Kraljica Jakinta/9
| ←Osmi prizor | Kraljica Jakinta Pisac: Jovan Subotić DEVETI PRIZOR |
Deseti prizor→ |
DEVETI PRIZOR
JAKINTA (iziđe iz izborne dvorane naglo u jarosti):
Otvori se, pa me proždrp, zemljo!
Raztvori se, pa me ubij, nebo!
Dones'te mi prisojkinju guju!
Mač mi dajte, il’ drugo oruđe,
Što ubija i život uzima,
Ili pamet iz glave izbija,
Da me nema, da neznam za ništa,
Da ničega sećat’ se ne mogu,
Da ne mogu ništa osećati...
Hej, Jakinto, što si dočekala!
ĐORĐE (pristupi joj suzeći):
I zaista mene ne izbraše?!
JAKINTA:
Dve tek glave, samo dve još glave...
Da mi dade kad ’no ih zaiskah,
Pa bi danas sve drukčije bilo!
ĐORĐE:
A koga su dakle izabrali?
JAKINTA:
Te dve glave... samo te dve glave...
A kako sam za to ga molila...
Plakala sam... klečala sam pred njim...
Da mi samo te dve glave dade...
O da samo sad ustati može!
ĐORĐE (odvažno):
Ako otac u svom grobu trune,
U sinu mu živa krvca vrije.
Hajd' u narod... Ime Bodinovo
Uz sina mu narod podignuće...
A ako mi ime ne pomogne,
Ja ću prosut’ po narodu blago,
A blagu će svak' se odazvati,
Podignuću nebrojenu vojsku,
Vlastelu ću izseć' vaskoliku,
Sve ću stare kuće izkopati,
I imena zbrisat’ dosadašnja...
Neka pola naroda izgine,
Ja nad drugom kraljevati moram.
Hajde!
JAKINTA:
Ćuti! Eto ih dolaze!
Pošto ti je moja glava mila,
Da ni reči proslovio nisi!
Naglost će te sada upropastit’.
Pusti mater, da za tebe radi;
Bude l' dobro, za tebe će biti,
Valja l' ginut’, neka ona gine!
ĐORĐE:
Ne mogu ti sada tu ostati,
Da bih mor’o glavu izgubiti. (Ode.)
|