Грчком уговара, а са страхом и зебњом гледа на Вукашиново спремање. Војвода Батрић прима у своме замку непознате госте. Јуче му дођоше два калуђера из Мачве од кнеза Лазара Грбљановића. Батрићеве уводе лете некуда на исток; Вукашинове на југ у Тесалију, из Тесалије Вукашину. Од јелисавете Лазару. Па тајни састанци и гомиле оружаних витезова из разних земаља; једни Вукашину, а други Јелисавети, сваког се дана купе у Призрену. Пази. Арсојевићу, ја се не надам доброме! Војводе ћуте, јер се плаше Вукашина. Орлушина је угледала срну. Тешко њојзи! (Оде.)
АРСОЈЕВИЋ:
Кукавна Србијо! –
Поносито си некад сијала
На плавом небу као даница,
Ил' као мома чиста невина,
А сад те раздор тако наказа,
Окаљаше ти лице сјајно,
Подераше ти лепу одећу
И рите још те сада скривају.
Еј, јадна земљо, јадни народе!
Душан те у вис славно подиже,
А властела те у пропаст бацише! (Оде.)
(Драгош и један слуга.)
ДРАГОШ:
Јесте ли спремни, колико вас је?
1-ВИ СЛУГА:
Петорицу сам собом повео
АЛ' храбри момци, мишице челичне
И на змаја би радо напали!
ДРАГОШ:
Петорица је доста за сада!
Па сад у заклон, тек на позив мој
Везаћете га — разумеш ли ме?
1-ВИ СЛУГА:
Па где ћемо га тада одвести?
ДРАГОШ:
Странпутицама замку његовом,
(Слуга оде.)
Кад немаш снаге, пута друкчијег,
Да љутог вука са света склониш
Ти ода њ’ жртву слабу уклањај! —
Сирота земљо, јадни народе,
Како те тешка тама покрива!
Тугу нам носи овај густи мрак;
У њојзи трне слава Србије,
Изгубио се понос дедова
У њој се гаси Немањића зрак!
БОРИВОЈЕ (долази):
На поруку сам твоју дошао.
ДРАГОШ:
Добро те си жив!
БОРИВОЈЕ:
Опасности ми нема никакве
Или си о њој штогод начуо?
ДРАГОШ:
Боље ме питај, да л’ сам видео
Како Вукашин слуге оправи,
Да те из твога замка измаме.
Зато те молим још за који дан
Прикриј се гдегод, ил’ ћеш пропасти!
БОРИВОЈЕ:
Не знам шта хоће са мном Вукашин,
Ал’ одавде се нећу макнути.
ДРАГОШ:
Помисли, друже, да ћеш пропасти.
БОРИВОЈЕ:
УЗ царицу ћу верно остати,
Одбрана моја потребује њој,
А ја сам дао моју тврду реч,
Од Вукашина да ћу је чувати.
Па сад кад би се натраг повук’о,
Усамљена би била царица —
Не говори ми више о томе. —
ДРАГОШ:
Ма веруј, ти јој нећеш помоћи!
Овако живот сачуваћеш свој. —
Па онда, кад би сада пропао,
Тад би царица сама остала.
Послушај молбу, преклињем те сад!
И веће молбе, ако хоћеш ти —
На коленима те ево преклињем:
Склони се ноћас! —
БОРИВОЈЕ:
Јеси ли луд! —
Напао си ме овде молити!
А што сам реко, то не поричем! —
ДРАГОШ:
Ти нећеш дакле? —
БОРИВОЈЕ:
Нећу, рекох ти.
ДРАГОШ:
Али ти мораш!
БОРИВОЈЕ:
Зар да ме натераш?
ДРАГОШ:
И натераћу те.
БОРИВОЈЕ:
Да видим како ћеш?
ДРАГОШ:
На посо, слуге! (Слуге истрче.)
БОРИВОЈЕ (тргне мач):
Нека се склања ком’ је живот мио! —
Или тако ми среће витешке,
Све ћу вас тако у гроб послати!
(Боре се, ухвате га и вежу.)
ДРАГОШ:
Опрости, друже, што сам морао!
А сад га замку брже иосите. — (Ослушне.)
Ко да сам чуо неке кораке?
(Слуге опколе Боривоја и са извученим мачевима оду сви. Мехмед везир и Јусуф паша, калуђерски одевени улазе).
МЕХМЕД:
Чу ли, Јусуфе,
Ова је земља дивна, вере ми!
Ни Пророк неби лепше желио.
Да силан Алах сиђе људима,
Овде би ост’о, овде живио,
У овом рају време губио.
Оваква земља није л’ прави рај?
ЈУСУФ:
Ал’ не заборав’ силни везире,
Да у тој земљи Срби бораве! —
МЕХМЕД:
На колац с њима, под мач, Јусуфе!
За злато није рђа погана.
Нека ми силни Алах опрости,
Ал’ кад је ове људе створио
У таквој земљи, таквој лепоти,
Заборавио се био Јусуфе!
ЈУСУФ:
Па сада тебе шаље Мехмеда,
Да оштром ђордом јунак поправиш
Погрешку што је Алах учини.
МЕХМЕД:
И поправићу! —
Треба ли силе, све ћу чинити.
Нека Азија цела устане,
Оно је земља, ал’ овде је рај,
Тамо је тама — овде сунчев сјај!
ЈУСУФ:
Само полако!
Могу нас чути, силни везире,
А овде нису деца Пророка
Па ће те за час прогутати мрак!
МЕХМЕД:
 Нуто, Јусуфе, ко долази то!
(Улази Мара.)
МЕХМЕД (тихо):
Јусуфе, ослови је ти.
ЈУСУФ:
Стани девојко!
МАРА:
Благословите!
ЈУСУФ:
Да си благословена!
МАРА:
Из далека ли, оци, дођосте? —
ЈУСУФ:
Из Лазареве Мачве питоме.
Ма умеш ли нам ћери казати
Да л’ виде гдегод Драшка Батрића?
МАРА:
Ја нисам, оче! —
ЈУСУФ:
А можеш ли нам ћери, казати
Је ли у двору светла госпођа?
МАРА:
Са посланицима грчким говори.
ЈУСУФ:
Хвала, лепојко! —
(Мара оде.)
С посланицима грчким говори?
Неком се овде прави завера,
Да л’ Вукашину или другом ком! —
МЕХМЕД:
Вукашин ту је њина препрека,
Царици српској што уставља пут.
Ал’ што то нема Драшка, Јусуфе? —
ЈУСУФ:
Пажљиво само, он нам долази.
ДРАШКО (долази):
Заостао сам дуго, везире,
Знам тешко ти је било чекати.
МЕХМЕД:
Можда, Батрићу,
Па сад ми кажи шта си смислио?
Да л’ овог часа да почнемо пут?
Ил’ за нас тражи скривенији кут,
Докле нам нису ухватили траг.
ДРАШКО:
Ја сам смислио!
Султану твоме води ме, Мехмеде.
Од њега хоћу тврду заштиту
Јуначкој слави наших дедова,
Погаженоме старом поносу.
Из блата црвак што се подиже
Да нам предачки заслужени сјај,
Лажљивим пламом цељи паклене,
У ситан пеп’о тако претвори,
Хоћу да њему вољу порушим
На трупинама што је подиже.
Чујеш, Мехмеде, за његову крв
Твога ћу цара верно служити!
МЕХМЕД:
И награђен ћеш бити, Батрићу!
Сад само један делић сићушни
Од мене прими, а остало већ
Сам ће ти султан вољно нудити. —
(Пружа му новац.)
ДРАШКО (баци новце срдито):
Зар то?
Љуто се вараш ко је Драшко, још.
Гомиле злата? Злата имам ја! —
Нек ти је просто сада, везире;
А треба ли ти моје помоћи
Боље ми нуди Вукашина крв! —
Иначе ћу те оставити, знај,
Па ћу код других тражит помоћи
Праведној срџби да утишам јед! —
МЕХМЕД:
Опрости, Драшко! Мојом понудом
Не хтедох да те понижавам ја. —
Оћеш ли крви? Реци само: да! —
И потоком ће крвца потећи...
Потоком, Драшко! Алаха ми мог,
Сад ми је више до поноса твог,
Нег’ да ми једно царство поклоне.
ЈУСУФ:
Ка западу се звезде склањају,
Пред рујним ликом, ране зорице,
Кроз који часак освануће дан,
Припремни кољи за пут чекају. —
ДРАШКО:
Пођимо дакле да не чекамо,
Док Вукашинове нису уводе
Под мантијама Турке познали (Оду.)
(Вукашин, Угљеша, Гојко и Алтомаи излазе из двора.)
ВУКАШИН:
Зар ми је тако слаба десница,
Да женског беса не зауздам ћуд?
АЛТОМАН:
Са Грчком савез, то је смишљено
Од тебе да се спасе једаред;
Не станеш ли јој на пут никако
Онда смо игру проиграли ми.
ВУКАЦЈИН:
То и сам видим. —
АЛТОМАН:
Њојзи ће Грчка увек помоћи
Од намишљаја да је спасе твог. —
Тек кад би могли лажном обманом
У душу њину тајно бацити,
Другачу мис’о о стварима свим.
Можда би за нас лепше испало. —
ВУКАШИН:
Са Грчком треба да је омразим.
Још овог часа започнимо рад. —
УГЉЕША:
Да, то би био понајбољи пут.
АЛ' на кој’ начин да их увериш,
Е друкше о том треба мислити,
Јслисавета их је убедила већ.
ВУКАШИН:
На пос’о дакле: пронеће се глас
Да је патријарх видео и сам
Е је на мој страни невиност;
Ал’ да се не би како дочуло
Да је Уроша она убила,
Јер је неверна другог љубила,
На весеље их позива у двор.
АЛТОМАН:
И убија их? —
ВУКАШИН:
Отрује их све!
АЛТОМАН:
На овој вечери? —
ВУКАШИН:
Та је последња! —
АЛТОМАН:
Добро је смишљено!
Отрова мога једна капљица
Успаваће их за читави век,
Ни један тренут неће летнути,
А њима тела биће трупине...
Јесам ли добро разумео све?
ВУКАШИН:
Погодио си, ал’ свршетак њен
Од твоје руке зависиће тек.
АЛТОМАН:
Не брин’ се за то, све је свршено.
(Оде у двор.)
ВУКАШИН:
Гојко!
ГОЈКО:
Чујем брате мој.
ВУКАШИН:
Боривоја јесте л’ нашли већ?
ГОЈКО:
Посласмо људе да га ухвате,
Ма доста муке с њиме имаше,
Јер Боривоје није био сам,
Драгошеве га слуге пратише.
Драгош га хтеде од нас склонити,
Ну за ту дрскост скупо платише.
Ал’ ниси рек’о с њиме шта ћемо,
Да ли и њега треба убити,
Или тавнице да осети мрак?
ВУКАШИН:
Боље очију да му мркне зрак,
Ослепићу га! —
ГОЈКО:
А Батрић Драшко? —
УГЉЕША:
Ја не бих с њиме тако хитао,
Од старине је Драшко властелин,
И све би племство скочило уза њ!
Времена има, доћ’ ће и тај дан
Кад ћеш му главу лако скинути.
ГОЈКО:
Али уводе,
Што од Лазара њему доходе? —
Па тајни гласи, тајне поруке.
Ако му пође мис’о за руком
То га је тешко смаћи икада.
ВУКАШИН:
Не брин’ се за то — мала награда
Зликовцу коме, па је Батрић мој.
УГЉЕША:
Из двора неко амо долази,
Нестрпељив сам, је л’ свршено већ!
ГОЈКО:
То је Алтоман. —
АЛТОМАН (улази):
Ха — ха, ха!
Мис’о је твоја вешто свршена!
Последња ће им бити здравица,
Што су је њојзи ноћас напили.
ВУКАШИН:
Јесу л’ мртви већ? —
АЛТОМАН:
Сад ћеш видети,
Бољи ти гласник неће требати
Ко што је овај, што нам долази! —
(Улети Јелисавета, ван себе, уплашена, за њом , Јелена и војводе.)
ЈЕЛИСАВЕТА:
Је ли ово сан?
Или је лудог мозга играчка
Изнела машту смртне наваде,
Да црном слутњом бојадише дан
Будуће везе? — Где сам ја?
Та једну речцу каж’те, војводе,
Да посланици нису умрли,
Да ово није јава жалосна,
Већ памет моја санак борави,
А сан се с њоме титра несташно,
Износећ вихар, буре страхотне,
Казује да је будан пакла бес!
(Звера и поглед јој стане на Вукашину.)
Ама ти ћутиш, Вукашине! —
Зашто не гракћеш, црни гавране,
Да црно јато позовеш на част. —
Теби је њина крвца требала
Тек сада видим, сада појмим све!
Зар никог нема? — Је ли когод жив
Да му за такву плати заслугу? —
Ил’ вам је стара снага престала! —
Говор’те, људи, камо мачеви
Језика мога да одмене збор! —
Камо вам срца? — Ох, Уроше мој,
Над женама си овим владао.
То нису људи, нема срца ту,
У камен се је сваки створио! —
ВУКАШИН:
Ако ми звуци твоје кукњаве
Под лажном клетвом верно долазе,
То посланици грчки умиру?
ЈЕЛИСАВЕТА:
И ти ме питаш то! —
Ох, горки дане, ноћи чемерна,
Чујеш убицу како говори? —
Зар нема грома, нема начина
Да му лажљив језик прекину?
Ил’ се и небо с њиме сложило
Да киње жену, слабу, немоћну!
ВУКАШИН (војводама):
Зар још да трпим њено беснило,
Поштењу моме лажну клевету?
Пред женском ћуди да се поклоним
Намећући ми грехе сопствене
Да својих жеља скрије црни траг? —
Не, то ми образ не допушта већ!
ЈЕЛИСАВЕТА:
О кад бих знала да имаш образа
Попљувала би га, бесрамниче, знај,
Ма ти га никад ниси имао!
ВУКАШИН:
Мрзак ти беше цар Уроша сјај,
Па си без њега хтела да владаш.
ЈЕЛИСАВЕТА:
Шта рече? — Шта?!
ВУКАШИН (војводама):
Чујте господо!
Довде сам само мирно ћутао,
А сад је дошао и на мене ред. —
Баш оне ноћи лова несретног
Кад нам је цара негде нестало
И Боривоја је негде нестало.
Ко уби цара? Да л’ то беше он? —
Веров’о нисам, ал’ што побеже?
Зашто га неста баш у часу том?! —
И тек се онда опет појави,
Кад ова жена престо прихвати.
Зар није тако кажи, жено, ти?
Ми нисмо вољни више трпети! —
Јест, твога срца љубавничку лаж,
Несретном цару ти си нудила,
А Боривоја си срамно љубила!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Чујеш ли мајко, „Љубавничку лаж
Урошу моме ја сам нудила?!“
ВУКАШИН:
Па сад у бесу твоје помаме
Страх те што Грци покор видеше,
Невиност моја што се показа,
Поплашила се од истине је л’?
Па кад ти речи душе лажљиве
Мамљивим збором нису помогле,
Да и пред њима дело прикријеш,
А ти их онда редом потрова! —
Лепо Бога ми!
Овакво чудо нисам видео,
Тек једну прошлост на престолу зна
Јаквинте горде кад се тресо бес.
Ал’ ипак не би такве несреће,
Ко ова сада!
ЈЕЛЕНА:
Да гадне речи наметника злог!
Одкуд клевета таква извире
Па му ни лице не црвени још!
Препреден ђаво, злобни сотона,
Што га је завист гадна родила,
А подлост га је неговала све;
С мајчиним млеком посис’о си лаж,
Па си се амо у двор подиго,
Да твојим дахом трујеш цели двор.
ВУКАШИН:
Виш да те трпим!
ЈЕЛЕНА:
То ми трпимо,
А ти се шириш као гадни грех!
Стего си земљу, круну, престо, све —
Ох, беж’мо, ћери, испред сотоне!...
ВУКАШИН:
И нисте достојни оног престола
С кога је Душан славно владао,
На ком је добри Урош седео,
А с ког га жена у мрак обори
Да непознату хуљу подигне.
Љубави грешне то ли беше циљ!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Ти лажеш, Вукашине, то је гадна лаж!
ВУКАШИН:
А ко би теби веровао још? —
ЈЕЛИСАВЕТА:
Боривоја је Урош љубио,
А он му беше најмилији друг;
Уз његов престо крв ће пролити! —
Хеј, да је овде ти би добио,
За гадну лажу добру награду
Пољубац крвав мача његовог!
ВУКАШИН:
И доћи ће ти, не бој се!
Иако си га хтела склонити,
Издајника сам ухватио ја,
Пред законом је за то платио!
ЈЕЛИСАВЕТА:
ОХ, Боже мој!
И последњу ми узе одбрану!
(Чује се глас иза зида):
Полако само, ту су степени! —
Унутар ћеш се одморити већ.
(Уводи слуга ослепљеног Боривоја.)
ДРАГОШ:
Боривоје, јадни Боривоје!
БОРИВОЈЕ:
Ћути Драгоше, нисам јадан ја! —
Што ми је ока одузео вид
Тиме је тврди порушио зид,
Будућност, што је судба сакрила.
Горку сам чашу до дна попио
Ал’ је и себи Вукашин налио.
Да, ти је ниси угледао још,
Ал’ ја је видох другим очима,
У недогледу наше судбине
Осећам буру што се примиче. —
Мирно је море, ал’ његово дно
Чудовиште је у недри сакрило.
Чујеш ли како тресе помамно?
Љутој ће бури приближити час,
И тешко лађи, тешко крмилу
Што се слободно морем навезе,
Прогутаће га подигнути бес!
Како је горка ова истина! —
Ох, очи, очи, док ми бесте ви,
Сретнији бејах, гледајући свет!
Ја сам гледао лажних снова сјај,
Снев’о сам снове слатке, мамљиве,
Снев’о сам срећу лепшу, ведрију,
У паклу ипак осећ’о сам рај —
И моја душа беше слободна!
А сад вас нема, угасише вас,
Црна је тама обузела вид,
За тренут неста лажног светлила,
Одлете санак, машта премила,
Истину праву тек познадох сад. —
И није живот што гледах до сада,
Одећу сјајну обук’о је тај
Тек да би њоме скрио тамнину. —
Али одећу људи скинуше,
Искидаше је с мојих очију,
Сад наги живот стоји преда мном...
Еј ал’ је таман, гадан, несносан! —
Веруј, Драгоше, ово није сан
Већ горке јаве најгаднији дан!
Ох, очи! очи! —
ДРАГОШ:
И ја га ипак спасти не могох!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Све је пропало, све је нестало!
Последњи зрачак моје одбране
Пред тамом црном трне, нестаде.
Остављена сам, бачена у свет,
Споменом тужним да помињем зрак,
Прошлости моје, мога Уроша,
Што га је грозни прогутао мрак. —
И ти ми беше узданица сва,
Па зар да тако прођеш несретно? —
О, беж’мо, мајко, у далеки свет
Шат буде небо тамо милије,
Овде ми сипа само отров клет! —
ЈЕЛЕНА:
Још мало, ћери, да се опростим
Са успоменом наше прошлости,
Са чудовиштем, црним сотоном,
Последње збогом казаћу му ја!
Знај, Вукашине, такав опроштај
Мајчино срце само казује,
Када јој сина бесно отргну,
Узму јој жића иајмилији цвет.
Не, ја те нећу клети никако!
То нека ради уцвељени свет,
А материно срце рањено
Наказаће те јаче, бесније —
Судбини твојој одрећи ће лет! —
Ти, ветре бесни, буро несита,
Па мирном небу тужне Србије
Навук’о си нам грдне облаке;
АЛ' исте муње, исти громови
Којим си негда управљао ти
У бесном лету жеље несите,
Над главом ће се твојом срушити!
Знај, Вукашине, баш на онај дан
Када ти срећом, варком мамљивом,
Живота твога испуни се сан;
Кад будеш нову зору гледао,
На небу твога бесног живота,
Како помаља свој крвави лик,
Тог ће те часа клетва сустићи!
Па збогом, збогом, али запамти
У црном руху дувне жалосне
За ово ћу се богу молити. —
Сад хајд’мо, ћери, ја сам свршила!
ВУКАШИН:
Кад би вештице небо слушало
Сва би се земља у прах строшила! —
ЈЕЛЕНА:
Небо ће чути срце мајчино,
А већ је вид’ло Вукашинов бес.
ДРАГОШ:
Светла царице —
Допусти твоме робу верноме
Да те у свету пратим несретну. —
Хајд, Боривоје, далеко одавде
Проклињаћемо судбу жалосну,
Како нам земљу брзо походи.
БОРИВОЈЕ:
Хајдемо у мрак, у тај бели свет,
Ма и ја нисам своје рекао.
Ти, отмичару српског престола,
Кад дође време кад осване дан
Да се испуне клетве мајчине,
Њенога сина доћи ће ти друг,
Да буде сведок твоје пропасти.
Умрем ли прије, онда моја сен
Пробудиће мртва Уроша,
Да те заједно посетимо ми.
АЛТОМАН:
Умукни једном! —
БОРИВОЈЕ:
Ћути, несрећо!
Ни кад ми ока моје зенице,
По овом свету тебе гледаше,
Како си подло живот схватио
Не жалих живот, а камо ли сад,
Кад сте ми неба одузели сјај.
Кад ми отесте светлост сунашца,
Када ме тако гадно убисте!
Ох, очи! очи! — (Пође.)
(Уводе рањеног Арсојевића.)
ВУКАШИН:
Шта видим! Рањен, одкуд ово садЖ?
АРСОЈЕВИЋ:
Да, господару, ранише ме.
ВУКАШИН:
Говори, ко ти рану зададе? —
АРСОЈЕВИЋ:
Тек што је рана зора почела
С истока рујног да помаља лик,
И ја се дигох пољу широком
Руменог лика да поздравим сјај;
Па на том путу сретох коњике,
Где бесним трком јуре, измичу.
Троје их беше — једног добро знам
И памтићу га добро, вере ми,
Док ове ране љуте болове,
Које ми јутрос бесно зададе,
На њему самом не осветим ја!
То беше Батрић, господару мој! —
А други двоје гости његови,
Под калуђерском црном мантијом.
Тек сад их познадох, нису оци то;
Из дивљег лета, трке помамне,
Кад бесни коњи мало стадоше,
Ја сам им збора докучио глас
Где један другом име спомену.
Млађи је реко: „Светли везире,
На овој страни савија се пут!”
А други њему: „Стани, Јусуфе,
Са коњем Батрић нешто остаде!”
То беху Турци, господару мој.
ВУКАШИН:
Турци, Никола!?
Ма јеси л’ махнит ил’ ти памћење,
Сувишним пићем гозбе ноћашње,
Поремећено није постало?! —
Говори само, али истину!
АРСОЈЕВИЋ:
Кад зачух ко су калуђери ти,
У мени крвца бујна узавре,
А пред очима окрете се свет,
Те јурнух њима да их уставим.
Ма лудо радих, шта ћу тако сам,
А њих је троје, да се борим зар? —
Повиках „Стан’те, подле уводе!
Ој, издајицо, тамо није пут
Камо те мржња лудо заведе!”
Он трже на то из корица мач,
Замахну, рече: „Ето уздарја
За такав савет! — Иди госи твом,
Носи му дарак, рану крваву,
Кажи му за њ’ га спремам више још,
Нек ми се нада докле год је жив!”
ВУКАШИН:
Па даље збори, шта је казао.
АРСОЈЕВИЋ:
Дотле беше реч,
А остало је довршио мач!...
Ох, рано тешка!...
ВУКАШИН:
Драшко издаде!
А у рукама ми беше до сада
И ја га ипак пустих слободна!
Зависти подле то је била цељ.
Завере ваше то су плодови!
Ал’ жив је народ, Вукашин је жив!
Са Душановог празног престола
Ко намесник ћу борбу водити.
Чујете л’ господо, престо злаћени,
Обезглављена земља Србија
Са Турцима се мора борити! —
У слози само наћи ћемо спас,
Иначе пропаст очекује нас. —
АЛТОМАН:
Спасимо земљу, спас’мо Србију,
Престолу српском дајмо главара!
Да живи Вукашин, царев намесник!
ВОЈВОДЕ:
Да живи Вукашин!
ВУКАШИН:
Тежак је терет што га примам сад.
Ал’ верност ваша, ваши мачеви
Народној срећи прокрчиће пут.
Закун’те ми се славном прошлости,
Поштењем вашим срца јуначког
Да ће вам верност прожимати груд.
(Вади мач.)
СВИ (ваде мачеве и укрсте их.):
Заклињемо се!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Неверством се невери заклели,
У црној вољи ваше намере
Сотона је игру зачео!
ЈЕЛЕНА:
Кратко је време, а за страшни суд
Коме ћеш скоро, Вукашине поћ’
Господ је казну прву послао.
БОРИВОЈЕ:
Тешка је казна — јадни народе! —
ВУКАШИН:
Помоћи ваше нећу тражити.
ЈЕЛЕНА:
Хајдемо, ћери, то је први знак
Кој’ му је господ с неба послао! —
(Боривоје, Драгош, обе царице и Мара оду.)
АЛТОМАН:
Земља је спасена!
На престолу је чврста десница,
Која ће мушки крму држати.
Народ је сретан, он те поздравља
Кроз уста наша: Живио нам краљ!
СВИ:
Да живи краљ!
ВУКАШИН:
Хвала, господо!
Радо ћу овај терет носити,
Дочекујући бесну навалу
Азијских хорда, што је примами,
Та неверница с Драшком Батрићем.
Сад ид’те у двор, гозбе ноћашње
Саранит ваља жртве невине,
А за овакво дело бесрама
Јелисавети ће Господ судити.
(Сви се клањају и пођу.)
ВУКАШИН:
Алтомане!
АЛТОМАН:
Господару! —
ВУКАШИН:
Шта мислиш, је ли добро свршено?
Да ко не мути против овога? —
АЛТОМАН:
Крај тога можеш мирно спавати,
Док је код тебе наша потпора.
ВУКАШИН:
Буди опрезан!
Нек ти послуже моје ризнице,
Да празна места њима попуниш.
АЛТОМАН:
Разумео сам! —
ВУКАШИН:
Сад збогом, знаћу добро памтити
Да пријатељство твоје наградим!
АЛТОМАН:
Хвала, царе мој! — (Пође.)
ВУКАШИН:
Војводо! —
АЛТОМАН:
Заповедај, царе! —
ВУКАШИН:
Земљама твога бившег војводства
И Лазареву Мачву придајем.
Лазару треба конце смрсити.
АЛТОМАН:
Круно, хвала ти!
ВУКАШИН:
Титулу кнеза од сад понеси.
АЛТОМАН:
Велика ј’ милост, царски поклони,
Што ми их, царе, сада дарова.
Да Бог да дуго земљом владао,
И у далеком низу година
Потомство твоје, српски цареви,
Нек’ се с поносом тебе сећају,
Ко наследници српског престола!
ВУКАШИН:
Хвала, кнеже мој!
И наследници знаће ценити
Заслуге што си мени донео,
Ти, доглавниче српског престола!
АЛТОМАН (клекне):
Ох, господару! —
ВУКАШИН (скида свој краљевски орден):
Уз престо први бићеш од данас!
(Алтоман прима га, поклони се и оде.)
ВУКАШИН:
Сан је испуњен!
О како ми је срце радосно!
Ту радост давно нисам осећо.
„Хвала, царе мој!” — Мени рече то!
Дакле сам циљу своме стигао.
Под златном круном српске државе
Вукашинова глава борави!
Престо је празан, царска порфира
Скоро ће китит’ плећа краљева!
О сретни дане, сретна судбино,
До сада си ме верно служила
На престо си ме подигнула већ,
Сад добро чувај твога љубимца
Да са висине царске не падне! —
То зора руди, небо шаље њу
Да ме руменим зраком поздрави:
Нек ти је сретно! Хвала, зорице!
Нека ме штити твој румени зрак
Да под њим спавам — цар је уморан,
А ти му спремај миле дивоте,
Да царски сретно свој одспава сан!
(Спусти се на клупу и завеса пада.)

Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 94 године.