Kraljica Jakinta/50
| ←Peti prizor | Kraljica Jakinta Pisac: Jovan Subotić ŠESTI PRIZOR |
Sedmi prizor→ |
ŠESTI PRIZOR
Zoljko, (za njim) Vukan, (a za ovim) tamničar (uđu na ona vrata na koja bijahu ona dvojica pre otišla).
VUKAN (opazivšp Jakintu trgne se):
Jakinta tu?... S bogom beli svete!
Zato noćas snkvah Radoslava!
(Za sebe.)
Drž’ se dobro, hola stara glavo,
Da s’ pred ženom danas ne poniziš.
JAKINTA:
Kolo sreće okreće se, kneže!
Što je dolk, podiže se gork...
VUKAN:
Od tud samo to sleduje, gospo,
Jesi l’ gore, da ćeš pasti dole!
JAKINTA:
Da s’ mislio na ovu istinu,
Nebi danas ovako stojali.
VUKAN:
Da sam na tu mislio istinu
Ti bi odavna u grobu trunula.
JAKINTA:
Te bi reči na svom mestu bile
Kad bih tebi došla k’o protivnik...
VUKAN:
Prijatelji do danas ne b’jasmo:
A od danas neću da budemo.
JAKINTA:
Čuj tek najpre, šta se sve dogodi,
Pa ćeš onda govorit’ drugčije.
VUKAN:
Neću ništa ni da čujem, gospo;
Što ću čuti, znam da pak’o uradi.
JAKINTA:
Kralj Vladimir umr’o je, župane...
VUKAN:
Meni umre dok još živ bijaše...
JAKINTA:
Sad moj Đorđe zlatnu krunu nosi.
VUKAN:
Pa će proći kao i Vladimir,
JAKINTA:
Za kćer tvoju nećeš zapitati?
VUKAN:
Ko kćer uda, kćeri više nema.
JAKINTA:
Krunoslava sedi na prestolu,
Moja snaha, Đorđeva kraljica.
VUKAN:
Nek se još sad počne molit’ bogu:
S kim je spregla trebaće milosti!
JAKINTA:
Moj sin dakle dobi srbsku krunu,
A kći tvoja ljuba je njegova:
Naš je račun izravnan, župane...
VUKAN:
Svršen jeste, al’ izravnan nije...
Ova glava tebi je pripala,
A još stoi na moi rameni.
JAKINTA:
Što srekosmo to je izpunjeno:
Ja od tebe ništa iskat’ nemam.
VUKAN:
Dok ja kome svoj dug sam ne platim
Dotle za me postoi jednako.
JAKINTA:
Dobro dakle, a ti ga izplati...
VUKAN:
Ja sam gotov: što ti ide, uzmi!
JAKINTA:
Slušaj samo, ali hladnokrvno.
Sin moj uze tvoju kćer za ljubu,
Jer ga silna k njoj privlači ljubov.
A i ona k njemu se prikloni,
Jer poznade, da je iskreno ljubi:
Pa se ljube... ali srećni nisu.
Krunoslava s Đorđem dece nema,
A svog sina od kralja Vladimira
Ljubi više neg oči u glavi.
To pak Đorđu bolnu cepa dušu.
Ti znaš, da su prvog braka deca
Za brak drugi otrov i nesreća.
Zato danas k tebi dođoh, kneže,
Da pomažeš i sebi i meni.
VUKAN:
Ti omrazi otca Krunoslavi;
De pokušaj, možda ćeš i sina.
JAKINTA:
Tu nam jedan ti možeš pomoći.
Hajde samnom, reci Krunoslavi
Da joj tuđe podmetuše dete,
Pa smo odmah tom zlu doskočili.
VUKAN:
To ne stoi u našem računu.
JAKINTA:
Uztrpi se dok sve izgovorim.
Mihailu neće biti ništa,
Ti ga uzmi u svoje dvorove,
Odhrani ga, nauči ga svemu,
Pa kad strast se u Đorđiju slegne,
Onda ćemo istinu kazati.
Krunoslava proplakaće malo,
Ali će se brzo utešiti,
Jer kad čuje da je dete tuđe,
Sama će joj narav pomagati;
Mihailo neće izgubit ništa;
Moj će Đorđe biti puno srećan:
Ti pak sebi otvaraš tamnicu
I dug brišeš, koim mi duguješ.
VUKAN (ćuti):
JAKINTA:
Zar mi na to ne daš odgovora?
VUKAN:
Decu traži... traži, gospo , decu...
Na taj mamac stari s’ lis ne hvata!
JAKINTA:
Promisli se pobolje, župane!
VUKAN:
Tebi valja promišljati, gospo,
Jer ti smeraš crn greh da učiniš.
JAKINTA:
Dok ja stoim u ovim zidinam',
Dotle one tvoja su tamnica:
Iziđem li bez tebe napolje,
Tamnica ti s’ pretvara u grobnicu.
VUKAN:
Bar me nećeš moći potvoriti,
Da ti duga ne platih pošteno.
JAKINTA:
(dade zaak Zoljku kon je u vrati sa tamiičarom stojao).
ZOLjKO (udari dlan o dlan i uđe sa tamničarom u tamnicu).
(Na to uđu sluge gubiteljske noseći sprave za gubljenje: za njima ide gubitelj sa golim nožem; za ovim četiri đaka sa gorećim čiracima; za ovima sveštenik u petrahilju poseći knjngu i krst. -- Svima su oči svezane. Odu na stranu od kud js župan izišao.)
VUKAN (gledi ove mirno i spokojno.)
JAKINTA:
Jesi li se promislko, kneže?
VUKAN (mirno):
Ko se rodi mora i umreti.
JAKINTA:
Tvoj poslednji čas već poče kucat’!
VUKAN:
Neka kuca... kucnuće i tebi!
JAKINTA (Zoljku):
Čini svoje!
(Iziđe lagano napolje, ali se taki ukaže na vrati na koja bijaše ušla.)
VUKAN:
S Bogom, Krunoslavo!
TAMNIČAR (prietupi i uzme župana za levo rame).
ZOLjKO (metne županu ličinu na obraz, i onda ga uzme za desno rame; te ga odvedu od kud je došao).
JAKINTA (uđe sasvim):
I nehtede popustit'?! Nek pada!
Omrt je od mene davno zaslužio...
A za dete način će se naći!
(Stoi zamišljena.)
(Na strani kuda je župan odveden čuje ee udar.)
JAKINTA:
Ha! (Misli je obuzmu.)
ZOLjKO (dođe...):
Udova je Raška županija...
JAKINTA (za sebe):
Radoslava noćas je snevao...
I Bodin je snev’o Radoslava
Kad mu dođe danak umirati!
ZOLjKO (pristupi bliže):
Sad je. možeš drugom podeliti!
JAKINTA (kao gore):
Njih dvojica kralja oboriše,
Pa jednak san kraj im prednavesti!
(Užasava se.)
Što mi kosa diže se na glavi...
(Stresa se).
Koža mi se po svem telu ježi...
(Ogleda se strašljivo po tamnici.)
ZOLjKO (klekne):
Raška moli za nova župana!
JAKINTA (opazivši ga zgrozi se i vikne):
Dalje od mene, krvavi ubico!
ZOLjKO:
Verni samo bijah sluga, gospo!
JAKINTA:
Tvoja želja moj nalog tumači,
Zato tako krvavo izpade...
ZOLjKO:
Krv mu ja ću na sebe uzeti...
Samo daj mi njegovu stolicu!
JAKINTA (poćuti):
Ti si gled’o kad župan pogibe?
ZOLjKO:
Gledao sam!
JAKINTA:
I tražiš Rasiju?
ZOLjKO:
Tražim samo što si mi obrekla.
JAKINTA (naglašujući):
Ko Vukana vidi umirati
Nagrađen je k’o niko na svetu
Kad živ glavu odovud iznese. ..
Razumeš li?
ZOLjKO:
Podpuno, gospođo!
JAKINTA:
A Raška je za delo nagrada,
Za koje ti, da je zadnje, kažem! (Ode.)
ZOLjKO (ustane lagano):
Tako li je! Hvala na nauci.
(Ode polako k vratima od tamnice, koja nađe prislonjena: pokušava u strahu, da li nisu zabravljena; a kad vidi da nnsu; poskoči veseo.)
Hvala bogu!... Sad s Bogom , kraljice!
Traži drugog za Rašku župana!
(Iziđe.)
|