Кобна тајна/22

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН IV
◄   Осма појава Прва појава Друга појава   ►

ЧИН IV

ПРВА ПОЈАВА

Соба са двојим вратима; трећа су маскирана Јелица. Доцније Ана.

ЈЕЛИЦА:
Бог ме казни што по препоруци
Доброг старца смотрена не бијах.
Из свакога мога доброг дјела
Отровна ме ударила стр’јела.
Цвјетко натраг вратио се с писмом,
Не нашавши брата ми на дому.
Ал то ништа не помаже када
Зна Муцијо да обвезу дадох.
АНА (улази):
Чујете ли тутњаву топова?
То је поздрав одлазећег брода
Који носи Перишу и Цвјетка
У Индију.
ЈЕЛИЦА:
Бог на томе путу
Нека буде с њима, и прости јим
Зло велико што ми учинише.
АНА:
На њ су били хитро наведени.
Кајући се одоше, а Цвјетко
До некле је зло и поправио.
Синоћ Динка нашо је код старца;
Ал научен од њих то затаја
Војеводи, и писмо му врати.
А по њему вама поручише
Да обвеза чим заводу буде
Изручена сутра, сам духовник
С признаницом к војводи ће доћи.
ЈЕЛИЦА:
Тако ли је? сад одахнух мало.
Ох! с обвезом будимо на чисто,
Па ћ’ остало изравнат се лакше.
АНА:
Кад бих и ја одакнути могла!
Ал’ на против...
ЈЕЛИЦА:
Шта је?
АНА:
Не бих хтјела
Заплашит вас, ал говорит морам;
Војвода је одправио јутрос
Једне слуге на шипански љетњак,
А на жупски друге; дом је овај
Пуст готово.
ЈЕЛИЦА:
Зашто то?
АНА:
Па јоште
Строг је налог издао да врата
Никому се данас не отворе;
А ако би ипак ко ушао,
Тому ваља рећи
Да на Шипан сви одосмо зором.
ЈЕЛИЦА:
То је мени непојимно!
АНА:
Али
Кад духовник дође, врата ћу му
Отворити, ма главу ме стало.
ЈЕЛИЦА:
Леонора гдје је?
АНА:
Хитно справља
Што њој за пут и војводи треба.
ЈЕЛИЦА:
Авај! то се спремају да бјеже;
Саму ће ме, Ано, оставити.
АНА:
Горега се бојим.
ЈЕЛИЦА:
Може л' штогод
Горе бити?
АНА:
Црквицу је дао
Црном свилом застријет изнутра,
Ко да ће се жалосно оп’јело
Држат у њој, па је закључао.
ЈЕЛИЦА:
О мој Боже! на што све то иде?
АНА:
Ја од страха умр’јех, а тим више
Што ти строго налаже по мени
Да из твојих не излазиш соба.
ЈЕЛИЦА:
Ано, ваљда никаква се са мном
Зла намјера потајно не гоји?
Цијениш ли да би дојста мого
Муцијо ми каква зла нан’јети?
Је ли, Ано, да то није можно?
Ја сам сасвим невина, а он је
Поред свега гњева, којим на ме
Налијеће, добар и племенит.
АНА:
Биће тако; ал његово лице,
Његов поглед, његов глас, све данас
Из њега ме страхом испуњава.
Госпо моја буди на опрезу.
ЈЕЛИЦА:
Ох! ако је тако, онда нек ми
Бог милостив у помоћи буде,
Јер ја тужна никог другог немам.
Идем одмах у ложницу моју
И да њега послушам, и небу
Да молитвом препоручим душу.
(пође па стане)
Ма да ми је чиста сав’јест, ипак
Страх ме јачи но и синоћ хвата.
Одавдје се не удаљуј, молим;
Ако би те он шиљао кудгод
С каквим послом, тај изврши брзо,
Па се врати. (Оде)
АНА:
Не брини се, госпо,
О небеска краљице, ти данас
Сачувај нас од несреће какве.
Сакрићу се у собицу сл’јепу,
Да ме нико не узможе наћи,
Ни удаљит каквим изговором.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 117 година.