Краљица Јакинта/51
| ←Шести призор | Краљица Јакинта Писац: Јован Суботић СЕДМИ ПРИЗОР |
Осми призор→ |
СЕДМИ ПРИЗОР
У краљсвском двору. Краљица Крунослава и краљ Ђорђе (уђу)
КРУНОСЛАВА (невесела).
ЂОРЂЕ:
Што ти данас облак с лица неће?
Кажи мени, што си тако сетна?
Шта те чини тако невеселом?
Па ако те разведрит’ не могу ,
А ја ћу ти помоћи тужити!
КРУНОСЛАВА (уздахнувши):
Зашто да ти добру вољу кварим,
Кад знам да ми помоћи не можеш!
ЂОРЂЕ:
Реци само, лакше ће ми бити,
Кад знам, да ти лице разведрити
Ни у снази не лежи краљевској.
КРУНОСЛАВА (пружа му руку):
Казаћу ти... и боље ће бити.
Видиш, драги, често, врло честа
У сред среће и велике сласти,
Коју твоја љубов ми донаша,
Једна грозна потреса ме мис'о,
Црна као крило тмасте ноћи,
И ужасна к’о сенка несреће.
Шта с’ учини с твоим родитељем?
Тако често неки глас ме питне
Час из срдца, а час из памети.
Па када ми у пуним недрима
Од весеља срдашце заигра,
Одмах мис’о у глави ми плане:
А твој отац... шта л’ он сада ради?
Да л’ не плаче гдегод у невољи,
Па у земљи, у којој му ћерка
Круну носи на глави краљевску?
ЂОРЂЕ:
Тој ти тузи доскочит’ не могу.
Све учиних, што бија могуће,
Да дознамо, шта се с њим учини:
Што сам дозн’о, то сам ти казао.
Кад се оно иа краља разсрди
И из двора сам у Рашку пође,
На путу га засужњише људи,
Неки веле, краљеви су били...
КРУНОСЛАВА (жестоко):
'Го Владимир није учинио...
ЂОРЂЕ:
Нема сумње, она исга рука
Која скиде с’ света Владимира
И њега је за краљем послала.
Црна земља ма где покрива га.
КРУНОСЛАВА:
Па и друге боим се несреће!
Ову ноћ сам снила Владимира.
Ја на крилу држах Михаила,
А он дође тужан, ронећ’ сузе,
Па ми дете из крила изтрже...
Кажу људи, да то није добро,
Кад ког мртвац са ообом поведе.
|