Краљ Вукашин/24

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН ЧЕТВРТИ
◄   ПОЈАВА II ПОЈАВА III ПОЈАВА IV   ►

ПОЈАВА III
Турски посланик, и пређашњи.


ВУКАШИН:
Падишини дични посланиче,
Ти нам нудиш Муратову помоћ
Против кнеза с којим војујемо.
Кнез ово је; ми се помирисмо.
ТУР. ПОСЛ.:
То кнез Лазар?!
ЛАЗАР:
Јесам, Османлијо.
ТУР. ПОСЛ.:
Тад ја више немам овдје посла.
Збогом.
ВУКАШИН:
Стој још. Видиш л’ овог другог?
Њега нам је послао из Рима
Божји слуга, велики свећеник,
Који даје и узимље круне,
Наређује рат и мир у св’јету,
Посл'о ми га са поруком таком:
На Мурата устан’,
Сви краљеви правом Богу вјерни
У помоћ ти иду; предњачи им.
ТУР. ПОСЛ.:
А ти?
ВУКАШИН:
Таком гласу ја хришћанин
Поклонит’ се к’о божијем морам.
ТУР. ПОСЛ.:
Сви ђаури на нас! Српски краљу,
Мој падишах никакове силе
Не боји се, ну за тебе велим,
Промисли се, добро промисли се
Прије него наприједа крокнеш.
Он би ти се љуто осветио
Што на њега ти подиже сабљу
Кад те штитом он заклонит’ шћаше.
ЛАЗАР:
Заклонити, да га кашње смрви.
Свикнусмо вас, варалице свјетске.
РИМ. ПОСЛ.:
Нијесте ли већ толике земље
И градове краљу заграбили?
Вратите их, вратите с’ и сами
У азијске пустаре вам дивље,
Па ћемо вас оетавит’ на миру.
А докле нам својим кужним дахом
Поганите чисто поднебесје
Питомога св’јета хришћанскога,
Рат вам дотле, вјечни рат.
ТУР. ПОСЛ.:
Падишах
Што на сабљи стече, то без сабље
Не иснушта. Рат му објављате,
И ја радо ту му вијест носим,
К’о што ће је и он чути радо.
А ти, попе, добро с’ Богу моли,
Да Мослимци не допру ти једном
До зидова римских, и ту крвљу
Тог охолог твога господара
Мир хришћанству свему не напишу.
Је л’ ми, краљу, поврат обезб’јеђен?
ВУКАШИН:
Посланик си; без презања иди.
(Турчин одлази).
Оче, кнеже, јеете л’ задовољни?
КНЕЗ И Р. ПОС.:
Ми потпуно. (Кнез се рукује с Вукашином)
ВУКАШИН:
Мој си гост за данас.
ЛАЗАР:
Посве радо. За час остављам те,
Да налоге нужне издам војсци.
ВУКАШИН:
Па те чекам с китом твојих људи,
Одаћемо с’ овај дан весељу,
Па угађат’ ноћас начин, којим
Да се одмах напр’јед отиснемо. —
До виђења, о господо моја.
(Лазар и Дијак одлазе са свом пратњом).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 117 година.