Краљица Јакинта/9
| ←Осми призор | Краљица Јакинта Писац: Јован Суботић ДЕВЕТИ ПРИЗОР |
Десети призор→ |
ДЕВЕТИ ПРИЗОР
ЈАКИНТА (изиђе из изборне дворане нагло у јарости):
Отвори се, па ме прождрп, земљо!
Разтвори се, па ме убиј, небо!
Донес'те ми присојкињу гују!
Мач ми дајте, ил’ друго оруђе,
Што убија и живот узима,
Или памет из главе избија,
Да ме нема, да незнам за ништа,
Да ничега сећат’ се не могу,
Да не могу ништа осећати...
Хеј, Јакинто, што си дочекала!
ЂОРЂЕ (приступи јој сузећи):
И заиста мене не избраше?!
ЈАКИНТА:
Две тек главе, само две још главе...
Да ми даде кад ’но их заисках,
Па би данас све друкчије било!
ЂОРЂЕ:
А кога су дакле изабрали?
ЈАКИНТА:
Те две главе... само те две главе...
А како сам за то га молила...
Плакала сам... клечала сам пред њим...
Да ми само те две главе даде...
О да само сад устати може!
ЂОРЂЕ (одважно):
Ако отац у свом гробу труне,
У сину му жива крвца врије.
Хајд' у народ... Име Бодиново
Уз сина му народ подигнуће...
А ако ми име не помогне,
Ја ћу просут’ по народу благо,
А благу ће свак' се одазвати,
Подигнућу небројену војску,
Властелу ћу изсећ' васколику,
Све ћу старе куће изкопати,
И имена збрисат’ досадашња...
Нека пола народа изгине,
Ја над другом краљевати морам.
Хајде!
ЈАКИНТА:
Ћути! Ето их долазе!
Пошто ти је моја глава мила,
Да ни речи прословио ниси!
Наглост ће те сада упропастит’.
Пусти матер, да за тебе ради;
Буде л' добро, за тебе ће бити,
Ваља л' гинут’, нека она гине!
ЂОРЂЕ:
Не могу ти сада ту остати,
Да бих мор’о главу изгубити. (Оде.)
|