Кобна тајна/23
| ◄ Прва појава | Друга појава | Трећа појава ► |
ДРУГА ПОЈАВА
Муцијо улази носећи у руци нож и стакленце, које меће на сто.
МУЦИЈО:
Не, вјере ми, да ми сумња душу
Помрачава, и најмања сумња
Ово дјело на које се р’јеших
Не бих доста испаштити мого
Ни мукама све в’јечности. Али
Пошто њена невјера је јасна,
Неоспорна, то и дјело моје,
Злочином се назвати не може.
Сам небески судац
Кад на своју положи га мјеру,
Наћи ћ’ и он да праведно бјеше. —
Овдје, овдје нећу у оној соби,
Која некад њежности ми њене
Б’јаше св’једок… Нећу у оној соби;
Света ми је ко божија црква.
Позваћу је амо. — А не би ли
Боље било да дочекам ноћцу?
Требало би тол жалосно дјело
Свршавати по најгушћем мраку,
Кад не сија ни најмањи зрачак
У природи, по потпуном мраку,
Какав биће онда кад у хаос
Првобитни Бог св’јетове врати.
Пошто и ја будем
Уништио с њоме св’јет чаробни
Што га бијах створио у себи,
Те блаженством пуним га уживах,
Хаос вјечни настаће и мени. —
Ноћ да чекам?... Зашто не?... Ал ко би
Ко би ј’ икад дочекати мого?
Мним, до ноћи читава је вјечност.
Сад, сад одмах. Не чујем ј’ у соби!...
(Гледа на ошкрнута врата.)
Клечи и моли... Молитву јој нећу
Да прекидам; грехота би била;...
Нек ублажи разгњевљено небо.
Ја се само на пут кратак спремих
Од Адрије тамо до Дунаја
Па молитве и не потребујем;
Али она путује у вјечност,
Нека моли.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|