Краљ Вукашин/02
| ◄ ПОЈАВА I | ПОЈАВА II | ПОЈАВА III ► |
ПОЈАВА II
Табор Вукашинов — улазе Угљеша и Гојко.
ГОЈКО:
Гдје је Вукша?
УГЉЕША:
Под шатором својим.
ГОЈКО:
А међу тим Дејан по табору
Прислушкује све гласове худе
Што с’ о смрти Урошевој шире,
Те намрштен с нас окреће очи.
УГЉЕША:
(Хм! од скора нешто одвећ често
На Дејана овај наваљује).
ГОЈКО:
Што, Угљеша! не одговарага ми?
Ил’ се тебе тако што не тиче?
УГЉЕША:
Не каза ди ти Дејану одмах
Да је Урош од стражара пао
Кад бијесно кроз њих пробијаше
Да излети у побуњен народ,
Те два уби, а једнога рани?
ГОЈКО:
Тако сам му ја казао дојста.
УГЉЕША:
Ти казао, Дијак потврдио,
Па то Дејан вјеровати мора.
Сад нек слуша каквих хоће прича,
Баш и чисту истину да чује,
Не бојим се да би ова могла
За душу му чврсто прионути,
Особито кад већ на свијету
Ниггдје нема жива јој свједока.
ГОЈКО:
Залуду сам оним свједоцима
Заклопио за навијек уста;
Глас им клети као да пробија
Ћа из гроба, и жамором муклим
Разл‘јеже се по свој војсци нашој.
То све више одата нам срца
Отуђује, а снуждава Вукшу.
УГЉЕША:
Сам је Вукша свога дјела свједок
Опаснији но сви погинули.
ГОЈКО:
Право взлиш: како му је онда
Мрак на лице пао, и сад стоји.
То свакому већ у очи пада,
Па и кр’јепи у Дејана сумњу.
УГЉЕША:
Ти му видкш само дању лице
Помрачено, ну спокојно ипак;
Али му се ноћу тек одаје
Сва потајно измучена душа.
ГОЈКО:
Ноћу! А шта бива?
УГЉЕША:
Оно са шта
Смрт постаје само избављење.
ГОЈКО:
Па да чујем.
УГЉЕША:
Али о том, Гојко,
Пред њим никад ни писнути нећеш
Свему невјешт и ја се још чиним.
Почуј дакле:
Кад га синоћ сама остависмо,
Ходао је дуго по шатору
Некад тромим, некад брзим кроком
Сав задубљен у мислима црним.
На мах стаде, као да уплашен
Нешто страшно из далека слуша,
Или гледа очима пред собом;
Па се силно од једанпут трже
Кан’ да га је ко боцнуо ножем,
И шатором изван себе пође,
Стискујући шакама тјемена.
То на јави бјеше; а сан кад му
Најпослије тешке очи склопи,
Чух гдје мрмља сграховитих р’јечи,
Па викнувши, на поетељу сједе
Изненадним одскоком, и узе
Са устима раствореним, с оч'ма
Изврнутим гледат’ на около.
Из заноса тога
Тешко се је к себи повратио.
Тад рукама покри бл’једо лице,
Из дубине прсију зајечи,
Прекрсти се, па мољаше дуго.
ГОЈКО:
Ха, ха! па је ћа до тога дошло?
УГЉЕША:
Ја то видјех двапут већ. Од сада
Сам ноћићу са њим под шатором,
Да не буде таким појавима,
Изван мене, другога свједока.
ГОЈКО:
Да клонуо није тако духом
Би л’ пузио сада пред Лазаром?
Дв’је области ако изгубисмо,
Маћедонска град нам је најтврђи;
Па што би се ту јуначки тук’о,
Он мољака за мир!
УГЉЕША:
Гојко брате,
Ако хоћеш ја ћу војујући
С тобом ићи ћа до на крај св’јета;
Ну за сада мир нам је најпречи,
Да у нашем утврди се дому
Власт врховна падих Немањића.
ГОЈКО:
Чуј, деспоте: уграбљени престо
Само манем даје с’ утврдити.
Ви радите како год вам воља,
Ну ја тако мислим. О том доста.
Вратимо се опет на Дејана;
Постаје нам опасан тај човјек.
УГЉЕША:
Ни најмање.
ГОЈКО:
Свему с’ он домишља,
И осјећа глас сродничке крви,
И спрема се тајно на освету.
Ту му видим већ забиљежену
На мркоме лицу.
УГЉЕША:
Ти привиђаш.
ГОЈКО:
Опасан је, велим.
УГЉЕША:
Е па онда
Шта би са њим хтио?
ГОЈКО:
Чудан ли си !
УГЉЕША:
Смакнути га кан’ и оне друге?
На то смјераш, је ли?
ГОЈКО:
То је нужда.
УГЉЕША:
Нећеш, Гојко; пепелом се кунем
Мајке миле што нас роди, нећеш.
Од све својте Урошеве један
Оста Дејан до краја нам вјеран,
Па сад од нас да изгуби главу?
Прије своју скинути бих дао.
ГОЈКО:
Не булазни.
УГЉЕША:
Ја Дејана не дам,
Нити њега, нит’ икога више.
Треба једном да крај учинимо
Тому клању кришном. Шта, по Богу?
Од хваљених некада јунака
Постадосмо мучки разбојници!
О поштени Марко, ја се стидим
Кад на тебе само и помислим.
ГОЈКО:
Већ Вукашин са свим полудио,
А ти ето сулуд... Гром у оба! (Отиде).
|