Краљ Вукашин/01

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН ПРВИ
◄   Насловна ПОЈАВА I ПОЈАВА II   ►

ЧИН ПРВИ

ПОЈАВА I
Соба краљевићева у Прилипу. — Краљевић намрштен сједи; улази Вел. Дијак; доцније војвода Срећко.


КРАЉЕВИЋ:
Што Дијака доведе у Прилип?
ДИЈАК:
Лоша срећа краља Вукашина:
Изгубивши Рашку и Нишаву
Већ је стјеран у Маћедонију.
Три дни само хода јахачкога
Од тебе га, краљевићу, д’јеле.
КРАЉЕВИЋ:
Дотле се је Дазар осилио ?
ДИЈАК:
Он велику подигао војску,
А Јелена, приштинској на челу,
Њему се је скоро придружила;
Па к’о неман пред објема ступа
Са буктињом освете у руци.
КРАЉЕВИЋ:
И јамачно што год има срца
Дигло се је за њом да поврви.
ДИЈАК:
Покушасмо да зауставимо
Примирењем наглу ту бујицу,
Не би ли нам стигнула међу тим
Из приморја Баошева помоћ;
Али стегнут сусједима јаким,
Алтоманом и Ливером клетим,
Кнез Баоша не може ни маћи.
КРАЉЕВИЋ:
Тад с Лазаром мирит' вам се одмах.
ДИЈАК:
Он несносном 'холошћу одбија
Све услове часна помирења.
Бој пресудан само нам предстоји,
Из кога би старина твој отац
Лако мог’о свладан, сам, очајан,
У град Прилип теби добјегнути.
Краљевићу, тако стоје ствари:
Краљ Вукашин у невољи крајној.
КРАЉЕВИЋ:
Жалим оца.
ДИЈАК:
Ну тај сав губитак,
Сва опасност која му пријети
Очино му не парају срце
Кан’ одсуство најдражег му сина.
КРАЉЕВИЋ:
Том одсуству ко је крив?... О ђаче,
Ти знаш добро, боље него ико,
Грозан поток праведничке крви
Сада тече међу нама двома;
Ја не могу, ја не смијем, ђаче,
Преко тога потока да скочим.
ДИЈАК:
Крв пролиту у ужасном часу,
Кад натјеран нуждом морад’јаше
Ил’ пролит’ је, или своју дати,
Опрао је сузама Вукашин.
КРАЉЕВИЋ:
Небеса ми! опрао је не би
Да их лије и до судног дана.
ДИЈАК:
Немој тако да син оцу суди;
Бог једини свима људ’ма судац.
КРАЉЕВИЋ:
Ти то велиш!
ДИЈАК:
Допусти да кажем:
Што год сада, краљевићу, имаш,
Све то имаш из очине руке,
Па и све би с оцем изгубио.
Знаш Лазара како на те мрзи.
И дужност ти налаже и корист
Да се кренеш, те с њим себе спасеш.
КРАЉЕВИЋ:
Ти о Богу збориш? ти на дужност
(уставши живо) Опомињеш мене? ти! Највећи
Удионик у злочину худом?!...
Ал’ душе ти, је ли ми још отац
Је ли, реци, при свијести чистој
Кад је лицем тебе одабрао
Да ме њему подстакнеш у помоћ?
ДИЈАК:
Краљевићу!
КРАЉЕВИЋ:
Ни је л’ промислио
Да ће сама особа ми твоја
Размахати јарост сву и грозу,
А синовља удушити чуства?...
Иди, ђаче, од мене далеко,
И већ никад ни у двору моме,
Ни у овом мом Прилипу граду,
Ни цијелој у области мојој
Да крваве не спазим ти стопе.
Иди. (Улази Срећко).
СРЕЋКО:
Стани, Марко.
КРАЉЕВИЋ:
Војеводо!
И ти овдје?... Ти ми добро дош'о,
Јер од свега чиста ти је рука;
Али овај нек одлази с мјеста.
СРЕЋКО:
Марко...
КРАЉЕВИЋ:
С мјеста, велим.
СРЕЋКО:
Кад је тако,
Иди, ђаче; стићи ћу т’ у путу.
(Одлази Дијак).
КРАЉЕВИЋ:
Сад спокојно могу да те слушам.
Ал’ не треба, кнеже, да ме р’јеч’ма
Побуђујеш оцу мом на помоћ.
Син знам бити к’о год и пријатељ.
Пријатеља већ оплаках љуто,
И осветих грђе него мачем;
Ну сад кад ми прит’јеснише оца,
Вријеме је и за њ да устанем.
СРЕЋКО:
Јест, соколе, и то крајње вр’јеме.
С Лазом нема ни изгледа за мир;
Па друкчије кад не може бити
Но да опет потргнемо маче,
Наумисмо да бој заметнемо
Прије него са четама својим
Богдан стигне зету свом у табор.
Поспјеши се дакле, краљевићу,
Јер од тога јединога боја
Виси судба вашег моћног дома.
КРАЉЕВИЋ:
И Југ дакле присп’јева?
СРЕЋКО:
Та вијест
По одласку Дијаковом стиже;
С тог и дођох за њим узастопце.
Царица је баш јарошћу својом
Задахнула Богдана и сваког,
Те се на нас све сад листом диже
Да удвоји Лазареву силу.
Тешко нама ако тај надјача!
КРАЉЕВИЋ:
Ја Царици, тој матери 6’једној,
Неутјешној нишга не зам’јерам;
Ну одавно на Лазара мрзим,
И мрзићу, мислим, до вијека.
Такмац с оцем о царевој круни,
Не, неће је ни један ни други
Понијети на кривичној глави;
Али неће ни Мрњавца старог
Кнез смрвити, као што се нада.
Моја војска већ готова стоји;
Храбри Срећко, узми је и води.
СРЕЋКО:
Ја да ј’ узмем! А ти?... зар остајеш?
КРАЉЕВИЋ:
Ја остајем, јер не могу тамо.
СРЕЋКО:
Немој тако, имена ти, Марко;
То ће Вукшу горко расцв’јелити.
КРАЉЕВИЋ:
Војску шиљем оцу мом и краљу,
Ал’ царичин њекадашњи борац
Нећу никад да ми мач заблиста
Спрам табора, у ком она стоји.
СРЕЋКО:
Онај табор...
КРАЉЕВИЋ:
Ни три пуна дана
Да говориш окренут’ ме нећеш.
Нек не буде Јелене до кнеза,
Ето м’ одмах да се с њим огледам
Ал’ не прије. — Ходи, војеводо,
Да ти војску предам. Ја ти јемчим
Да се са њом нећеш постидјети.
(Одлазе).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 117 година.