Краљ Вукашин/25

ЧИН ЧЕТВРТИ

ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV
Вукашин, Краљевић, Угљеша, Гојко и Реља.

КРАЉЕВИЋ (Гледајући за Лазаром):
Какав понос!
Несносан ми човјек!
ГОЈКО:
Знаш ли, Вукша, какав излазиш ми
Из овога рата?
ВУКАШИН:
Да те чујем.
ГОЈКО:
К’о петао око кога лежи
Половина најбољег му перја
Ишчупана.
УГЉЕША:
Баш погоди, Гојко.
КРАЉЕВИЋ:
Али петлу перје опет никне,
Па с’ у старом уресу он гизда.
ВУКАШИН:
Овај дојста мој је син; о Марко,
Добро рече.
СРЕЋКО:
Мир ј’ оваки тежак,
Ипак му се морам радовати,
Од кад носем сабљу и буздован
Не знадијах шта је б’јег до сада;
И још мало да је потрајала
Ова кобна војна ја, Бога ми,
Ма да људи јунаком ме зову,
Свикао бих бјежати к’о срна.
ВУКАШИН (Угљеши):
Ти за гозбу побрини се, брате,
Да узбуде што сјајнија. Сад ме
Оставите сама. — Дијака ми,
Гојко, нађи и с њим амо дођи.
Ха, Лазаре! тако ли си хтио?
Тако л’ слабо ти познајеш Вукшу?
Луди кнеже, ујешће те змија.
(Шета се узбуђено са прекрштеним рукама — Улазе Дијак и Гојко).
Мој Дијаче, спреми с’ одмах на пут.
ДИЈАК:
Камо, царе?
ВУКАШИН:
Царе! Право велиш;
Ја тај наслов славни задржавам.
У Будим ћеш поћи.
ДИЈАК:
Лудовику?
ВУКАШИН:
Али за то да не дозна нико.
Разум'јеш ли? тајно, посве тајно;
Ти то ум’јеш. — Угрину ћеш рећи,
Да навалам римским попустивши
Мир закључих данас са Сријемцем;
Ну чим Турке преко мора бацим,
Окренућу опет на њ оружје.
Тада опет
Угарској се помоћи ја надам,
А награда Сријем ће му бити. —
Све си чуо, па сад путуј срећно.
О повратку наћи ћеш ме гдјегод
Там далеко, под Једреном можда.
(Одлази Дијак).
Шта сад велиш?
ГОЈКО:
Тако л’ смисли?
ВУКАШИН:
Тако.
Ја за собом вучем побједника
Да свладати помогне ми Турке;
А ту моју тр’јебу чим намири,
Лудовика позваћу, да сложно
Савладамо лудог помоћника.
ГОЈКО:
На тај начин мир ти одобравам.
(Одлазе).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.