Краљица Јакинта/50
| ←Пети призор | Краљица Јакинта Писац: Јован Суботић ШЕСТИ ПРИЗОР |
Седми призор→ |
ШЕСТИ ПРИЗОР
Зољко, (за њим) Вукан, (а за овим) тамничар (уђу на она врата на која бијаху она двојица пре отишла).
ВУКАН (опазившп Јакинту тргне се):
Јакинта ту?... С богом бели свете!
Зато ноћас снквах Радослава!
(За себе.)
Држ’ се добро, хола стара главо,
Да с’ пред женом данас не понизиш.
ЈАКИНТА:
Коло среће окреће се, кнеже!
Што је долк, подиже се горк...
ВУКАН:
Од туд само то следује, госпо,
Јеси л’ горе, да ћеш пасти доле!
ЈАКИНТА:
Да с’ мислио на ову истину,
Неби данас овако стојали.
ВУКАН:
Да сам на ту мислио истину
Ти би одавна у гробу трунула.
ЈАКИНТА:
Те би речи на свом месту биле
Кад бих теби дошла к’о противник...
ВУКАН:
Пријатељи до данас не б’јасмо:
А од данас нећу да будемо.
ЈАКИНТА:
Чуј тек најпре, шта се све догоди,
Па ћеш онда говорит’ другчије.
ВУКАН:
Нећу ништа ни да чујем, госпо;
Што ћу чути, знам да пак’о уради.
ЈАКИНТА:
Краљ Владимир умр’о је, жупане...
ВУКАН:
Мени умре док још жив бијаше...
ЈАКИНТА:
Сад мој Ђорђе златну круну носи.
ВУКАН:
Па ће проћи као и Владимир,
ЈАКИНТА:
За кћер твоју нећеш запитати?
ВУКАН:
Ко кћер уда, кћери више нема.
ЈАКИНТА:
Крунослава седи на престолу,
Моја снаха, Ђорђева краљица.
ВУКАН:
Нек се још сад почне молит’ богу:
С ким је спрегла требаће милости!
ЈАКИНТА:
Мој син дакле доби србску круну,
А кћи твоја љуба је његова:
Наш је рачун изравнан, жупане...
ВУКАН:
Свршен јесте, ал’ изравнан није...
Ова глава теби је припала,
А још стои на мои рамени.
ЈАКИНТА:
Што срекосмо то је изпуњено:
Ја од тебе ништа искат’ немам.
ВУКАН:
Док ја коме свој дуг сам не платим
Дотле за ме постои једнако.
ЈАКИНТА:
Добро дакле, а ти га изплати...
ВУКАН:
Ја сам готов: што ти иде, узми!
ЈАКИНТА:
Слушај само, али хладнокрвно.
Син мој узе твоју кћер за љубу,
Јер га силна к њој привлачи љубов.
А и она к њему се приклони,
Јер познаде, да је искрено љуби:
Па се љубе... али срећни нису.
Крунослава с Ђорђем деце нема,
А свог сина од краља Владимира
Љуби више нег очи у глави.
То пак Ђорђу болну цепа душу.
Ти знаш, да су првог брака деца
За брак други отров и несрећа.
Зато данас к теби дођох, кнеже,
Да помажеш и себи и мени.
ВУКАН:
Ти омрази отца Крунослави;
Де покушај, можда ћеш и сина.
ЈАКИНТА:
Ту нам један ти можеш помоћи.
Хајде самном, реци Крунослави
Да јој туђе подметуше дете,
Па смо одмах том злу доскочили.
ВУКАН:
То не стои у нашем рачуну.
ЈАКИНТА:
Узтрпи се док све изговорим.
Михаилу неће бити ништа,
Ти га узми у своје дворове,
Одхрани га, научи га свему,
Па кад страст се у Ђорђију слегне,
Онда ћемо истину казати.
Крунослава проплакаће мало,
Али ће се брзо утешити,
Јер кад чује да је дете туђе,
Сама ће јој нарав помагати;
Михаило неће изгубит ништа;
Мој ће Ђорђе бити пуно срећан:
Ти пак себи отвараш тамницу
И дуг бришеш, коим ми дугујеш.
ВУКАН (ћути):
ЈАКИНТА:
Зар ми на то не даш одговора?
ВУКАН:
Децу тражи... тражи, госпо , децу...
На тај мамац стари с’ лис не хвата!
ЈАКИНТА:
Промисли се побоље, жупане!
ВУКАН:
Теби ваља промишљати, госпо,
Јер ти смераш црн грех да учиниш.
ЈАКИНТА:
Док ја стоим у овим зидинам',
Дотле оне твоја су тамница:
Изиђем ли без тебе напоље,
Тамница ти с’ претвара у гробницу.
ВУКАН:
Бар ме нећеш моћи потворити,
Да ти дуга не платих поштено.
ЈАКИНТА:
(даде заак Зољку кон је у врати са тамиичаром стојао).
ЗОЉКО (удари длан о длан и уђе са тамничаром у тамницу).
(На то уђу слуге губитељске носећи справе за губљење: за њима иде губитељ са голим ножем; за овим четири ђака са горећим чирацима; за овима свештеник у петрахиљу посећи књнгу и крст. -- Свима су очи свезане. Оду на страну од куд јс жупан изишао.)
ВУКАН (гледи ове мирно и спокојно.)
ЈАКИНТА:
Јеси ли се промислко, кнеже?
ВУКАН (мирно):
Ко се роди мора и умрети.
ЈАКИНТА:
Твој последњи час већ поче куцат’!
ВУКАН:
Нека куца... куцнуће и теби!
ЈАКИНТА (Зољку):
Чини своје!
(Изиђе лагано напоље, али се таки укаже на врати на која бијаше ушла.)
ВУКАН:
С Богом, Крунославо!
ТАМНИЧАР (приетупи и узме жупана за лево раме).
ЗОЉКО (метне жупану личину на образ, и онда га узме за десно раме; те га одведу од куд је дошао).
ЈАКИНТА (уђе сасвим):
И нехтеде попустит'?! Нек пада!
Омрт је од мене давно заслужио...
А за дете начин ће се наћи!
(Стои замишљена.)
(На страни куда је жупан одведен чује ее удар.)
ЈАКИНТА:
Ха! (Мисли је обузму.)
ЗОЉКО (дође...):
Удова је Рашка жупанија...
ЈАКИНТА (за себе):
Радослава ноћас је сневао...
И Бодин је снев’о Радослава
Кад му дође данак умирати!
ЗОЉКО (приступи ближе):
Сад је. можеш другом поделити!
ЈАКИНТА (као горе):
Њих двојица краља оборише,
Па једнак сан крај им преднавести!
(Ужасава се.)
Што ми коса диже се на глави...
(Стреса се).
Кожа ми се по свем телу јежи...
(Огледа се страшљиво по тамници.)
ЗОЉКО (клекне):
Рашка моли за нова жупана!
ЈАКИНТА (опазивши га згрози се и викне):
Даље од мене, крвави убицо!
ЗОЉКО:
Верни само бијах слуга, госпо!
ЈАКИНТА:
Твоја жеља мој налог тумачи,
Зато тако крваво изпаде...
ЗОЉКО:
Крв му ја ћу на себе узети...
Само дај ми његову столицу!
ЈАКИНТА (поћути):
Ти си глед’о кад жупан погибе?
ЗОЉКО:
Гледао сам!
ЈАКИНТА:
И тражиш Расију?
ЗОЉКО:
Тражим само што си ми обрекла.
ЈАКИНТА (наглашујући):
Ко Вукана види умирати
Награђен је к’о нико на свету
Кад жив главу одовуд изнесе. ..
Разумеш ли?
ЗОЉКО:
Подпуно, госпођо!
ЈАКИНТА:
А Рашка је за дело награда,
За које ти, да је задње, кажем! (Оде.)
ЗОЉКО (устане лагано):
Тако ли је! Хвала на науци.
(Оде полако к вратима од тамнице, која нађе прислоњена: покушава у страху, да ли нису забрављена; а кад види да ннсу; поскочи весео.)
Хвала богу!... Сад с Богом , краљице!
Тражи другог за Рашку жупана!
(Изиђе.)
|