Кобац и стари врабац
И то било. И тичице мале
На сва уста старог копца хвале:
„Нек је проклет, ко клевете слуша,
Слава копцу! Он је рајска душа!"
„Почуј, друго", једна другој кличе,
„Јутрос с гнезда паде једно тиче
И заплака, глас се зачу слаби,
Ал' чу кобац, па га одмах зграби.
Закукасмо, јер сви мнисмо скупа.
Сад ће кобац стати да га чупа.
Ал' на срећу, он то није смерô, —
Ни једно му не повреди перо,
Већ га нежно, као дете мати,
Опет натраг у то гнездо врати..."
„Слава копцу!" по свој гори јечи,
И оре се од похвале речи;
Свуд весеље ситна срца жари,
Само ћути један врабац стари.
„Што ти ћутиш?" упита га неко,
„Ти о копцу ни реч ниси реко!"
А он на то: „А шта бих вам крио:
Стари хајдук сит је само био..."