Краљ Вукашин/05

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН ПРВИ
◄   ПОЈАВА IV ПОЈАВА V ПОЈАВА I   ►

ПОЈАВА V
Посланик римски и пређашњи.


ВУКАШИН:
На лицу ти сија радост, оче;
Да ли писма приспјеше из Рима?
ПОСЛАНИК:
Гром удари прије, па затутњи,
И Рим тако. Кад његове свјете
Достављене преко вјерних слуга
Не уважи какав дрзак човјек,
Рим га мучки ну осјетно казни,
Да, кад за тим ријеч сам изусти,
Та се прими с пуном послушношћу.
Кнез ми Лазар мир два пута одби,
И два пута Угрима ја писах,
Те он плати прву непослушност
Китним Ср'јемом, равном Мачвом другу.
А сад смислих поспјешнији начин:
Још и прије него му поднесем
Трећи преддог, Угрима наложих
Да запреме војском Подунавље.
УГЉЕША:
Шта!
ПОСЛАНИК:
В’јест добих да је то свршено;
Па одлазим кнезу с тврдом надом
Да већ сада скромнији ће бити.
ВУКАШИН:
(Извршен је наш договор тајни,
Ал’ Угљеша мршти се у лицу;
Пред њим ћу се свему чинит’ невјешт).
Ја одобрих за Сријем и Мачву,
Али никад говора не бјеше
Међу нама и о Подунављу.
ПОСЛАНИК:
Јер предвиђах да с предлогом таким
Не бих продро никада код тебе,
Па сву на се узех одговорност,
Само да се не обнови борба
Која крајном погибљу ти пр’јети.
УГЉЕША:
Једном краљу бират’ ј' у крајности
Шта и како да се ради, оче.
Одвећ си се сада премашио.
ПОСЛАНИК:
Јесам дјелом, намјером нијесам;
Ал’ и дјело, ако вас вријеђа,
Збрисаћу га: Угри до шест дана
Подунавље биће очистили.
УГЉЕША:
(На његово друго писмо! Овај
Располаже к’о свемоћан власник
Српским царством! једва што гњев држим).
ВУКАШИН:
Већ је касно; сад одлазак њихов
Само би нам више нашкодио;
Њим рогови нарасли би кнезу.
ПОСЛАНИК:
И долазак збиће му их дакле.
Све од’јени, па ћеш ипак наћи
Да чим тако одабрасмо средство,
Њим морамо служити се све докле
Рогове му са свим не скрхамо.
УГЉЕША:
Ал’ Бога ми, несрећнијег средства
Не могосте, оче, замислити.
Да стегнете кућног противника,
Инострана земљи натурате;
Па онога ни мало не стегли,
А овога ко ће истиснути?
Зле вјештине, да је Бог убије!
ПОСЛАНИК:
С том пресудом лако одсјеченом,
Мој Деспоте, бићеш похитао;
Бар почекај нашој игри конац.
УГЉЕША:
Већ га видим, и од сад га могу
Предсказати. Таким изговором
Угрина ћеш, вукући све даље,
Српској земљи угн’језднт' у срце;
Да будемо к’о његово робље,
Сви под сјенком столице вам римске.
На то смјераш, већ је јасно, попе.
ВУКАШИН:
Стој, Угљеша.
УГЉЕША:
Хоћу све да кажем.
То области наших заузеће
Овај игром зове! Вукашине,
И јест игра, ну о кожи српској,
А најпрече, бојим се, о твојој.
Нек се само рашчује по војсци
Ко увлачи тућина у земљу,
Војска ће ти листом кнезу прећи.
То ти рекох, а свршујем овим:
Римско сунце огријат’ те неће. (Отиде).
ВУКАШИН:
Овак набусит, свак већ подивљао!
Још смо сами нас двојица, оче,
Што можемо тихо бесједити.
ПОСЛАНИК:
Дијелиш ли, краљу, с твојим братом
Тако худу уврједљиву сумњу?
ВУКАШИН:
Бог не дао, а вјеруј да не би
Ни у њега спазио јој трага
Без случаја с пустим Подунављем.
Тај у срцу крв му потпалио.
ПОСЛАНИК:
Међу нама двојицом тај случај
Не бјеше ли већ уречен напр’јед?
ВУКАШИН:
И хвала ти што га на се узе.
ПОСЛАНИК:
Па с наметом онаког коварства
Да излети на ме Деспот?
ВУКАШИН:
Ја га
Први кудим; али ћеш га можда
И ти са мном блаже осудити
Кад помислиш на времена худа
Што чемером по све нас сад теку.
Колико је села и градова,
Породица, па и кућа српских,
Све то сад је јако поц'јепано,
И устало све једно на друго,
А свакому на крај срца сумња,
Те с презањем на свакога гледа,
И свуд лако привиђа невјерство.
ПОСЛАНИК:
Описујућ’ стање свих духова
Краљ Вукашин описа и своје.
Ја с најбољом намјером погр’јеших,
Па осјећам да не могу више
У овакој опстати средини
С чашћу својом, ни с коришћу њеном.
Сила ми је, краљу, одлазити.
Али ћу вам доказати прије
Да вам о злу никада не рађах:
Док још стојим међу вама, Угри
Напустиће све области српске.
ВУКАШИН:
Отићи ћеш, али у стан кнежев,
Да мир опет завести покушаш;
Па отпочнеш тад заједно с нама.
Веље дјело за које си дош’о.
Друкчије те не пуштам од себе.
Ходи у мој шатор.
ПОСЛАНИК:
Али, краљу...
ВУКАШИН:
Нећу о том ништа већ да чујем.
Над уврједам’ ми смо узвишени,
Ми, што поглед бацамо далеко.
У шатору р’јешићемо тихо
Каковим бих крајним попуштањем
Још могао кнеза понудити.

(Хвата га за руку и одводи).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 117 година.