Краљ Вукашин/8

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ЧИН ПЕТИ
◄   ЧЕТВРТИ ЧИН   ►

ЧИН ПЕТИ
На реци Марици; колеба на једној стени. Под њом шатор краља Вукашина. Два витеза седе пред шатором.


1-ВИ ВИТЕЗ:
У твојездравље! (Испија купу.) Дивота! После битке није ти ништа слађе него купа. Вере ми да није вина ја и не знам како би издурао оволико.
2-ГИ ВИТЕЗ (испијајући такође):
И није шале оваква борба. Ја сам се тукао' и пре, али од како Душана нестаде оваквог окршаја до сад не видех. Тридесет хиљада Турака посласмо на онај свет. Тридесет хиљада изгибе, а што остаде побеже као без душе. Знам, да се неће скоро сетити лепе Србије.
1-ВИ ВИТЕЗ:
Витештва ми, неће! (испија.)
2-ГИ ВИТЕЗ:
Па краљ! То је право чудо! Не знам откуда онолико снаге да се бори упоредо са нами као прост војник и то свуда напред. — Вера и Бог, ако и сада не прими царску порфиру и круну силнога Душана него и даље задржи само намесничку власт, онда не знам шта да мислим о њему.
1-ВИ ВИТЕЗ:
Што и сви, а то је: да му треба круну силомо на главу наместити, јер заиста само под Душаном памтим да је било овакових победа, за које је и круна малена награда.
(Неколико војника проводе рањенике.)
2-ГИ ВИТЕЗ:
Тако и треба! Војводе и остала властела су се решила да победиоца круном поздраве. Још који час а ми ћемо пити, у здравље цара Вукашина!
1-ВИ ВИТЕЗ:
А што не би сад!
Ја први дижем купу злаћену:
Да живи цар!
2-ГИ ВИТЕЗ:
Да живи цар! (Куцају се.)
(Граја споља.)
ВИТЕЗ:
Ево их!
То војска здрави краља својега! —
(Усклици споља ,,Живео краљ".)
Арсојевић (улази носећи штит Вукашинов.):
Здраво витези!
1-ВИ ВИТЕЗ:
Здраво Никола.
2-ГИ ВИТЕЗ:
Шта вели краљ?
Хоће ли примити царску порфиру,
Коју му данас војска поклања.
АРСОЈЕВИЋ:
Властела су га баш сад нудила.
1-ВИ ВИТЕЗ:
А он? —
АРСОЈЕВИЋ:
ОН се устеже!
1-ВИ ВИТЕЗ:
Чудне скромности!
2-ГИ ВИТЕЗ:
То је сувише!
Кад му је народ вољно поклања
Одрицати се такве награде.
(Гомила војника кличући „Живео кра ”улази водећи заробљенике, а за њима Вукашин са браћом и властелама, граја, Вукашин маше руком.)
ВОЈНИК:
Краљ хоће да говори. (Тишина се повраћа.)
ВУКАШИН:
Децо моја! —
На разбојишту борбе данашње
Победа ваша влада, ликује,
Тридесет пута тисућ’ Турака
На разбојишту мртви сведоче
Јунаштва вашег славу толику!
Достојна децо славних предака!
За ову борбу, ову победу
Није вам дужна само Србија,
Хришћанство ће вас за то славити. —
Ал’ први поздрав, прву захвалу,
Отац вам сретни ево говори,
Коме сте образ осветлали ви:
Децо, хвала вам! —
(Војска кличе: Живео краљ”.)
1 ВЛАСТЕЛА:
АЛ’ теби краљу хвала највећа!
Без твога ума, твоје деснице,
Бог зна чија би била победа,
И чиме да ти народ захвали?
Ти што си српству живот спасао!
За тако дело престо Србије,
Престо је врло мала награда!
Јест, скиптар царски, круну Душана,
У име целог српског народа,
У име ових светлих властела,
Који се твојој звезди радују —
Ми ти нудимо! —
(Подноси круну.)
ВУКАШИН:
Круну, порфиру?! Не, не!
Српски је престо празан доиста...!
Ал’ камо тога ко би летнуо
Слабачким крил’ма гњезду високом
Где га је оро Душан подиго?!
Хвала господо! —
Ал’ овај терет,круну Србије,
Коју је славни Душан сковао
На својој глави не смем носити! —
Тек такав јунак кад се појави,
Достојан сенке славног Душана,
Таквоме треба круну предати!
АЛТОМАН:
После Душана ти си једини,
Достојан славе његове! —
1 ВЛСТЕЛА:
Другог Душана у теби видимо.
ВУКАШИН:
Хвала господо! -
Ал’ у Призрену о том зборимо,
Сад дајмо мира славној победи
Одморне да нас зора дочека!
Лаку ноћ децо! Нојца данашња,
Весељу вашем нек се поклони,
Ову вам нојцу радо поклањам.
(Војводе одводе на разне стране војску кличући „Да живи цар!“ Гојко, Угљеша и Вукашин остају.)
ГОЈКО (Вукашину):
Ти си замишљен?!
УГЉЕША:
Зар та победа,
Која ти данас царство поклони
Радошћу твоје срце не пуни?
Гле како војска кличе весело,
У гвоје здравље! Сви се радују,
А ти, о чему сада размишљаш?
ВУКАШИН:
О чему питаш?
УГЉЕША:
Да!
Када те двори, штује земља сва,
Ти си забринут!
ВУКАШИН:
Мислим о дану моје победе.
УГЉЕША:
Баш тај се данак сада прославља.
ВУКАШИН:
А је л’ победа таква заиста
Да спере пегу с моје прошлости
Да зраком своје силне светлости
Разведри ону таму несносну?
После оваког светлог тренутка
Опрашта ли се једном грешнику?
Ох браћо моја! У животу мом
Ако је било греха каквога
На моју душу да се станио
Оће л’ га једном из ње нестати?!
УГЉЕША:
И ти питаш јошт?!
Да земља није сретна под тобом
Можда бих и ја тако мислио;
Ал’ куд ти дела друкче говоре,
Ту наша уста ћутат морају! —
ГОЈКО:
Ил’ ћутат, или само славити
Судбину што ти срећа дарова,
Да умом својим, снажном мишицом,
Продужиш дела силног Душана.
ВУКАШИН:
Јест, овим делом, овом победом
И властелама сам силу скрхао!...
Ну има дана доћ’ће и тај час
Када ћу снагом моје мишице,
Јошт више дићи земљу Србију.
Када ћу тамо крила пуштати
Тек где је Душан некад мислио.
У Галипољу некрст царује;
Цариград слаби, малакс’о је већ,
А да са старом силом пређашњом
Заузда ових насилника ћуд!
Са њима доле! — Заклињем вам се
На Галипољској тврдој капији
Топузом мојим закуцаћу ја!
А мудрој власти Грчке немоћне
Лако ћу после учинити крај. —
И на развали грчког престола
Над обалама мора беснога
Дићи ћу престо тврђи од стене,
Беснилу морском што ће пркосит!
ГОЈКО:
Хоћеш издати какву наредбу
За ноћас што бих мор’о свршити?
ВУКАШИН:
Да, о томе сам те хтео питати,
Колико људи данас погибе?
ГОЈКО:
За сада не знам,
А сутра ћу ти дати одговор.
ВУКАШИН:
Сад нек се војска мирно одмара
Тежак је пос’о што га имаше.
ГОЈКО:
А заповести има л’ какове?
ВУКАШИН:
Ноћас никакве!
ГОЈКО:
Нека ти миран буде овај сан!
УГЉЕША:
А докле нојцу не прогони дан,
Желим ти снове, о твом престолу,
На који ће те војска подићи.
ВУКАШИН:
Хвала вам браћо! (Рукује се.)
ВУКАШИН (сам):
И теби одмор победиоче.
Рођена слава нек те успава (Распаше мач.)
Хајд верни друже, с тобом заједно
Живота бурног провео сам век;
О овој слави оба сањасмо
И сан смо данас испунили свој!
Противника мање остаде,
А што још живи нека пропадне,
Нека пропадне! — О, та знам их јошт,
А срећа ме није опила
Да заборавим тога баука,
Што тајно плете с бесним Угрима,
У њима тражећ свога ослонца.
И док ми главу круна накити
Покретом једним своје деснице
Своје ће замке бити жртва сам!
Због њега дадох жртву невину
У руке смрти — и тај хоће још,
Ласкавим речма на два ослонца,
Угар[ску,] Млетке, да се наслони!
(Улази у шатор узвишено.)
Ха Грбљанине! — (Оде.)
(Арсојећић и 1-ви Витез долазе.)
ВИТЕЗ:
Тихо, чули ти,
Ко издалека топот некакви?
АРСОЈЕВИЋ:
То је грмљава,
Што из потмула буру прориче.
ВИТЕЗ:
Дабогда, да се варам Никола,
Ал’ КО да чујем грају некакву?
АРСОЈЕВИЋ:
Ти си пречуо,
У стану нам је мртва тишина,
Над уморнима снови облећу.
ВИТЕЗ:
Послушај само опет топот тај!
АРСОЈЕВИЋ:
То само бруји ладна Марица,
Не бој се, више нема Турака,
Што оста живо то се разбегло.
ВИТЕЗ:
Опрезност бих ги саветов’о ја
Јер кој’ зна, ђаво никад не спава
Треба га будним оком гледати.
АРСОЈЕВИЋ (ослушкује):
Душе ми топот! Граја некаква!
Ту нису чиста посла, витеже!
ВИТЕЗ:
Сад и ти чујеш, није превара.
АРСОЈЕВИЋ:
Али одкуда све то долази?
Ко може бити то!?
(Граја све ближе.)
ВИТЕЗ:
То сам господ зна!
(Граја, труба на узбуну.)
АРСОЈЕВИЋ:
Ха, шта је сад!? —
ВИТЕЗ:
Напред Никола!
У стану ћемо брзо дознати!
(Оду, граја и добоши једнако се чују.)
ВУКАШИН (глас из шатора):
Хеј Арсојевићу! Има л’ кога ту? —
(Арсојевић усплахиреи дотрчи.)
ВУКАШИН (излази пред шатор):
Арсојевићу, откуд граја та?!
АРСОЈЕВИЋ:
Нападнути смо! Турци, краљу мој!
1-ВИ ВОЈНИК (дође):
Турци господару!
На лево су нам крило напали.
Сањива војска у метежу том
Збуњена не зна куда ће,
Без борбе мегдан оставља!
2-ГИ ВОЈНИК (долази с мачем у руци):
Краљу, несрећа! —
Лево су крило Турци разбили!
ВУКАШИН (запрепашћено):
Мој шлем Никола!...
Усудише се миши страшљиви
Да на сањивог лава нападну! —
(Никола му додаје шлем.)
ВУКАШИН (меће шлем на главу):
Угљешу ми брзо зовите! —
(Неколико војвода долазе.)
Зар напустисте тако олако
Победу што је с муком добисте?
Говор'те куд сте похитали сад?!. —
Хоћете л’ краља да предате свог,
На срамоту вашем образу!
1-ВИ ВОЈВОДА:
Ох, господару све смо чинили!
2-ГИ ВОЈВОДА:
На сањиве су људе напали,
А ту је залуд борбу водити!
У бунилу изненадноме
Без борбе војска бега очајно! —
ВУКАШИН:
У борбу натраг — бегунцима смрт!
1-ВИ ВОЈВОДА:
Али господару!
Куд можеш сада борбу водити?
Никога више војска не слуша;
Боље у бегству да потражиш спас
Него у борбу где ћеш пропасти!
ВУКАШИН:
Несретниче! Зар тим краља светујеш
Коме у борби круна пропада
А с њиме име и част витешка!
Одлаз’те — У борбу ћу сам,
Да својом крвљу сперем срамоту,
Коју сте себи бекством нанели!
(Одјури.)
АРСОЈЕВИЋ:
Краљ пример даде, за њим господо! —
(Оду. Борба се продужује, са грмљавом издалека, светлуцају муње, долазе Боривој и Драгош.)
ДРАГОШ:
Још мало, друже, ту је колеба!
БОРИВОЈЕ:
Видиш ли штогод, ко ће добити?
Да л’ издајица, ил’ насилник краљ?
ДРАГОШ:
То небо знаде, питај облаке
Над земљом што се тако подижу;
А ока мога слабачак је лет
Да слабим зраком таму разбије!
БОРИВОЈЕ:
Јадна Србијо!
На ивици си страшна понора
Више те нико спасти не може!
ДРАГОШ:
Твога је сунца помрчо сјај,
Облаци густи што се дигоше
Наговешћују твоју судбину,
И небо те је канда омрзло
Те пушта на те своје мржње гром!
БОРИВОЈЕ:
До чега раздор земљу доведе!
Ал’ што ме мори неизвесност та,
Што не знам, чија страна добија! (Муња севне.)
ДАГОШ:
Кроз поље видим једног витеза
Овамо иде, дознаћемо сад.
(Улази витез.)
О, хој, јуначе!
ВИТЕЗ:
Шта ћеш од мене?
ДРАГОШ:
Мош’ ли ми казат’ чија је победа?
ВИТЕЗ:
Скоро ничија! Борба траје још.
Покаткад срећа нама послужи
Те нападача сузбијемо злог!
ДРАГОШ:
Пред нашом војском ко је на челу?
ВИТЕЗ:
Сам Вукашин краљ!
ДРАГОШ:
Још мало само, ко је с Турцима?
Би ли познао вођу њинога?
ВИТЕЗ:
Ко не би позн’о нашу несрећу,
На српском челу вечну срамоту,
Подмуклог лисца, Драшка Батрића!
Баш сад је краљу препречио пут,
Те као весник морам журити,
Да Алтоманову тражим потпору! (Оде.)
ДРАГОШ:
Сад си чуо све!
БОРИВОЈЕ:
Па ипак нисам ништа дознао!
ДРАГОШ:
Боривоје!
БОРИВОЈЕ:
Шта је, Драгоше?
ДРАГОШ:
Опрости, друже, ја те остављам
Тамо је моја потребнија крв!
Жеље ме вуку у пламени бој,
Кад земља српска тако пропада
Спасавати је сложно морамо!
БОРИВОЈЕ:
Иди, Драгоше, нек је просто све!
Ох, да је ока само слаби зрак
И ја бих тамо! — Иди, Драгоше,
Ја немам ништа да ти опростим!
ДРАГОШ:
Збогом, друже мој,
Пред прагом наше скромне колебе
Десницу твоју дај да притиснем (Грли га.)
Ово је можда пољуб последњи!
БОРИВОЈЕ:
Јуначки само, чуваће те Бог!
ДРАГОШ:
Живота мога буде л’ ово час,
Царици ћеш се натраг вратити,
Ко искрен гласник моје верности
До смрти да јој веран остадох;
А мојој Мари поздрав однеси,
Да је у гробу љубав остала
Онако сјајна, пуна светлости,
Ко првог дана што је осетих,
Када ми своје срце поклони. —
Сад остај збогом, Боривоје мој! (Оде.)
БОРИВОЈЕ:
А ја зар мирно да дочекам крај!?
Да страшне казне што сам добио!
Сву моју крвцу да је пролио
Пред Богом бих му опростио све!
И живот шта је према очима,
Та без њих цели нашто ми је свет!
Па зар то да му заборавим кад?
Не, гадна звери, бесна сотоно,
И твој се скоро приближује крај! —
На овом месту ја ћу чекати,
Молећи Бога за народни спас
И твоју пропаст, пакле несити!
Ох очи, очи! (Седа пред колебу.)
(Борба се приближује сбе јаче и јаче. Улазе: Угљеша и Гојко са крвавим мачевима.)
ГОЈКО:
Да страшне ноћи, страшног времена!
И небо пламти, зар у бесу свом
Подиже борбу, диже громове
У одјек томе што чинимо ми!
Из пакла се је ђаво подиг’о
Небо и земља, све је против нас!
УГЉЕША:
Чуј вику само што се примиче,
Тај лелек, хуку — наши узмичу!
ГОЈКО:
Несретници!
УГЉЕША:
Вукашин где је?
ГОЈКО:
Од кад се плаво небо натушти,
Грмљаве страшне кад започе бес,
Из ока ми се сакри некуда,
Да, још га видех на сред бојишта
Гле бегунцима устављаше пут.
А затим!... Затим!...
УГЉЕША:
Ти си узбуњен?!
То „затим” шта је, брзо говори!
Вид’о си ваљда да га ранише,
ИЛ' недај боже, убијени леш
На бојишту је гдегод остао?!
ГОЈКО:
О, јадни брате! —
УГЉЕША:
Говори шта је, је ли несрећа
Пусти је, нека громом удара,
Дочекаћу је, веруј, брате мој! —
Говори шта је, је ли погин’о?
ГОЈКО:
Не, он је жив!
Ал’ има нешто много страшније,
Нег’ ропство, рана, него сама смрт!
Баш посред боја, посред ужаса
Одједном баци тешку мачину,
Чупајућ’ косе бесно подвикну:
„Даље од мене, сенко Уроша!
Зар баш сад нађе да ми пречиш пут?!
О даље, даље, грозно страшило,
Твоја је крвца давно истекла!”
И да не беше близу помоћи,
Те му Алтоман с’ војском прискочи
Непријатељ би га заробио већ!
УГЉЕША:
И мртви се из гроба дигоше,
Да с нама данас бесно ратују!
(Очајна борба све ближе и ближе; чује се глас Алтоманов.)
АЛТОМАН:
„Јунаци за мном! Краља спасимо!
(Улази Алтоман са једном руљом.)
УГЉЕША:
Алтомане, где је краљ?
АЛТОМАН:
ОД своје војске самац остављен,
Ено га где се бори, деспоте!
(Неколико војника бега.)
1-ВИ ВОЈНИК:
Бежите, браћо, све је пропало!
АЛТОМАН:
Кукавицо, стој!
Зар тако свога краља чувате?
Где вам је краљ!?
1-ВИ ВОЈНИК:
Не знам, војводо!
АЛТОМАН:
У борбу натраг! Тамо тражи спас!
(Сви оду.)
ГОЈКО:
Хајдемо, брате, у сигурну смрт! (Оду.)
БОРИВОЈЕ:
Њојзи сте народ, земљу предали,
А правда тражи своју освету. —
Пред вечним судом чујем тужан глас.
То жртве плачу, куцнуо је час,
У коме пак’о врата отвара,
На њима стоји црни сотона
Те грозним ждрелом очекује плен
Ха, како пламти! —
(Борба се обнавља јаче; трубе треште, грмљавина и севање, а из борбе чује се глас Вукашинов.)
ВУКАШИН:
Даље од мене, даље, хавети!
У гробу вам је вечно станиште,
А овде стреле с мачем говоре!
Даље од мене! —
(Гром пукне. Вукашин улети сав разбарушен са пребијеним мачем и усплахирен.)
ВУКАШИН:
Ко? Ја нисам Вукашин
С порфиром царском; тај је пропао!
Још очајничка сенка остаде,
Од мене даље, црна утваро!
Ја нећу крви, нећу ничега.
Ох даље, даље! (Долази себи.)
———— Шта је мени сад?
Да није ђаво игру зачео,
Кад ми је такву пропаст спремио!
У пламен ми се крвца промеће
Ко пак’о да је око мене свуд,
Ах... нема смрти да бих пропао! —
(Долази Гојко посрћући.)
ГОЈКО:
И сувише је за вечиту ноћ,
Отворена су врата гробова,
За живот није безживотни леш...
Ох, рано моја!
ВУКАШИН:
Зар на том свету има јоште ког
Што му је живот тако омрзо?...
Говори, ко си? Ха, шта видим то,
То бледо лице, изнемого глас!
ГОЈКО:
О, брате мој!
ВУКАШИН:
Еј страшни дане шта ми донесе!
У крви круна, скиптар пропаде;
Тај страшни вихор што се подиже
И брата хоће да ми однесе!...
Гојко, брате мој! (Придржава га.)
ГОЈКО:
Бежи, спаси се!
Ти више немаш војске никакве!...
Што беше живо, све се разбеже!
И Алтоманов изгуби се траг!
На бојишту су само лешине
И непријатеља победнички глас.
А ја сам рањен, ближи ми се смрт...
Одлазим у гроб да се сакријем!
Али ти бежи, бежи, брате мој!
ВУКАШИН:
Да бежим, велиш? Ој та хиљаде
Живота мојих да је пропало,
Још овај један што ми остаде
У крв ћу врелу радо бацити! —
Не бега краљ!
Не, с тобом идем и у мрачни гроб!
Говори, Гојко, где је Угљеша? —
ГОЈКО:
Међ лешинама ј’ ост’о у боју,
А душа му је тамо летнула,
Куда се брзо моја спрема сад!
Опрости, брате, далек ми је пут!...
Ох, рано тешка!... Бежи!... Спаси се!...
(Издане.)
ВУКАШИН (га придржава на коленима):
Гојко, брате мој!
Не иди, куд ћеш? Чекај мало још!
Још мало брате, да освете мач,
Мог драгог брата запечати смрт.
Па ето и мене с тобом!
О проклет Бог до, проклет онај час
Кад ми је душу уз’о сотона!
За љубав круни жртвов’о сам све!
За љубав сјају, лажи вечитој,
Предадох срећу, браћу предадох,
Са круном, скиптром у прах пропадох!...
О, проклет Бог до, проклет онај час
Када ми душу узе сотона!
БОРИВОЈЕ (дижући се полако):
Проклет вечито! (Улази Арсојевић.)
ВУКАШИН (узверено):
Још једна сенка! Ко си, говори?!
Из гроба прошлост мртве подиже,
А ти, откуд се амо придиже?
Ког тражиш овде? Краљ је пропао!
Скиптар и круну други преузе!?
БОРИВОЈЕ:
Познајеш ли ме, црни гавране?
ВУКАШИН:
Шта хоћеш од мене?!
БОРИВОЈЕ:
Цара Уроша!
И патријарха, грчке владике,
Упропашћену земљу Србију
И моје очи, очи Сотоно!
ВУКАШИН (узимље Гојков мач):
С очима ћу те у гроб послати
Где сам и оне давно послао!
Јест, ја их побих! Однеси им глас
Како убица њихов пропаде.
Хајд путуј небу, слепи божјаче!
АРГОЈЕВИЋ (изненађен):
Вукашин? Убица?
Ха! (Улази Драгош.)
ДРАГОШ:
Једва те нађох, црна грдобо,
Нек твоја крвца спере срамоту
На челу српском што си створио!
ВУКАШИН:
И ти си дошо да ми спомињеш,
Шта Вукашину ваља радити!
(Прободе га.)
ДРАГОШ:
Проклетниче, ох!...
Дубоко згоди!... Али освета!...
Боривоје, Мару ми поздрави,
Ох, Маро, Маро! (Пада.)
ВУКАШИН:
Залудан поздрав, кратак му је век.
Заједно с тобом и он умире!
(Пође, Арсојевић га пресрета с голим мачем.)
АРСОЈЕВИЋ:
Убицо... стани!
ВУКАШИН:
На страну, робе!
АРСОЈЕВИЋ:
Ни стопе даље, црна авети,
Којој сам досад тврдо веров’о!
Животу твоме куцнуо је час! (Боре се.)
То ли је она љубав ватрена
Којом те Душан силни награди?!
Хајд путуј суду вечне истине,
А пак’о чека такву грдобу!
У вечном пламу мука паклених
Наоштрио је канџе сотона.
Ја ћу ти тамо показати пут!
Умри, убицо! (Удара га.)
ВУКАШИН (падајући):
Ти си добио!... Више не треба!
БОРИВОЈЕ:
Испуњена је клетва царице!
АРСОЈЕВИЋ (скида му с прсију орла):
Ово су знаци цара Уроша!
И с њима си се смео китити!
За ове груди нису сковане
Достојнији ће га од сад носити!
(Улазе: Драшко, Мехмед везир, Јусуф паша и Турци.)
МЕХМЕД:
Е, чиме да те Драшко наградим?
Теби припада ова победа!
ДРАШКО:
Крвљу онога.
Који учини да будем издаја!...
Гле, он ту лежи!
АРСОЈЕВИЋ:
ОД леша даље подла издајо!
Туђину земљу што си продао,
Ја сам га посл’о суду божијем
Ал’ ипак он је био српски краљ,
А ти си, ти си земље издаја,
Кога ће клети земља Србија! —
Од леша даље, ил’ његова крв
Са твојом ће се крвљу смешати!
ДРАШКО:
Нек ти је просто, нећу освете!
МЕХМЕД:
И ја му праштам, а сад Батрићу,
Шта хоћеш? Ишти, све ћеш добити,
Најлепшу земљу плодне Азије,
Везирство, благо, Алаха ми мог
Сам ће ти султан вољно нудити!
БАТРИЋ:
На част везирство теби, Мехмеде!
Ја нећу ништа већ што згодисмо,
Чим Вукашину конце смрсимо
Да ми оставиш земљу Србију!
МЕХМЕД:
Не шали се с тим!
Пре бих ти џенет вољно дарово,
Него ли лепу земљу Србију,
За коју турску пролевасмо крв!
Јеси ли махнит? Ишти друго шта,
А о том залуд збориш, Батрићу!
БАТРИЋ:
Турчине, тако л’ клетву одржа!
МЕХМЕД:
ЕХ, клетва, клетва!
Пред ђауром клетва је празан сан!
Ђаура успавати клетвом
Ту нема, Драшко, греха никаквог!
ДРАШКО:
Шта!?
МЕХМЕД:
Умир се, Драшко, ти си добио!
Вукашин више није српски краљ.
Осветио си се, али Србија:
Тај алем камен, бисер Аџема,
На Пророковој ће круни сијати!
БОРИВОЈЕ:
Радуј се, Драшко, ти си добио!
Издајство ти је блага донело,
А и проклетство српског народа!
ДРАШКО ( очајнички):
Јест и проклетство српског народа!

КРАЈ

Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 94 године.