Коран глава 18

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
КОРАН


ПЕЋИНА
Дато у Медини. — 110 стихова.
У име Бога благога и милосрднога.

1. Слава Богу који је својему слузи послао Књигу у којој нема увијања,

2. Праву Књигу, намијењену да људима, од стране Божје, пријети страховитом казном, и да вјернијем, који чине добро, навијести лијепу награду, којом ће се они вјечно наслађивати,

3. Књигу намијењену да опомене оне који говоре: Бог има сина.

4. Они о том немају никаква знања, као ни њихови оцеви. Ријеч која излази из њиховијех уста превелики је гријех. Она је лаж.

5. Ако они не узвјерују у ову књигу (Коран), ти си у стању упропастити се од туге ради њих.

6. Од свега што је на земљи, ми смо начинили украс земљи, да окушамо људе, да видимо ко ће се међу њима најбоље владати.

7. Али све те украсе ми преобраћамо у прах.

8. Јеси ли примјетио да је повјест Пећинских другова и Ал-Ракимских један од наших знакова и изванредна ствар?

9. Кад се ти млади људи склонише у пећину, они узвикнуше: Господе! даруј нам своје милосрђе, и сачувај правичност у нашем владању.

10. Ми њихове уши учинисмо глухим у пећини за извјестан број година.

11. Ми их за тијем пробудисмо, да видимо ко би од њих знао најбоље срачунати вријеме које су они ту провели.

12. Ми ти њихову повјест причамо у цијелој истини. То бијаху млади људи који вјероваху у Бога, и којима ми бијасмо још дали средства да иду правијем путем.

13. Ми укријеписмо њихова срца, кад, изведени пред владаоца, устадоше и рекоше: Наш је Господар господар небеса и земље; ми нећемо призивати другога Бога осим њега, иначе бисмо учинили злочинство.

14. Наши саграђани клањају се другим божанствима; могу ли нам они показати какав очигледан доказ у корист њихове вјере? А ко је кривљи од онога који је лаж сковао на рачун Божји?

15. Тада они рекоше један другима: Кад бисте их оставили и њих и идоле које они обожавају поред Бога, и кад бисте се повукли у пећину, Бог би вам даровао своју младост, и распоредио би ваше послове како је најбоље.

16. Могао си видјети сунце како се рађа, како прелази десно од уласка у пећину, а кад залази, како се удаљава на лијево; а они се нахођаху на једном пространом мјесту пећине. То би један од знакова Божјих. Онај је добро руковођен којега Бог руководи; али оном, којега Бог заведе, не би се могло наћи ни заштитника ни путевође.

17. Ти би помислио да они бијаху будни, а међу тијем они спаваху; ми их превртасмо кад и кад на десно, а кад и кад на лијево; а њихови пси лежаху, опруженијех шапа, на уласку у пећине. Да си их ти, дошавши случајно, видио у том стању, ти би се од њих окренуо и побјегао; ти би се био скаменио од страха.

18. Ми их за тијем пробудисмо, да би се узајамно испитивали. Један од њих запита: Колико сте времена ви овдје стајали? — Један дан, одговори други, или само један дио дана. — Бог зна боље него ико, рекоше остали, вријеме које сте ви овдје престајали. Пошљите некојега од вас са овијем новцима у град; нека се он обрати оном који буде имао најбоље хране, нека вам је донесе да се прехраните; али нека се уљудно влада, и нека никому не открије ваше уточиште.

19. Јер ако то становници зазнају, они ће вас каменовати, или ће вас чак присилити да прихватите њихово вјеровање. Ви више не бисте могли бити срећни, никада.

20. Ми њиховијем саграђанима открисмо шта им се десило, да би научили да су Божја обећања истинита, и да нема сумње о доласку часа. Њихови се саграђани препираху о њима. Подигнимо једну зграду изнад пећине. Бог зна боље него ико истину о њима. Они којих мишљење надвлада у том рекоше: Ми ћемо тамо подићи црквицу.

21. Биће препирања о њиховом броју. Неки ће рећи: Бијаху тројивца, њихов пас бијаше четврти. Други ће рећи: Бијаху петорица, њихов пас бијаше шести. Многи ће испитивати тајну. Неки ће рећи: Бијаху седморица, а њихов пас бијаше осми. Реци: Бог боље зна него ико колико их бијаше. Само мали број зна то.

22. Зато се и не препири о томе, осим причине ради, и немој тражити (ни од једног хришћанина) мишљење о томе.

23. Никад не реци: Ја ћу сјутра учинити ту и ту ствар, не додавши: Ако буде воља Божја. Спомени се Бога, ако га заборавиш, и реци: Бог ће ме можда упутити ка правом сазнању тога догађаја.

24. Ти млади људи остадоше у својој пећини три стотине година, и још девет.

25. Реци: Бог зна боље него ико колико времена они тамо остадоше: тајне небеса и земље њему припадају: о! како он добро види! о како он добро чује! Људи немају другога покровитеља осим њега: Бог никога не узима у помоћ у својим пресудама.

26. Откриј оно што ти је откривено из Божје књиге; нема никога који би могао примијенити њезине ријечи; изван ње ти нећеш наћи никаква уточишта.

27. Буди благ спрам онијех који јутром и вечером призивљу својега Господа, у жељи да види лице својега Господа. Своје очи не одвраћај од њих из жеље за сјајем овога свијета, и не слушај онога којега срце, по нашој вољи, не мари сјећати се нас, онога који иде за својим наклоностима, и којега су сва дјела само разузданост.

28. Реци: Истина долази од Бога; нека вјерује онај који хоће да буде невјерника. Што се нас тиче, ми смо безбожницима приготовили ватру која ће их обузети својим зидовима. Кад буду преклињали за помоћ, даће им се вода врела као растопљена руда, која ће им изгорјети лице. Да гнусна пића! да гнусна мјеста за почивање!

29. Они који буду вјеровали и добро чинили.... Заиста, ми нећемо допустити да пропадне награда онога који је најбоље радио.

30. Овима Еденске баште; испод њиховијех нога тећи ће воде; они ће се тамо китити златнијем гривнама, одијеваће се зеленијем хаљинама од свиле јаке и меке, наслоњени на сједишта. Да лијепе награде! да дивна мјеста за почивање!

31. Предложи им у причи ова два човјека: једному од њих ми дадосмо двије баште засађене лозом; ми те баште опасасмо урмама, а између обје ми намјестисмо засијана поља. Обје баште донијеше плод и не бијаху неродне.

32. Ми наредисмо да ријека потече кроз средину тијех башта. Тај је човјек набрао мноштво воћа, и својему је сусједу рекао у разговору: Ја сам богатији од тебе, и имам већу породицу.

33. Он уђе у своју башту, грјешан према себи саму, и узвикну: Ја мислим да ова башта неће никад угинути.

34. Ја мислим да час неће никада доћи, а ако изиђем пред Бога, ја ћу у замјену имати башту још љепшу од ове.

35. Док су они тако разговарали, његов пријатељ му рече: Зар ти не вјерујеш у онога који те је створио од земље, за тијем од сјемена, и дао ти најзад савршене сразмјере човјекове?

36. Што се мене тиче, Бог је мој Господ, и ја му нећу никога додавати.

37. Није ли боље да речеш улазећи у своју башту: Догодиће се што усхтије Бог; нема силе до у Бога. Премда ме видиш сиромашнијега и са мање дјеце,

38. Могуће је да ће мени Бог даровати што год што ће ваљати више него твоја башта; он ће послати с неба неколико хитаца, и ти ћеш, једнога јутра, бити строшен у бесплодну прашину.

39. Воде које га орошавају могу нестати под земљом, гдје их ти не би умио наћи.

40. Имовина невјернога пропаде са свијем њезинијем плодовима. Он кршаше своје руке, жалећи за онијем што је потрошио, јер лозе стајаху на приткама лишене својега плода, и он викаше: Камо да Богу нијесам придруживао никаквога другога бога!

41. Нема оружане војске која би га помогла противу Бога; он неће наћи никакве помоћи.

42. Заштита припада само јединому Богу, Богу истинитому. Он зна наградити боље него ико, и свачему прибавити најсрећнији крај.

43. Предложи им причу о животу овога свијета. Он наличи на воду коју ми спуштамо с неба: земаљско биље мијеша се са њом; сјутра дан оно је сухо, вјетрови га разносе. Јер је Бог свемогућан.

44. Богатство и дјеца украс су живота овога свијета; али стваи које остају, добра дјела, уродиће код твојега Господа већом надом и наградом.

45. Онога дана у који ми наредимо да пођу брда, ти ћеш земљу видјети поравњену као поље; ми ћемо скупити све људе, не изоставивши ни једнога јединога.

46. Они ће се појавити пред твојим Господом, поређани у ред. Бог ће им рећи: Ето сте дошли преда ме онакви какве сам вас створио први пут, а ви сте мислили да ја нећу испунити своја обећања.

47. Књига, у коју су записана дјела свакојега, биће стављена у његове руке; ти ћеш кривце видјети страхом поражене због онога што је у њој записано: Куку нама! Шта дакле значи ова књига? Не остаде ни малога дјела ни великога; она их је све побројила; људи ће их наћи ту, изнесене пред њихове очи. Твој Господ неће неправично поступати спрам кога било.

48. Кад ми рекосмо анђелима: Прострите се пред Адамом, сви се простријеше осим Еблиса, који бијаше један између ђенија; он се побуни противу Божјих наредаба. Хоћете ли ви прије узети Еблиса и његов народ за покровитеље него мене? Они су ваши непријатељи. Гнусна је размјена злијех!

49. Ја их нијесам узео за свједоке кад стварах небеса и земљу, и кад сам њих створио; и ја нијесам узео као своје помоћнике оне који лутају.

50. Једнога дана, Бог ће рећи невјерницима: Зовите моје тобожње другове, оне о којима ви држасте да су богови. Они ће их звати, али им се ови неће одазвати, јер ћемо ми између њих поставити долину погибије.

51. Кривци ће видјети паклену ватру, и знаће да ће у њу бити стрмоглављени; они неће наћи никаква средства да избјегну ватру.

52. Ми смо се у овом Корану послужили сваковрснијем причама за људе; али човјек је врло често готов да се препире.

53. Шта би дакле људима сметало да не вјерују, кад им је дато руковођење на правом путу? Шта им смета да не просе опроштења у Бога? Они може бити чекају судбину пређашњих људи, или чекају да их казна снађе на очиглед свега свијета.

54. Ми шаљемо апостоле обвезане да опомену и да навијесте. Невјерници се служе ништавијем доказима да помраче истину, а наша чудеса и казне којима им пријетимо узимљу за предмет својих поруга.

55. Који је човјек кривљи од онога, који се одвраћа кад му се читају наша учења, који заборавља дјела која је сам учинио? Ми смо њихова срца застрли са више застора, да не би разумјели Коран, и ми смо тромост бацили у њихове уши.

56. Баш кад би их и звао на прави пут, они тада не би никад пошли с њим.

57. Твој је Господ пун благости и сажаљења; кад би их он хтио казнити за њихова дјела, он би приближио час казне. Али они знају одређени рок за који ће се испунити пријетње, и они неће наћи никаква уточишта против његове освете.

58. Ми смо старинске градове разорили за њихово безбожништво; али ми раније бијасмо прорекли њихово разорење.

59. Једнога дана Мојсије рече својему слузи: Ја нећу стати док не дођем на стицање двају морȃ, или ћу ићи више од осамдесет година.

60. Кад они доспјеше на стицање двају морâ, они се сјетише да су изгубили своју рибу, која се упути право у море.

61. Кад прођоше у напријед, Мојсије рече својему слузи: Спреми нам наш објед, ми смо много умора претрпјели у овом путовању.

62. Шта велиш о том? рече његов слуга. Кад смо се зауставили код ове стијене, ја на рибу нијесам обратио никакве пажње. Само је ђаво могао учинити да ја то тако заборавим, да те не опоменем ње; риба је отишла к мору; то је велико чудо.

63. То сам ја желео, узе ријеч Мојсије. И они се оба вратише откуда бијаху пошли.

64. Тамо сретоше једнога од наших слуга којега смо ми обдарили својом милошћу, и просвијетлили својом ученошћу.

65. Могу ли ја ићи за тобом, рече му Мојсије, да ме научиш једном дијелу онога чему и тебе научише о правом путу?

66. Непознати одговори: Ти нећеш никада имати довољно стрпљења да останеш са мном.

67. И како би још могао поднијети некоје ствари којих смисао нећеш разумјети?

68. Ако да Бог, рече Мојсије, ти ћеш увидјети да сам постојан, и да нећу бити непослушан твојим заповијестима.

69. Па лијепо! ако пођеш за мном, рече непознати, не питај ме ни о чем док ти ја први не проговорим о том.

70. Они се, дакле, оба кренуше на пут, и оба се попеше у лађу; непознати оштети лађу. — Јеси ли је сломио, запита Мојсије, зато да потопиш оне који су у њој? Ти си тијем учинио чудновато дјело.

71. — Нијесам ли ти рекао да нећеш имати довољно стрпљења да останеш са мном?

72. — Немој ме карати, рече Мојсије, што сам заборавио твоје наредбе, и немој ми налагати много тешких обавеза.

73. Они се кренуше и идоше дотле, док не сретоше некога младог човјека. Непознати га уби. — Како! ти уби невина човјека, који није никога убио! Ти си тијем учинио мрско дјелло.

74. — Нијесам ли ти рекао да нећеш имати довољно стрпљења да останеш са мном?

75. — Ако те запитам само још једном, ти ми немој допустити да даље идем с тобом. Сада ми опрости.

76. Они се кренуше и путоваше док не дођоше на врата некога града. Они у становника заискаше гостопримство, ови их не хтједоше примити. Оба путника опазише да градски зид хоће да падне. Непознати поправи зид. — Да си хтио, рече му Мојсије, могао си изградити себи награду.

77. — Овдје ћемо се растати, узе ријеч непознати. Ја ћу ти само показати значење ствари које си нестрпјељиво желио да дознаш.

78. Лађа је била лађа сиромашнијех људи који работаху на мору; ја сам је хтио оштетити зато што за њом бијаше један цар који отима све лађе.

79. Што се тиче младића, његови родитељи бијаху вјерни, и ми смо се бојали да их он не окужи својим неваљалством и својим невјерством.

80. Ми смо хтјели да им Бог да за накнаду сина бољега и достојнијега њихове љубави.

81. Зид је наслијеђе два сиротна дјетића из овога града. Под зидом има блага које је њихово. Њихов је отац био добар човјек. Господ је хтио да их пусти да одрасту, па да им онда да благо. Све то ја нијесам учинио из своје главе. Ето ствари којима тумачења нијеси имао стрпљења да дочекаш.

82. Питаће те, о Мухамеде! о Дул'Карнеину. Одговори: Ја ћу вам испричати његову повјест.

83. Ми његову власт утврдисмо на земљи, и дадосмо му средства да изврши све што жељаше, и он пође једнијем путем.

84. Он иђаше док не дође до захода сунца; он видје гдје сунце зађе у један каловит извор, поред којега он нађе насељен народ.

85. Ми му рекосмо: О Дул'Карнеине! ти можеш казнити тај народ, или поступати са њим великодушно.

86. Ми ћемо казнити, одговори он, сваког безбожног човјека; за тијем ћемо га предати Богу, који ће га ударити на страховиту муку.

87. Али који год буде вјеровао и чинио добро, примиће лијепу награду, и ми ћемо му дати само наредбе које је лако извршити.

88. Дул'Карнеин пође наново једнијем путем,

89. Док не дође на мјесто гдје сунце излази; оно излажаше над једнијем народом којему ми нијесмо ништа дали да се заклони од сунчеве жеге.

90. Јест, то је било тако, и ми познајемо све оне који бијаху с њим (са Дул'Карнеином).

91. Он опет пође једнијем путем,

92. Док не дође међу два насипа на подножју којих становаше нњрод који једва разумијеваше нешто језика.

93. Тај народ му рече: О Дул'Карнеине! ево Јаџуџ и Меџуџ[a] чине нереда на земљи. Можемо ли се надати да ћеш, по цијену награде, подићи брану између њих и нас.

94. Моћ коју ми Господ даје, одговори он, за мене је много замашнија награда. Само ми ревносно помажите, и ја ћу подићи брану између њих и вас.

95. Донесите ми великих комада гвожђа, толико колико је потребно да се испуни простор између два брда. Он рече радницима: Дувајте у ватру дотле док гвожђе не поцрвени као ватра. За тијем рече: Донесите ми растопљена туча, да га бацим озго.

96. Јаџуџ и Меџуџ не могаху ни прећи преко зида нити га пробити.

97. Овај је рад, рече Дул'Карнеин, дјело Божјега милосрђа.

98. Кад пресуда Божја стигне, она ће га раздробити у комаде; Божја су обећања неизоставна.

99. Дан ће доћи у који ћемо их ми оставити да се гомилама тискају као валови, једни на друге. Труба ће затрубити, и ми ћемо све људе скупити у једно.

100. Тога дана ћемо пакао спремити за невјернике,

101. За оне, којих очи бијаху покривене застором да не би видјели наше опомене, и који нас нијесу хтјели слушати.

102. Јесу ли невјерници мислили да ће за покровитеље моћи узети оне који су само наши служитељи? ми смо њима пакао приготовили за станиште.

103. Хоћу ли вам показати оне који су највише изгубили били у својим дјелима;

104. Којих су напори, на овом свијету, били са свијем узалудни, а који су ипак мислили да добро раде?

105. То су људи који нијесу вјеровали у наше знакове, ни у излазак пред свога Господа; њихова дјела су празна, и ми им нећемо дати никакве тежине[b] на дан васкрса.

106. Пакао ће бити њихова награда, зато што су они моје знакове и моје апостоле узимали за предмет подсмјеха.

107. Они који вјерују и чине добро имаће за станиште рајске баште.

108. Они ће у њима вјечно становати, и неће пожељети никакве промјене у својој судбини.

109. Реци: Кад би се море претворило у мастило да се њом исписују Божје ријечи, море би прије усахнуло него ријечи Божје, баш кад бисмо на то употребили још једно такво море.

110. Реци: Ја сам човјек као и ви, али ја сам примио откриће да има само један Бог. Који год се нада изићи једнога дана пред својега Господа, нека чини добро и нека не увлачи никакво створење у обожавање које се дугује Господу.


  1. Имена полу дивљих народа у Источној Азији, чије је најезде Александар Велики, по вјеровању Мухамеданаца, спријечио, подигав бране о којима је ријеч у стиху 95.
  2. То јест, њихова дјела неће тежити на теразијама.