Kralj Vukašin/7

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ČETVRTI ČIN
◄   PROMENA ČIN PETI   ►

ČETVRTI ČIN
Noć. Pred dvorom cara Uroša. Prozori su osvetljeni Garan i Nikola Arsojević.
Noć. Pred dćorom cara Uroša. Prozori su osćeš- nčš. Gaćran i Nikola Arsojević.


GAVRAN:
Ništa ti nije grđe videti, nego mladu bez venca, vino u začepljenom buretu i veselje kao što ga čini carica sad.
Pomisli samo, Grčka šalje carici svog patrijirha sa 12 poslanika da pregovaraju o savezu između Grčke i Srbije, pa gledaj molim te: eno ih u dvoru gde đute, kao da se ne goste što su već ugovor načinili, već kao da nad samrtnikom opelo čitaju. — Viš to mi se ne dopada! Carica je jednako tužna i žalosna; jednako plače i niko ne može da je uteši. Tako mi sv. Jovana, ja ne znam dokle će tako, ali, kad god je pogledam kako tužno obara isplakane oči, a u meni se od žalosti srce para.
ARSOJEVIĆ:
A nada li se još da će se Uroš vratiti?
GAVRAN:
Do vraga s tako glupom nadom! Ta to već i najmanje dete zna, da je car poginuo — samo što niko ne sme da govori o tome. Ko ga ubi? Da li čovek, ili zver, ili se, gdegod loveći, u provalu survao? — Niko ne zna! Već i čitave priče lete po dvoru da ti se kosa od straha nakostreši. — Vele da se svake ponoći tamo, na levom krilu dvora čuje nekakva potmula tutnjava, kao kad ko trči; a straža je tri put umakla sa tog mesta i u strahu pričaše, kako se javlja senka u porfiri, po kojoj se crvene mlazevi prolivene krvi. Onomad baš, kad je petao otpev’o svoju ponoćnicu čuli su uukanje jeine nad prozorom caričine izbe, a tog časa pojavi se pred caričinom posteljom mladi par Uroš sa iskrvavljenim licem i tu uzdahnu pa za tim...
A RSOJEVIĆ:
Za tim?
GAVRAN (obzire se, tiho):
Jesmo li sami? -
ARSOJEVIĆ (takođe):
Niko nas ne čuje.
GAVRAN (tiho):
Dobro su čuli kad je reko: ,,Vukašine, ti si moj ubica!”
ARSOJEVIĆ (trgne se):
Ne to je laž! — O, ja dobro znam
Da je to samo gatka smišljena!
GAVRAN:
TI kažeš laž! — A ja se kunem da je istina! Ili za drugog ti ubicu znaš?
ARSOJEVIĆ:
Ja ne znam, a i ne verujem da je ubio ko god Uroša, a još manje Vukašin.
Ta pomisli samo da li može Vukašin da prezre ljubav pokojnog Dušana, koji ga iz prašine podiže? Pa šta više, je l’ moguće da je Dušan, koji je sa junaštva i mudrosti nadmašio sve careve, da je taj Dušan mogao biti kratkovid te da ne pozna koga je kod sebe uzeo. Ne, Gavrane, tvoje gatke možeš pričati onome, ko ti je i do sada verovao, ali mene poštedi, jer ja poštujem kralja Vukašina. U njemu gledam milost cara Dušana, u njemu gledam još jedan deo Dušanove mudrosti koju ta ohola i gorda vlastela po rođenju nikad ni imala nije. — Da, Gavrane, ovakav samo može da zauzda samovoljnu vlastelu i zato ga je baš i postavio Dušan Urošu za namesnika do smrti — što mu odreče sabor — jer je Dušan video da je njegov jedinac od silne i preterane njegove ljubavi nasledio samo dobro i nježno srce, ali nikako snažnu mišicu i čeličnu volju. Pa baš to je i bio uzrok što je car Dušan poverio Vukašinu namesništvo, jer je znao da će se vlastela koristiti Uroševim mekim srcem i da će se malo po malo od njega sa svim ocepiti.
GAVRAN:
Tvoje su mi misli vrlo čudne. Tako nisam čuo da iko govori. Pa ipak ja nisam načisto ko ima pravo, a ko ne, ali ja ne slutim na dobro! Tišina je samo prividna; vazduh je miran jer su oblaci pritisli nebesni svod; još za koji trenutak i prolomiće se grom na sve četiri strane — pljusak će pasti, a ko iz toga izađe suv, pričaće strahote, koje je rođenim očima gledao.
ARSOJEVIĆ:
Ne znam šta hoćeš da kažeš time!
GAVRAN:
Jesi li slep? Zar ne osećaš kako se nešto strašno kuva? Sultan se sprema iz Galipolja. Gde će? Da li na Srbiju ili na Grčku? Vukašin sa braćom i Altomanom šuruje. Carica sa Grčkom ugovara, a sa strahom i zebnjom gleda na Vukašinovo spremanje. Vojvoda Batrić prima u svome zamku nepoznate goste. Juče mu dođoše dva kaluđera iz Mačve od kneza Lazara Grbljanovića. Batrićeve uvode lete nekuda na istok; Vukašinove na jug u Tesaliju, iz Tesalije Vukašinu. Od jelisavete Lazaru. Pa tajni sastanci i gomile oružanih vitezova iz raznih zemalja; jedni Vukašinu, a drugi Jelisaveti, svakog se dana kupe u Prizrenu. Pazi. Arsojeviću, ja se ne nadam dobrome! Vojvode ćute, jer se plaše Vukašina. Orlušina je ugledala srnu. Teško njojzi! (Ode.)
ARSOJEVIĆ:
Kukavna Srbijo! –
Ponosito si nekad sijala
Na plavom nebu kao danica,
Il' kao moma čista nevina,
A sad te razdor tako nakaza,
Okaljaše ti lice sjajno,
Poderaše ti lepu odeću
I rite još te sada skrivaju.
Ej, jadna zemljo, jadni narode!
Dušan te u vis slavno podiže,
A vlastela te u propast baciše! (Ode.)
(Dragoš i jedan sluga.)
DRAGOŠ:
Jeste li spremni, koliko vas je?
1-VI SLUGA:
Petoricu sam sobom poveo
AL' hrabri momci, mišice čelične
I na zmaja bi rado napali!
DRAGOŠ:
Petorica je dosta za sada!
Pa sad u zaklon, tek na poziv moj
Vezaćete ga — razumeš li me?
1-VI SLUGA:
Pa gde ćemo ga tada odvesti?
DRAGOŠ:
Stranputicama zamku njegovom,
(Sluga ode.)
Kad nemaš snage, puta drukčijeg,
Da ljutog vuka sa sveta skloniš
Ti oda nj’ žrtvu slabu uklanjaj! —
Sirota zemljo, jadni narode,
Kako te teška tama pokriva!
Tugu nam nosi ovaj gusti mrak;
U njojzi trne slava Srbije,
Izgubio se ponos dedova
U njoj se gasi Nemanjića zrak!
BORIVOJE (dolazi):
Na poruku sam tvoju došao.
DRAGOŠ:
Dobro te si živ!
BORIVOJE:
Opasnosti mi nema nikakve
Ili si o njoj štogod načuo?
DRAGOŠ:
Bolje me pitaj, da l’ sam video
Kako Vukašin sluge opravi,
Da te iz tvoga zamka izmame.
Zato te molim još za koji dan
Prikrij se gdegod, il’ ćeš propasti!
BORIVOJE:
Ne znam šta hoće sa mnom Vukašin,
Al’ odavde se neću maknuti.
DRAGOŠ:
Pomisli, druže, da ćeš propasti.
BORIVOJE:
UZ caricu ću verno ostati,
Odbrana moja potrebuje njoj,
A ja sam dao moju tvrdu reč,
Od Vukašina da ću je čuvati.
Pa sad kad bi se natrag povuk’o,
Usamljena bi bila carica —
Ne govori mi više o tome. —
DRAGOŠ:
Ma veruj, ti joj nećeš pomoći!
Ovako život sačuvaćeš svoj. —
Pa onda, kad bi sada propao,
Tad bi carica sama ostala.
Poslušaj molbu, preklinjem te sad!
I veće molbe, ako hoćeš ti —
Na kolenima te evo preklinjem:
Skloni se noćas! —
BORIVOJE:
Jesi li lud! —
Napao si me ovde moliti!
A što sam reko, to ne poričem! —
DRAGOŠ:
Ti nećeš dakle? —
BORIVOJE:
Neću, rekoh ti.
DRAGOŠ:
Ali ti moraš!
BORIVOJE:
Zar da me nateraš?
DRAGOŠ:
I nateraću te.
BORIVOJE:
Da vidim kako ćeš?
DRAGOŠ:
Na poso, sluge! (Sluge istrče.)
BORIVOJE (trgne mač):
Neka se sklanja kom’ je život mio! —
Ili tako mi sreće viteške,
Sve ću vas tako u grob poslati!
(Bore se, uhvate ga i vežu.)
DRAGOŠ:
Oprosti, druže, što sam morao!
A sad ga zamku brže iosite. — (Oslušne.)
Ko da sam čuo neke korake?
(Sluge opkole Borivoja i sa izvučenim mačevima odu svi. Mehmed vezir i Jusuf paša, kaluđerski odeveni ulaze).
MEHMED:
Ču li, Jusufe,
Ova je zemlja divna, vere mi!
Ni Prorok nebi lepše želio.
Da silan Alah siđe ljudima,
Ovde bi ost’o, ovde živio,
U ovom raju vreme gubio.
Ovakva zemlja nije l’ pravi raj?
JUSUF:
Al’ ne zaborav’ silni vezire,
Da u toj zemlji Srbi borave! —
MEHMED:
Na kolac s njima, pod mač, Jusufe!
Za zlato nije rđa pogana.
Neka mi silni Alah oprosti,
Al’ kad je ove ljude stvorio
U takvoj zemlji, takvoj lepoti,
Zaboravio se bio Jusufe!
JUSUF:
Pa sada tebe šalje Mehmeda,
Da oštrom đordom junak popraviš
Pogrešku što je Alah učini.
MEHMED:
I popraviću! —
Treba li sile, sve ću činiti.
Neka Azija cela ustane,
Ono je zemlja, al’ ovde je raj,
Tamo je tama — ovde sunčev sjaj!
JUSUF:
Samo polako!
Mogu nas čuti, silni vezire,
A ovde nisu deca Proroka
Pa će te za čas progutati mrak!
MEHMED:
 Nuto, Jusufe, ko dolazi to!
(Ulazi Mara.)
MEHMED (tiho):
Jusufe, oslovi je ti.
JUSUF:
Stani devojko!
MARA:
Blagoslovite!
JUSUF:
Da si blagoslovena!
MARA:
Iz daleka li, oci, dođoste? —
JUSUF:
Iz Lazareve Mačve pitome.
Ma umeš li nam ćeri kazati
Da l’ vide gdegod Draška Batrića?
MARA:
Ja nisam, oče! —
JUSUF:
A možeš li nam ćeri, kazati
Je li u dvoru svetla gospođa?
MARA:
Sa poslanicima grčkim govori.
JUSUF:
Hvala, lepojko! —
(Mara ode.)
S poslanicima grčkim govori?
Nekom se ovde pravi zavera,
Da l’ Vukašinu ili drugom kom! —
MEHMED:
Vukašin tu je njina prepreka,
Carici srpskoj što ustavlja put.
Al’ što to nema Draška, Jusufe? —
JUSUF:
Pažljivo samo, on nam dolazi.
DRAŠKO (dolazi):
Zaostao sam dugo, vezire,
Znam teško ti je bilo čekati.
MEHMED:
Možda, Batriću,
Pa sad mi kaži šta si smislio?
Da l’ ovog časa da počnemo put?
Il’ za nas traži skriveniji kut,
Dokle nam nisu uhvatili trag.
DRAŠKO:
Ja sam smislio!
Sultanu tvome vodi me, Mehmede.
Od njega hoću tvrdu zaštitu
Junačkoj slavi naših dedova,
Pogaženome starom ponosu.
Iz blata crvak što se podiže
Da nam predački zasluženi sjaj,
Lažljivim plamom celji paklene,
U sitan pep’o tako pretvori,
Hoću da njemu volju porušim
Na trupinama što je podiže.
Čuješ, Mehmede, za njegovu krv
Tvoga ću cara verno služiti!
MEHMED:
I nagrađen ćeš biti, Batriću!
Sad samo jedan delić sićušni
Od mene primi, a ostalo već
Sam će ti sultan voljno nuditi. —
(Pruža mu novac.)
DRAŠKO (baci novce srdito):
Zar to?
Ljuto se varaš ko je Draško, još.
Gomile zlata? Zlata imam ja! —
Nek ti je prosto sada, vezire;
A treba li ti moje pomoći
Bolje mi nudi Vukašina krv! —
Inače ću te ostaviti, znaj,
Pa ću kod drugih tražit pomoći
Pravednoj srdžbi da utišam jed! —
MEHMED:
Oprosti, Draško! Mojom ponudom
Ne htedoh da te ponižavam ja. —
Oćeš li krvi? Reci samo: da! —
I potokom će krvca poteći...
Potokom, Draško! Alaha mi mog,
Sad mi je više do ponosa tvog,
Neg’ da mi jedno carstvo poklone.
JUSUF:
Ka zapadu se zvezde sklanjaju,
Pred rujnim likom, rane zorice,
Kroz koji časak osvanuće dan,
Pripremni kolji za put čekaju. —
DRAŠKO:
Pođimo dakle da ne čekamo,
Dok Vukašinove nisu uvode
Pod mantijama Turke poznali (Odu.)
(Vukašin, Uglješa, Gojko i Altomai izlaze iz dvora.)
VUKAŠIN:
Zar mi je tako slaba desnica,
Da ženskog besa ne zauzdam ćud?
ALTOMAN:
Sa Grčkom savez, to je smišljeno
Od tebe da se spase jedared;
Ne staneš li joj na put nikako
Onda smo igru proigrali mi.
VUKACJIN:
To i sam vidim. —
ALTOMAN:
Njojzi će Grčka uvek pomoći
Od namišljaja da je spase tvog. —
Tek kad bi mogli lažnom obmanom
U dušu njinu tajno baciti,
Drugaču mis’o o stvarima svim.
Možda bi za nas lepše ispalo. —
VUKAŠIN:
Sa Grčkom treba da je omrazim.
Još ovog časa započnimo rad. —
UGLjEŠA:
Da, to bi bio ponajbolji put.
AL' na koj’ način da ih uveriš,
E drukše o tom treba misliti,
Jslisaveta ih je ubedila već.
VUKAŠIN:
Na pos’o dakle: proneće se glas
Da je patrijarh video i sam
E je na moj strani nevinost;
Al’ da se ne bi kako dočulo
Da je Uroša ona ubila,
Jer je neverna drugog ljubila,
Na veselje ih poziva u dvor.
ALTOMAN:
I ubija ih? —
VUKAŠIN:
Otruje ih sve!
ALTOMAN:
Na ovoj večeri? —
VUKAŠIN:
Ta je poslednja! —
ALTOMAN:
Dobro je smišljeno!
Otrova moga jedna kapljica
Uspavaće ih za čitavi vek,
Ni jedan trenut neće letnuti,
A njima tela biće trupine...
Jesam li dobro razumeo sve?
VUKAŠIN:
Pogodio si, al’ svršetak njen
Od tvoje ruke zavisiće tek.
ALTOMAN:
Ne brin’ se za to, sve je svršeno.
(Ode u dvor.)
VUKAŠIN:
Gojko!
GOJKO:
Čujem brate moj.
VUKAŠIN:
Borivoja jeste l’ našli već?
GOJKO:
Poslasmo ljude da ga uhvate,
Ma dosta muke s njime imaše,
Jer Borivoje nije bio sam,
Dragoševe ga sluge pratiše.
Dragoš ga htede od nas skloniti,
Nu za tu drskost skupo platiše.
Al’ nisi rek’o s njime šta ćemo,
Da li i njega treba ubiti,
Ili tavnice da oseti mrak?
VUKAŠIN:
Bolje očiju da mu mrkne zrak,
Oslepiću ga! —
GOJKO:
A Batrić Draško? —
UGLjEŠA:
Ja ne bih s njime tako hitao,
Od starine je Draško vlastelin,
I sve bi plemstvo skočilo uza nj!
Vremena ima, doć’ će i taj dan
Kad ćeš mu glavu lako skinuti.
GOJKO:
Ali uvode,
Što od Lazara njemu dohode? —
Pa tajni glasi, tajne poruke.
Ako mu pođe mis’o za rukom
To ga je teško smaći ikada.
VUKAŠIN:
Ne brin’ se za to — mala nagrada
Zlikovcu kome, pa je Batrić moj.
UGLjEŠA:
Iz dvora neko amo dolazi,
Nestrpeljiv sam, je l’ svršeno već!
GOJKO:
To je Altoman. —
ALTOMAN (ulazi):
Ha — ha, ha!
Mis’o je tvoja vešto svršena!
Poslednja će im biti zdravica,
Što su je njojzi noćas napili.
VUKAŠIN:
Jesu l’ mrtvi već? —
ALTOMAN:
Sad ćeš videti,
Bolji ti glasnik neće trebati
Ko što je ovaj, što nam dolazi! —
(Uleti Jelisaveta, van sebe, uplašena, za njom , Jelena i vojvode.)
JELISAVETA:
Je li ovo san?
Ili je ludog mozga igračka
Iznela maštu smrtne navade,
Da crnom slutnjom bojadiše dan
Buduće veze? — Gde sam ja?
Ta jednu rečcu kaž’te, vojvode,
Da poslanici nisu umrli,
Da ovo nije java žalosna,
Već pamet moja sanak boravi,
A san se s njome titra nestašno,
Iznoseć vihar, bure strahotne,
Kazuje da je budan pakla bes!
(Zvera i pogled joj stane na Vukašinu.)
Ama ti ćutiš, Vukašine! —
Zašto ne grakćeš, crni gavrane,
Da crno jato pozoveš na čast. —
Tebi je njina krvca trebala
Tek sada vidim, sada pojmim sve!
Zar nikog nema? — Je li kogod živ
Da mu za takvu plati zaslugu? —
Il’ vam je stara snaga prestala! —
Govor’te, ljudi, kamo mačevi
Jezika moga da odmene zbor! —
Kamo vam srca? — Oh, Uroše moj,
Nad ženama si ovim vladao.
To nisu ljudi, nema srca tu,
U kamen se je svaki stvorio! —
VUKAŠIN:
Ako mi zvuci tvoje kuknjave
Pod lažnom kletvom verno dolaze,
To poslanici grčki umiru?
JELISAVETA:
I ti me pitaš to! —
Oh, gorki dane, noći čemerna,
Čuješ ubicu kako govori? —
Zar nema groma, nema načina
Da mu lažljiv jezik prekinu?
Il’ se i nebo s njime složilo
Da kinje ženu, slabu, nemoćnu!
VUKAŠIN (vojvodama):
Zar još da trpim njeno besnilo,
Poštenju mome lažnu klevetu?
Pred ženskom ćudi da se poklonim
Namećući mi grehe sopstvene
Da svojih želja skrije crni trag? —
Ne, to mi obraz ne dopušta već!
JELISAVETA:
O kad bih znala da imaš obraza
Popljuvala bi ga, besramniče, znaj,
Ma ti ga nikad nisi imao!
VUKAŠIN:
Mrzak ti beše car Uroša sjaj,
Pa si bez njega htela da vladaš.
JELISAVETA:
Šta reče? — Šta?!
VUKAŠIN (vojvodama):
Čujte gospodo!
Dovde sam samo mirno ćutao,
A sad je došao i na mene red. —
Baš one noći lova nesretnog
Kad nam je cara negde nestalo
I Borivoja je negde nestalo.
Ko ubi cara? Da l’ to beše on? —
Verov’o nisam, al’ što pobeže?
Zašto ga nesta baš u času tom?! —
I tek se onda opet pojavi,
Kad ova žena presto prihvati.
Zar nije tako kaži, ženo, ti?
Mi nismo voljni više trpeti! —
Jest, tvoga srca ljubavničku laž,
Nesretnom caru ti si nudila,
A Borivoja si sramno ljubila!
JELISAVETA:
Čuješ li majko, „Ljubavničku laž
Urošu mome ja sam nudila?!“
VUKAŠIN:
Pa sad u besu tvoje pomame
Strah te što Grci pokor videše,
Nevinost moja što se pokaza,
Poplašila se od istine je l’?
Pa kad ti reči duše lažljive
Mamljivim zborom nisu pomogle,
Da i pred njima delo prikriješ,
A ti ih onda redom potrova! —
Lepo Boga mi!
Ovakvo čudo nisam video,
Tek jednu prošlost na prestolu zna
Jakvinte gorde kad se treso bes.
Al’ ipak ne bi takve nesreće,
Ko ova sada!
JELENA:
Da gadne reči nametnika zlog!
Odkud kleveta takva izvire
Pa mu ni lice ne crveni još!
Prepreden đavo, zlobni sotona,
Što ga je zavist gadna rodila,
A podlost ga je negovala sve;
S majčinim mlekom posis’o si laž,
Pa si se amo u dvor podigo,
Da tvojim dahom truješ celi dvor.
VUKAŠIN:
Viš da te trpim!
JELENA:
To mi trpimo,
A ti se širiš kao gadni greh!
Stego si zemlju, krunu, presto, sve —
Oh, bež’mo, ćeri, ispred sotone!...
VUKAŠIN:
I niste dostojni onog prestola
S koga je Dušan slavno vladao,
Na kom je dobri Uroš sedeo,
A s kog ga žena u mrak obori
Da nepoznatu hulju podigne.
Ljubavi grešne to li beše cilj!
JELISAVETA:
Ti lažeš, Vukašine, to je gadna laž!
VUKAŠIN:
A ko bi tebi verovao još? —
JELISAVETA:
Borivoja je Uroš ljubio,
A on mu beše najmiliji drug;
Uz njegov presto krv će proliti! —
Hej, da je ovde ti bi dobio,
Za gadnu lažu dobru nagradu
Poljubac krvav mača njegovog!
VUKAŠIN:
I doći će ti, ne boj se!
Iako si ga htela skloniti,
Izdajnika sam uhvatio ja,
Pred zakonom je za to platio!
JELISAVETA:
OH, Bože moj!
I poslednju mi uze odbranu!
(Čuje se glas iza zida):
Polako samo, tu su stepeni! —
Unutar ćeš se odmoriti već.
(Uvodi sluga oslepljenog Borivoja.)
DRAGOŠ:
Borivoje, jadni Borivoje!
BORIVOJE:
Ćuti Dragoše, nisam jadan ja! —
Što mi je oka oduzeo vid
Time je tvrdi porušio zid,
Budućnost, što je sudba sakrila.
Gorku sam čašu do dna popio
Al’ je i sebi Vukašin nalio.
Da, ti je nisi ugledao još,
Al’ ja je vidoh drugim očima,
U nedogledu naše sudbine
Osećam buru što se primiče. —
Mirno je more, al’ njegovo dno
Čudovište je u nedri sakrilo.
Čuješ li kako trese pomamno?
Ljutoj će buri približiti čas,
I teško lađi, teško krmilu
Što se slobodno morem naveze,
Progutaće ga podignuti bes!
Kako je gorka ova istina! —
Oh, oči, oči, dok mi beste vi,
Sretniji bejah, gledajući svet!
Ja sam gledao lažnih snova sjaj,
Snev’o sam snove slatke, mamljive,
Snev’o sam sreću lepšu, vedriju,
U paklu ipak oseć’o sam raj —
I moja duša beše slobodna!
A sad vas nema, ugasiše vas,
Crna je tama obuzela vid,
Za trenut nesta lažnog svetlila,
Odlete sanak, mašta premila,
Istinu pravu tek poznadoh sad. —
I nije život što gledah do sada,
Odeću sjajnu obuk’o je taj
Tek da bi njome skrio tamninu. —
Ali odeću ljudi skinuše,
Iskidaše je s mojih očiju,
Sad nagi život stoji preda mnom...
Ej al’ je taman, gadan, nesnosan! —
Veruj, Dragoše, ovo nije san
Već gorke jave najgadniji dan!
Oh, oči! oči! —
DRAGOŠ:
I ja ga ipak spasti ne mogoh!
JELISAVETA:
Sve je propalo, sve je nestalo!
Poslednji zračak moje odbrane
Pred tamom crnom trne, nestade.
Ostavljena sam, bačena u svet,
Spomenom tužnim da pominjem zrak,
Prošlosti moje, moga Uroša,
Što ga je grozni progutao mrak. —
I ti mi beše uzdanica sva,
Pa zar da tako prođeš nesretno? —
O, bež’mo, majko, u daleki svet
Šat bude nebo tamo milije,
Ovde mi sipa samo otrov klet! —
JELENA:
Još malo, ćeri, da se oprostim
Sa uspomenom naše prošlosti,
Sa čudovištem, crnim sotonom,
Poslednje zbogom kazaću mu ja!
Znaj, Vukašine, takav oproštaj
Majčino srce samo kazuje,
Kada joj sina besno otrgnu,
Uzmu joj žića iajmiliji cvet.
Ne, ja te neću kleti nikako!
To neka radi ucveljeni svet,
A materino srce ranjeno
Nakazaće te jače, besnije —
Sudbini tvojoj odreći će let! —
Ti, vetre besni, buro nesita,
Pa mirnom nebu tužne Srbije
Navuk’o si nam grdne oblake;
AL' iste munje, isti gromovi
Kojim si negda upravljao ti
U besnom letu želje nesite,
Nad glavom će se tvojom srušiti!
Znaj, Vukašine, baš na onaj dan
Kada ti srećom, varkom mamljivom,
Života tvoga ispuni se san;
Kad budeš novu zoru gledao,
Na nebu tvoga besnog života,
Kako pomalja svoj krvavi lik,
Tog će te časa kletva sustići!
Pa zbogom, zbogom, ali zapamti
U crnom ruhu duvne žalosne
Za ovo ću se bogu moliti. —
Sad hajd’mo, ćeri, ja sam svršila!
VUKAŠIN:
Kad bi veštice nebo slušalo
Sva bi se zemlja u prah strošila! —
JELENA:
Nebo će čuti srce majčino,
A već je vid’lo Vukašinov bes.
DRAGOŠ:
Svetla carice —
Dopusti tvome robu vernome
Da te u svetu pratim nesretnu. —
Hajd, Borivoje, daleko odavde
Proklinjaćemo sudbu žalosnu,
Kako nam zemlju brzo pohodi.
BORIVOJE:
Hajdemo u mrak, u taj beli svet,
Ma i ja nisam svoje rekao.
Ti, otmičaru srpskog prestola,
Kad dođe vreme kad osvane dan
Da se ispune kletve majčine,
Njenoga sina doći će ti drug,
Da bude svedok tvoje propasti.
Umrem li prije, onda moja sen
Probudiće mrtva Uroša,
Da te zajedno posetimo mi.
ALTOMAN:
Umukni jednom! —
BORIVOJE:
Ćuti, nesrećo!
Ni kad mi oka moje zenice,
Po ovom svetu tebe gledaše,
Kako si podlo život shvatio
Ne žalih život, a kamo li sad,
Kad ste mi neba oduzeli sjaj.
Kad mi oteste svetlost sunašca,
Kada me tako gadno ubiste!
Oh, oči! oči! — (Pođe.)
(Uvode ranjenog Arsojevića.)
VUKAŠIN:
Šta vidim! Ranjen, odkud ovo sadŽ?
ARSOJEVIĆ:
Da, gospodaru, raniše me.
VUKAŠIN:
Govori, ko ti ranu zadade? —
ARSOJEVIĆ:
Tek što je rana zora počela
S istoka rujnog da pomalja lik,
I ja se digoh polju širokom
Rumenog lika da pozdravim sjaj;
Pa na tom putu sretoh konjike,
Gde besnim trkom jure, izmiču.
Troje ih beše — jednog dobro znam
I pamtiću ga dobro, vere mi,
Dok ove rane ljute bolove,
Koje mi jutros besno zadade,
Na njemu samom ne osvetim ja!
To beše Batrić, gospodaru moj! —
A drugi dvoje gosti njegovi,
Pod kaluđerskom crnom mantijom.
Tek sad ih poznadoh, nisu oci to;
Iz divljeg leta, trke pomamne,
Kad besni konji malo stadoše,
Ja sam im zbora dokučio glas
Gde jedan drugom ime spomenu.
Mlađi je reko: „Svetli vezire,
Na ovoj strani savija se put!”
A drugi njemu: „Stani, Jusufe,
Sa konjem Batrić nešto ostade!”
To behu Turci, gospodaru moj.
VUKAŠIN:
Turci, Nikola!?
Ma jesi l’ mahnit il’ ti pamćenje,
Suvišnim pićem gozbe noćašnje,
Poremećeno nije postalo?! —
Govori samo, ali istinu!
ARSOJEVIĆ:
Kad začuh ko su kaluđeri ti,
U meni krvca bujna uzavre,
A pred očima okrete se svet,
Te jurnuh njima da ih ustavim.
Ma ludo radih, šta ću tako sam,
A njih je troje, da se borim zar? —
Povikah „Stan’te, podle uvode!
Oj, izdajico, tamo nije put
Kamo te mržnja ludo zavede!”
On trže na to iz korica mač,
Zamahnu, reče: „Eto uzdarja
Za takav savet! — Idi gosi tvom,
Nosi mu darak, ranu krvavu,
Kaži mu za nj’ ga spremam više još,
Nek mi se nada dokle god je živ!”
VUKAŠIN:
Pa dalje zbori, šta je kazao.
ARSOJEVIĆ:
Dotle beše reč,
A ostalo je dovršio mač!...
Oh, rano teška!...
VUKAŠIN:
Draško izdade!
A u rukama mi beše do sada
I ja ga ipak pustih slobodna!
Zavisti podle to je bila celj.
Zavere vaše to su plodovi!
Al’ živ je narod, Vukašin je živ!
Sa Dušanovog praznog prestola
Ko namesnik ću borbu voditi.
Čujete l’ gospodo, presto zlaćeni,
Obezglavljena zemlja Srbija
Sa Turcima se mora boriti! —
U slozi samo naći ćemo spas,
Inače propast očekuje nas. —
ALTOMAN:
Spasimo zemlju, spas’mo Srbiju,
Prestolu srpskom dajmo glavara!
Da živi Vukašin, carev namesnik!
VOJVODE:
Da živi Vukašin!
VUKAŠIN:
Težak je teret što ga primam sad.
Al’ vernost vaša, vaši mačevi
Narodnoj sreći prokrčiće put.
Zakun’te mi se slavnom prošlosti,
Poštenjem vašim srca junačkog
Da će vam vernost prožimati grud.
(Vadi mač.)
SVI (vade mačeve i ukrste ih.):
Zaklinjemo se!
JELISAVETA:
Neverstvom se neveri zakleli,
U crnoj volji vaše namere
Sotona je igru začeo!
JELENA:
Kratko je vreme, a za strašni sud
Kome ćeš skoro, Vukašine poć’
Gospod je kaznu prvu poslao.
BORIVOJE:
Teška je kazna — jadni narode! —
VUKAŠIN:
Pomoći vaše neću tražiti.
JELENA:
Hajdemo, ćeri, to je prvi znak
Koj’ mu je gospod s neba poslao! —
(Borivoje, Dragoš, obe carice i Mara odu.)
ALTOMAN:
Zemlja je spasena!
Na prestolu je čvrsta desnica,
Koja će muški krmu držati.
Narod je sretan, on te pozdravlja
Kroz usta naša: Živio nam kralj!
SVI:
Da živi kralj!
VUKAŠIN:
Hvala, gospodo!
Rado ću ovaj teret nositi,
Dočekujući besnu navalu
Azijskih horda, što je primami,
Ta nevernica s Draškom Batrićem.
Sad id’te u dvor, gozbe noćašnje
Saranit valja žrtve nevine,
A za ovakvo delo besrama
Jelisaveti će Gospod suditi.
(Svi se klanjaju i pođu.)
VUKAŠIN:
Altomane!
ALTOMAN:
Gospodaru! —
VUKAŠIN:
Šta misliš, je li dobro svršeno?
Da ko ne muti protiv ovoga? —
ALTOMAN:
Kraj toga možeš mirno spavati,
Dok je kod tebe naša potpora.
VUKAŠIN:
Budi oprezan!
Nek ti posluže moje riznice,
Da prazna mesta njima popuniš.
ALTOMAN:
Razumeo sam! —
VUKAŠIN:
Sad zbogom, znaću dobro pamtiti
Da prijateljstvo tvoje nagradim!
ALTOMAN:
Hvala, care moj! — (Pođe.)
VUKAŠIN:
Vojvodo! —
ALTOMAN:
Zapovedaj, care! —
VUKAŠIN:
Zemljama tvoga bivšeg vojvodstva
I Lazarevu Mačvu pridajem.
Lazaru treba konce smrsiti.
ALTOMAN:
Kruno, hvala ti!
VUKAŠIN:
Titulu kneza od sad ponesi.
ALTOMAN:
Velika j’ milost, carski pokloni,
Što mi ih, care, sada darova.
Da Bog da dugo zemljom vladao,
I u dalekom nizu godina
Potomstvo tvoje, srpski carevi,
Nek’ se s ponosom tebe sećaju,
Ko naslednici srpskog prestola!
VUKAŠIN:
Hvala, kneže moj!
I naslednici znaće ceniti
Zasluge što si meni doneo,
Ti, doglavniče srpskog prestola!
ALTOMAN (klekne):
Oh, gospodaru! —
VUKAŠIN (skida svoj kraljevski orden):
Uz presto prvi bićeš od danas!
(Altoman prima ga, pokloni se i ode.)
VUKAŠIN:
San je ispunjen!
O kako mi je srce radosno!
Tu radost davno nisam osećo.
„Hvala, care moj!” — Meni reče to!
Dakle sam cilju svome stigao.
Pod zlatnom krunom srpske države
Vukašinova glava boravi!
Presto je prazan, carska porfira
Skoro će kitit’ pleća kraljeva!
O sretni dane, sretna sudbino,
Do sada si me verno služila
Na presto si me podignula već,
Sad dobro čuvaj tvoga ljubimca
Da sa visine carske ne padne! —
To zora rudi, nebo šalje nju
Da me rumenim zrakom pozdravi:
Nek ti je sretno! Hvala, zorice!
Neka me štiti tvoj rumeni zrak
Da pod njim spavam — car je umoran,
A ti mu spremaj mile divote,
Da carski sretno svoj odspava san!
(Spusti se na klupu i zavesa pada.)

Vinjeta1.png


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 94 godine.