Кобац и стари врабац

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Кобац и стари врабац
Писац: Милорад Митровић





        
Кобац и стари врабац

   И то било. И тичице мале
На сва уста старог копца хвале:
„Нек је проклет, ко клевете слуша,
Слава копцу! Он је рајска душа!"
„Почуј, друго", једна другој кличе,
„Јутрос с гнезда паде једно тиче
И заплака, глас се зачу слаби,
Ал' чу кобац, па га одмах зграби.
Закукасмо, јер сви мнисмо скупа.
Сад ће кобац стати да га чупа.
Ал' на срећу, он то није смерô, —
Ни једно му не повреди перо,
Већ га нежно, као дете мати,
Опет натраг у то гнездо врати..."
„Слава копцу!" по свој гори јечи,
И оре се од похвале речи;
Свуд весеље ситна срца жари,
Само ћути један врабац стари.
„Што ти ћутиш?" упита га неко,
„Ти о копцу ни реч ниси реко!"
А он на то: „А шта бих вам крио:
Стари хајдук сит је само био..."



Извор[уреди]

  • Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 105


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 112 година.