Kraljica Jakinta/72
| ←Osmi prizor | Kraljica Jakinta Pisac: Jovan Subotić DEVETI PRIZOR |
Deseti prizor→ |
DEVETI PRIZOR
Dvorana u gradu Komu.
Kralj i kraljica Jakinta (uđe).
JAKINTA:
Samo kad smo ovde srećno došli!
ĐORĐE:
Nema, mati, tu o sreći reči.
Naša sreća ode s Krunoslavom,
A mesto joj zauze sramota!
Sin Bodinov bega sa bojišta!...
Nema od nas ništa... propali smo...
Propali smo, mati, propali smo!
JAKINTA:
Dok je nama beloga Kotora,
I Trebinje dok se našim zove,
Pa dsž nam je one krasne vojske,
Što pod onim stanuje čadorjem,
O propasti bit’ ne može reči.
ĐORĐE:
Kad odbeže od nas Krunoslava
Ostavi me moj anđ’o hranitelj.
Nema ništa, sve je već propalo:
Zlo će biti, neće dobro biti!
(Ode napolje).
JAKINTA:
Da ja Zoljka odmah ne pogubim!
Ili mi ga valjaše gubiti,
Il’ mu dati, što sam MU obrekla.
(Ogleda se po sobi).
Ova mi je dvorana poznata.
(Trgne se).
Ha! Ta tu su mrtvaci ležali.
Tu bijaše odar Radosavljev,
S ove strane ležaše Branislav,
A sa druge drugi sin Gradislav...
(Okrene se užasnuta na stranu).
Da l’ tu neće i moj leš ležati?
(Odbijajući te misli).
No sad nije to misliti vreme.
(Ode na prozor na desno).
Sunce seda, i noć nam dolazi...
Već se vatre u okolu pale...
To su moi... odovuda ljudska
Noga gradu pristupit’ ne može...
(Ode na levi prozor).
Ono tamo vatre su dušmanske...
Ti letiše... ne daše nam časa
Ni pošteno da se odmorimo.
No sad mogu o Kom lupat’ glave.
Među tim će moi prijatelji
Novu vojsku u pomoć dovesti...
(Nadviri se na przor).
Hu! kakva je ovo provalija!
(Otrese se).
Odud može samo ptica u grad!
(Vrati se na sredu).
U gradu su ljudi pouzdani...
No... noćas se bar možemo mirno
Izspavati i odmoriti se...
(Vikne)
Rastko!
DVORANIN (uđe).
JAKINTA:
Sveće dajte... ali brže... odmah!
|