Краљ Вукашин/06

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН ДРУГИ
◄   ПОЈАВА V ПОЈАВА I ПОЈАВА II   ►

ЧИН ДРУГИ

ПОЈАВА I
Соба Вукашинова. Вукашин, Гојко, и Срећко.


ВУКАШИН:
Што бих ти се, кнеже, радовао,
То сам болом обузет и гњевом.
Ти доведе своме цару војску,
Али оцу не доведе сина.
СРЕЋКО:
Малаксало здравље краљевићу,
Па остао за сад у Прилипу.
ВУКАШИН:
Није тако, него ти и Дијак
Сложисте се да ме обманете;
А знам зашто: намјера вам добра,
Ну ја ипак злу истину видим.
ГОЈКО:
Преко мјере Марко је тврдоглав;
Ну напокон шта би т’ за њим стало?
Кад послуш'о, војску отправио,
Нек по вољи сједи у Прилипу;
Сједити ће себи на срамоту.
ВУКАШИН:
Не, не себи, него свима нама
На срамоту, на јад, па и штету.
Свак тумачж одсуство му дуго
Баш како је по све нас најцрње.
ГОЈКО:
Па шта ћемо кад његовим духом
Још Јелена, ма да удаљена,
Свемогућно влада?
ВУКАШИН:
Да, Јелена,
Звкјер љута преоте ми сина!
Како ми се страховито свети
Вјешто кућу поткопавајућ’ ми!
Ал’ он, он је и природе саме
Свети, вјечни закон погазио.
Небеса ми! чим с Лазаром свршим,
Казнићу га да св’јет о том прича:
Са области штедро дароване
Срамотно ћу њега отјерати,
Нек уломак хљеба очекује
На мом прагу као псето гладно.
СРЕЋКО:
Али, царе...
ВУКАШИН:
Ах! војводо Срећко,
Имаш дјеце и љубиш их њежно,
Па ћеш моћи ласно и да схватиш
Како ми је син поступком својим
Раздражио срце. Што у труду
Непрестаном сав проведох живот,
То за њ више него и за себе;
Па и сада у бојев’ма љутим
Што посљедњу стару снагу трошим,
Све за њ, Срећко, све за њ. А он? видиш.
Ох! за тренут остав’те ме сама,
Остав’те ме; звати ћу вас кашње.
(Оба одлазе).
Све је прошло, Вукша, све је прошло.
Сањах славу непобједна борца,
И поносност царског величанства,
Сањах љубав захвалне ми дјеце,
Поштовање људи, све ја сањах
Што год може старост осладити,
Сав очарат’ живот; па шта добих?
Свака битка за мене и пораз;
Сваки поглед упрт ми у лице
Мукли ми је израз подазрења,
Ил’ укора, или презирања.
Је л’ човјека у ком није подлост
Још збрисала сваки појам правде,
И поштења покрет уставила,
А тај да се није већ од мене
Удаљио с грозом? па напокон
Још и дјеца, рођена ми дјеца!...
Ко остаје? саме саубице,
Ил’ подлаци без савјест’и стида,
Које први ја презирем. Ето
Срећна цара с дичном околином!
(Стаје пред сто на ком је круна; гледа је, па је узима у руке).
Ха ха, круна! у руци је лака,
Ал’ на глави к’о планина грдна;
Тијесан јој котур, али пуста
У котуру своме садржава
Свеколике овог св’јета муке.
Боље да сам око чела свио
Змију, која под најжешћим небом
Отровом се најгрознијим храни,
Него тебе, подла грудо злата.
Ох! не би ме ни паклени пламен
Тако жег’о као ти... Далеко. —
(Баца је на сто, па одступа на страну).
Част, спокојство, све земаљске сласти,
Живот вјечни, и сам вјечни живот,
За ту круну продадох, па сада
Да Уроша могу дић’ из гроба,
Вратит’ му је, на престо га опет
Посадити... ох, ох! ја бих онда
У гроб његов најрадије лег’о.
Ту се спава тако тихо, тихо!
Савјест шути, не оејећа срце!...
Ах, дајте ми да проведем тако
Један, само један дан, па ево
Ја вам дајем за тај дан сву вјечност.
(Чује се војнички марш).
Каква свирка?... Ах! звукови мили
Моје ратне попутнице, ја вас
Још ни сада слушати не могу
А да срце у груд’ма ми старим
Не одскочи, к’о негдашњем момку,
Кад вас чувши, јунаштвом ражарен
Улијетах у вртлоге боја!... (слуша)
Хвала, хвала! услугу ми вељу
Још чините; ви растјерујете
И сад ево сву суморност моју. (прест. свирка)
Још је, Вукша, још живота; устај;
Кнез не спава. — Гдје су та господа?
Шта чекају? Позваћу их одмах.
(С врата говори момку па се враћа).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 118 година.