Kobac i stari vrabac
I to bilo. I tičice male
Na sva usta starog kopca hvale:
„Nek je proklet, ko klevete sluša,
Slava kopcu! On je rajska duša!"
„Počuj, drugo", jedna drugoj kliče,
„Jutros s gnezda pade jedno tiče
I zaplaka, glas se začu slabi,
Al' ču kobac, pa ga odmah zgrabi.
Zakukasmo, jer svi mnismo skupa.
Sad će kobac stati da ga čupa.
Al' na sreću, on to nije smerô, —
Ni jedno mu ne povredi pero,
Već ga nežno, kao dete mati,
Opet natrag u to gnezdo vrati..."
„Slava kopcu!" po svoj gori ječi,
I ore se od pohvale reči;
Svud veselje sitna srca žari,
Samo ćuti jedan vrabac stari.
„Što ti ćutiš?" upita ga neko,
„Ti o kopcu ni reč nisi reko!"
A on na to: „A šta bih vam krio:
Stari hajduk sit je samo bio..."
