Краљ Вукашин/26
ПОЈАВА V
Шатор царичин, Дејан и Богдан (улазе жалосни са супротних страна).
ДЕЈАН:
Одлази ли, ил’ остаје с нама?
БОГДАН:
Све је за пут сама приправила;
Већ ето јој доводе и коње.
ДЕЈАН:
О Богдане, та одлука њена
Срце ми је тугом испунила.
Да једина заостала зрака
Душанове славе угаси се
У забитном, скромном самостану!
Пуста судбо људске величине,
Поразно си промјенљива!
БОГДАН:
Дојста
Промјене јој страшне доживјесмо;
Ну та крепка Јеленина душа
Ма да трпи, подноси их храбро.
Мјерио сам с уздрхталим срцем
Кад налоге за пут издаваше.
Спокојна је с поља изгледала
Налик на лик од мрамора б'јела;
Ну бљедило преком'јерно лица
И дрхтање гласа,
Код ријетких и кратких јој р’јечи,
Издаваху бој ужасан, који
Збива јој се скровито у души.
ДЕЈАН:
Ми бисмо се од те 6’једне сестре
Сви крепчини могли научити. —
Шта ти људи сад долазе амо?
БОГДАН:
Највјерније пријатеље своје
Позвала је, да с’ опрости с њима.
(Улази Бојо, Драшко, и још нека властела).
БОГДАН:
Ви дођосте, браћо. Ту смо ето
Да посљедњој царици нам српској
Част посљедњу укажемо. Више
Нећемо је овако свечано
Дочекати никад, а ни лица
Видјети јој, ни гласа јој чути;
Никад више.
БОЈО:
Велможо, час овај
Жалостан је по све нас и свечан;
Тешко да ће и у коме овдје
Спомен му се изгладит’ до смрти.
|