Косовска битка (гусларски текст)

Из Викизворникa, слободне библиотеке
Ој Слободо јуначко имање
Гусле моје моје радовање
Кад вас чујем себи преко крила
Глас ми дође дурмиторских вила
Лаки прсти кад додирну струне
Глас Лазарев чујем ђе још куне
Без вашега јека и лелека
Еј Србин нема ранама лијека
Од како вас моја рука узе
Колико сам пута отро сузе
Спомињући ране рода мога
Ни сам не би избројити мога
Иако ме ране рода боле
Еј запјеваћу кад ме браћа моле
Еј диже војску на Цара Лазара
Турски царе Амурат Aгapa
Син Орканов на Косово хита
И за војску Лазареву пита
Командују војскама истока
Муратова два сина висока
Бајазита јаничари пазе
Сува трава куда они газе
Ејуб води акинџије љуте
Који пале сијеку и муте
Мурат води везире и паше
А за њима по Азије јаше
Да Србима зада већу муку
Води Мурат туку и манџуку
Еј српска војска из Крушевца креће
Прати цара мртве ратне среће
Језди Лазар испод часног крста
Носи своје небо на три прста
Дан му види очи суза пуне
Жури Лазар Косову и куне
Ко не дошо у бој на Косово
За пресвето име Исусово
И с народом јуначки не пође
За слободу златну да се бије
Еј сузе своје ђеце нека пије
Ко не дошо од српског племена
Капала му рђа са шљемена
Стидио се мајчиног млијека
Од људи се крио довијека
Ко утече из светога боја
Траг му клала вјечно суза моја
Кад сјекнуше Лазареве клетве
Царски себри оставише жетве
Подиже се мотика и кука
Неко јаше коња неко вука
Први себри што велможе хране
Потекоше да слободу бране
Вуци вију гавранови грачу
И ђедови с унуцима крачу
Да Косово костима бијеле
Ђе ће царство сабље да дијеле
Еј све честито на Косово оде
Часни себри и часне војводе
Све се мушко на оружје диже
И Лазару на Косово стиже
Злу ноћ прије Видовога дана
Еј да бој бије и допада рана
Кад на конак српска војска паде
На мекане косовске ливаде
Конак даље од Новог Пазара
Бојна свита бану код Лазара
Уза ноћни лахор са глечера
Поче клета Косовска вечера
Дрхтала је Лазарева рука
Од погледа Милоша и Вука
Док здравицу бесјеђаше своју
Челницима у Косовском боју
Рече да ће пехар оном дати
За ког зборе да ће га издати
А кад пружи вино Обилићу
Милош баци пехар Бранковићу
И љутито цар Лазару рече
Ако буде живих сјутра вече
Виђеће се ко је издајица
Ко клеветник а ко узданица
Царска ријеч као сабља реже
О издаји другом збори кнеже
Када ми је било седам љета
Ову сабљу која Вуку смета
Својом ми је руком даровао
Силни што је силно царовао
Сабља моја од силног Душана
Сто пута је крваво кушана
Вид бијели сјутра нека види
Ај чије сабље Србин да се стиди
То прогрми Обилић и оде
За њим горде одоше Војводе
Лазар отров здравице увиђе
Кад Косанчић с Топлицом изиђе
Три војводе с вечере одоше
У ноћ бојне коње ободоше
Ај прије сунца Лазар диже војску
Да је среди за битку косовску
Прво разви оклопнике царске
А за њима стријелце себарске
Па пред славне оклопнике стаде
Десно крило Југ Богдану даде
Југовиће прате копља танка
Копљаника Јуришића Јанка
Даде Влатку босанску коњицу
Са њим посла Рељу Крилатицу
Додаде им Живка од Хомоља
За њим крену стријела најбоља
Еј овчар Јанко поведе овчаре
Са Каблара Овчара и Шаре
Да поможу оклопнике тешке
Ко не јаше вука ступа пјешке
За коњицом хрватскога бана
Мачоносца Палиже Ивана
Челник Муса маче војску Зете
Да арапску коњицу пресрете
За барјаком из Свете Троноше
Маче Ђорђе с Цера мачоноше
Еј Грачаници крену од Звечана
Мачва иза Игуман Стефана
Старац Кузун Јањош са истока
Од Ресаве и златног Тимока
Пред себрима крену калуђере
Ој заточнике слободе и Вјере
Бан Страхињић с Косовцима оде
Да бој бије крај Ситнице воде
Кад јекнуше звона са Дечана
Пусти Лазар у правцу Чечана
Дукађинце Леке капетана
Прије кнеза и прије икога
Крену Милош не пита никога
Води Милош у панциру борце
Душанову Гарду Черногорце
Обилића прати Злопоглеђа
Мусић Стеван покрива им леђа
Даде зету Бранковићу Вуку
Оклопника дванаес хиљада
Да у сјечу пусти изненада
Кад најгушће буде и најтеже
Чекамо те Вуче, рече Кнеже
Крајимиру вјерноме Војводи
Даде бојне једеке да води
Орловићу нареди да пође
Чим Кнез Радич од Захумља дође
Од Комова кренуше вукови
Савише се овчарски лукови
Засијаше српови и косе
Орни себри да жању и косе
Да Косово широко раскосе
У крваве и црне откосе
Подигоше копља шаке грубе
Зајечаше рогови и трубе
А цар Лазар мач диже високо
Крст начини и кликну ко соко
Еј за крст часни витезови красни
Па загази у сами цик зоре
У дубоко Муратово море
Еј кад се прве сударише љесе
Од судара поље се затресе
Зајаука земља од копита
Поче вриска коња и коприта
Застењаше косовски брегови
Повише се копља и стегови
Зарежаше мачеви на ђорде
Смијешаше зубе двије хорде
Коњи коње зубима кидају
Рањеници згажени ридају
Излијећу ребра из долама
Ој куда топуз оре и пролама
Ваде очи убојне стријеле
Лете ћурци и чалме бијеле
Гасну очи одсјечених глава
Мијеша се крв црна и плава
Срби кличу Турци халакају
Безглави се трупови јакају
У очима расутим по пољу
Ај крст и луна на небу се кољу
Еј српска тешка оклопница ступа
Турска лака коњица одступа
Крв устави сунце на истоку
Да разгледа кланицу жестоку
Обрете се клин српске гвардије
Усред турске срдите ордије
Пробија се кроз љесе лешева
У панциру пратња Милошева
Милош с гардом старих оклопника
С којом згази Турке код Плочника
Бану кроз крв до Газиместана
На копљомет Муратовог стана
Када Мурат тешки пролом виђе
Са кургана високога сиђе
Те на паше и везире виче
Еј кад из мртвих крвав Милош ниче
Са ханџаром блиставим ко вода
Бачен с коња Обилић војвода
Гази кана виђе оро сури
Па у њега бистри ханџар сјури
Па Мурата до грла распори
Паде Милош кад цара обори
Турска сабља кад Милоша шину
Еј душа му се у небеса вину
И Ловћену полеће у подне
Из кључева крви благородне
А кад зачу Бајазит Агара
Турска сила да оста без цара
Брзо призва свог Ејуба брата
Па га срете сабљом иза врата
Диже круну из очеве крви
И постаде цар Бајазит Први
Па халакну резервну коњицу
На уморну српску оклопницу
Турске хорде кивне и одморне
Кидисаше на Србе уморне
Јаничарске ђорде залајаше
А вранови пољем заграјаше
Кад Бајазит муња силу крену
Виђе Лазар како у том трену
Поче бијег босанске коњице
За војводом Влатком пут Дренице
Тад Лазару клону морна рука
Па се рањен понада у Вука
Да резервне оклопнике пусти
И устави живи стијан густи
Који обруч око Срба стеже
Ај залуд чешће погледује кнеже
Кољу сабље а кољу мачеви
Сијеку се крици и плачеви
Оклопници крвави падају
Још се Срби у Вука надају
Који бјеше турски роб постао
Крст издао што је жив остао
Бране кнеза мотика и кука
Рањен Лазар прокле зета Вука
Крвав витез витеза кликује
Стари Богдан ђецу довикује
Барјактара Бошка и Дамјана
Милутина Стефана Јована
Андријаша Војина Комнена
И најмлађег нејачка Огњена
Југовићи крију љуте ране
Мушки оца и свог цара бране
Како Српска сабља љуће реже
Тако Турски обруч јаче стеже
Под ногама црна крв клобуча
Траже Срби излаз из обруча
Бране кнеза од крајина бани
Шкргућу им мачи коврдани
Куда коље Муса Арбанаса
Крвава ће шеница да класа
Срдит Срђа Злопоглеђа хуче
Брани кнеза и топузом туче
Бан Страхињић Турке пресијеца
Сабљом кривљом од младог мјесеца
Ај кличе Бошко осам својих Брата
Отворимо Српском Цару врата
Свети виде и Богородице
Како снага једне породице
Бошко Југов и његова Браћа
Српску наду из понора враћа
Тешки Алат по мртвима гаца
Пјену и крв преко себе баца
Из ноздрва Југовином дува
Господара од сабаља чува
Пред копљима слијеже курјачки
По њем Бошко полего момачки
Крсташ му се по Косову вије
Јаничаре разгони и бије
Сја челенка плавокосог војна
У руци му бљеска сабља бојна
Плаве очи сијеку страхотом
Плаче небо за мушком љепотом
Над којом се ваздуги дан врти
Црно око љубоморне смрти
Мусић Стеван сијече и пјева
За Крст Часни ђецо Васојева
Крилатица Реља од Пазара
Ћера турске ђорде од Лазара
Пресијеца чалме сабља танка
Из деснице Јуришића Јанка
Турски јаук допире до Меке
Од топуза капетана Леке
Овчар Јанко стријелама бира
Златне чалме паша и везира
Брани вјерни Крајимир једеке
Јаничаре збија у јендеке
Цркавају коњи под Лазаром
Бије кнеже крвавом гадаром
Крсташ барјак Павла Орловића
Бране копља Јанка Јуришића
Кроз крв себри до појаса газе
И Лазара од Татара пазе
Гледа Лазар преко црних шума
Ишчекује Радича од Хума
Задња капља српске наде кану
Кад у сјечу доста позно бану
Као вихор од облака града
Под командом Облачића Рада
Три хиљаде лаких коњаника
Да избаве кнеза мученика
Ај поче сјећи јањичаре љуте
Крчи Раде до Лазара путе
Но узалуд и сјеча и треска
Залуд капља у мору пијеска
Мало бјеше уз Лазара руку
Да надкољу Туку и Манџуку
Залуд себри и жању и косе
Коло српске среће расуло се
На заласку Видовога дана
Крв источи Србима из рана
Турци љуће црн обруч стегоше
Најљепши се откоси слегоше
Јуначкога српскога цвијета
Красни момци овога свијета
Паде српског царства крута међа
Ђе погибе Срђа Злопоглеђа
Када крсташ Орловићу клону
У крв Јанко Јуришић потону
Кад се сруши Живко од Хомоља
Зајецаше звона с богомоља
Поче земља крвава да јеца
Што падају уз очеве ђеца
Поред сина Топлице Милана
Еј паде лауш Косанчић Ивана
Још се један красташ пољем вије
С Бошком брата ни једнога није
Без браће му коњи пролијећу
Соколови братски надлијећу
Крвав барјак у Бошковој руци
Арлаучу азијатски вуци
Још се нада сили да одоли
Кличе браћу брани живот голи
Тешки камен у срце му сиђе
Кад без браће осам коња виђе
Без Дамјана кад виђе Зеленка
Полеће му са перјем челенка
Па се просу дуга коса плава
По очима рањенога лава
Братско срце у јунаку свисну
Кад Огњенов крвав соко писну
Ал још једном ко без крила соко
Ај српски барјак подиже високо
Сунце у крв кад поче да пада
Виђе Југа међу девет нада
Југовића пао бор до бора
Око мртвог борја мртва гора
Дан крвавог ока гледа с Кома
Тешки полог Југовића дома
Крваве се сузе још циједе
Старцу Југу са браде сиједе
Изнад дјеце мртве руке шири
Отац што се са смрћу не мири
Крилатица Реља кад погину
Још Страхињић бјеше на ђогину
А кад њега крај Ситнице воде
Дохватише жедне турске ђорде
Те се мртав пови преко коња
Српска сабља сијевну потоња
Пошто прими Бајазит Агара
Часну главу славнога Лазара
Он с Косова Једрену пожури
Кад никоше косовски божури
Црвеније од срца цвијеће
То је земља заждила свијеће
Јунацима којима и сада
Змај Обилић за облаком влада
Еј сваког љета кад божур исцвијета
Милош слази и Косовом шета
С јунацима без мане и страха
Што с Косова кроз облаке праха
С Обилићем са крваве њиве
Отидоше да вјечито живе
У пјесмама које крај ватара
Ај поју струне Српскије Гуслара