Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/35

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ТРЕЋИ ЧИН
◄   X XI XII   ►

XI

КНЕГИЊА, МОЗ

МОЗ (Пошто се Рако удаљио): Ту почива кнез?
КНЕГИЊА (Није дизала главу ни обраћала пажњу на Мозов долазак. Одговара оборене главе): Кнез!
МОЗ (Скида капу): Бог нека га прости и слава нека је имену му светлом!
КНЕГИЊА (Мозово је саучешће изненађује, она диже главу и погледа га неверице).
МОЗ: Погибе јутрос?
КНЕГИЊА: Данас је трећи дан.
МОЗ (Изненађен): И јуче, мачеви кад нам се укрстише, он не беше жив?
КНЕГИЊА: Већ читаву ноћ.
МОЗ (Са срџбом): Те нашто онда она обмана?
КНЕГИЊА: Јер заветоваше се старешине: смрт његова да се не објављује.
МОЗ: Ал’ не заветоваше се да жена му прихвати мач?
КНЕГИЊА (Диже се): Та обмана сад је прошлост већ. Зборимо о ономе што је пред нама. Изасланик си војске туђинске да водиш преговор, победилац си, стављај услове!
МОЗ: Већ други пут сам ево победилац без победе; већ други пут ти прилазим, кнегињо, као побеђени! Ал’ ако иштеш да стављам услове, добро, ти их чуј: једини услов мој је твој да будем роб.
КНЕГИЊА: Роб си ти мржње, Мозе!
МОЗ: Ал’ умем бити и роб љубави.
КНЕГИЊА: Не прљај речи те; не скрнави место на коме си. Пред одром на ком врлина почива грех је зборити речи порочне.
МОЗ: Ох, немилосрдници! За вас је порок сваки мој осећај. Пре мржњу моју пороком називасте, а сад и љубав ми тим именом мрчите.
КНЕГИЊА: Две војске крваве и уморне чекају нашу реч; побеђени пресуду, а победиоци плен. И у часу том, ти збориш о љубави.
МО3: И у часу самртном зборићу о њој.
КНЕГИЊА: Све док је моје да изберем смрт или пресуду, нисам још твој роб, те не морам слушати те речи сувишне. Ако си дошао да поставиш услове, ти збори о том.
МОЗ: Зборићу о том. Мој једини је услов, кнегињо, побеђеној да спасем Кроји част!
КНЕГИЊА: Може л’ се истом руком мрчити лице и прати?
МОЗ: Циљ моје победе не беше Кроја никада! (Указујући на одар) Срџбу је моју гроб већ покрио, а мржња се над гробом гаси као догорео луч.
КНЕГИЊА: Ал’ се не гаси срам који си овом победом Кроји нанео.
МОЗ: Чуј ме, кнегињо! И моје крви има у зидинама Кројиним и мога дела у слави њезиној. Драга је и мила слава та и своја ми је као мајка детету. Три су највећа греха, веле, књегињо: рушити божији храм, скрнавити родитељски гроб и разарати снове младости. Слава Кројина најлепши је сан моје младости те нећу у тај грех; нек моја рука не омрчи највећи понос наше историје. Ево сам, кнегињо, готов учинити више но што би Кроји донела ма и часна предаја. Три хиљаде Дебрана ено се спуштају низ падине Кројине; потећи ћу тамо, на чело ћу им се ставити, начинићемо метеж у војсци туђинској, која се већ предала победи и, у метежу том, поломићемо војску опсадну те, у часу кад Кроја лежи већ побеђена, уздићи ће се поносна и закликтаће победа са ових бедема.
КНЕГИЊА (Охрабреној могућношћу лице јој се озари): Победа!
МОЗ: Победа! И затрешће се горе, а захорити планине победом; закликтаће над Кројом скиптарски орлови и зазвониће гусле, а са струна њихових пробудиће се песма успавана. Сунце ће умити лице крвљу попрскано и просути по нашим горама златне снопове, насмејаће се грохотом мртви, а живи ће им слави завидети и Кроја, Кроја непобедима, неосвојима, уздићи ће се славом поносна као девојка чедна, нетакнута и, ведра чела, смела погледа, записаће на тврди камен ових зидина нове дане славе, нове победе.
КНЕГИЊА (Усхићена): Славе и победе!... И нова кад никне песма из те победе, поклониће се прошлости и опојати гробове, а нове дане славе предаће поколењима, нека се диве слави Кројиној, као што смо се и ми дивили... (Зарони се у ту мисао) Кроја није побеђена, Кроја је победила!... (Гласно) Камо га, ко ће то учинити, чиј је то светли мач којим ће се та нова слава исписати?
МОЗ: У служби твојој, кнегињо, овај то ће ман! (Подноси свој мач).
КНЕГИЊА (Тргне се разочарана): Тај мач? (С презрењем) Велика дела прљав не врши мач! Тај мач, скован од мржње, умрљан је издајом, тај мач је Кроји нанео тежак срам.
МОЗ: Изрекла си му пресуду! Нека нема више мача тог! (Скрха га и баца пред њене ноге). Победу нову неће ми донети мач; извојеваће је реч, једна само реч.
КНЕГИЊА: Чија реч?
МОЗ: Твоја, књегињо!
КНЕГИЊА: Моја реч?
МОЗ: Једна једина, моћна, чаробна. Из ње ће нићи победа...
КНЕГИЊА: Ја немам моћи те!...
МОЗ: Имаш је, кнегињо, чаробница си! Твоја једна реч...
КНЕГИЊА: Ја нисам ништа кадра...
МОЗ: Кадра си, кнегињо, имаш божанствену моћ! И Божји као што је некада син речју: „Устани”! васкрсавао мртве, тако под твојом речју прснуће плоча на гробу у коме већ почива слава Кројина.
КНЕГИЊА (Усхићена кад он говори о васкрсу славе Кројине, чим престане њој стварност одузме сву храброст): Не... нисам кадра...
МОЗ: Зар смеш одрећи, кнегињо, једну реч кад од ње зависи Кројина и слава и част? Изиђи из куле сађи и погледај Кроју одјутрос како је крвава сванула. Обојена је крвљу цела падина, крвава јој је свака стена и литица, а стазе и пролазе закрчиле су лешине младих витезова. Све је то попадало, све изгинуло за славу и част Кројину — а ти? У себичности својој ниси кадра жртвовати једну реч за њу!
КНЕГИЊА: Нисам кадра... не могу!...
МОЗ: Зар ни онда не, кад знаш да та реч носи победу! Ни онда зар кад знаш да се мржња моја могла уставити пред гробом, ал’ не и мој гнев. Омрчио сам име издајом, па где ћу одавде са .челом које носи жиг? Чиме ћу га опрати, чиме срам са њега збрисати? Или победом, која не би тицала славу Кројину ни посукнула сјај њене прошлости, ил’ гневом који би разорио све, те рушевинама затрпао срам! Хоћеш ли то; иште ли то твоја себична охолост? Желиш ли да ово свето место, споменик славе наше, разори махнит гнев? Хоћеш ли да се место гордих бедема зацари овде пустош над гробницом прошлости и занеми историја, те где гуслари данас песме о слави певају, отровнице ту да нађу станиште и језивим писком својим причају да је ту негда било живота, славе и поноса. Хоћеш ли, госпо, то?
КНЕГИЊА: Не збори тако...
МОЗ: Не зборим само, кнегињо, већ те оптужујем. Оптужујем те пред прошлошћу и пред будућношћу оптужујем те ту, пред мртвим Господарем...
КНЕГИЊА: Не оптужуј!...
МОЗ: Оптужујем те, да! Оптужујем те тешком оптужбом, себичношћу која је јача од свих обзира. Слава Кројина и њена част теби је потребна рад себе, а не рад ње... Ти ниси кадра жртвовати се за њу!
КНЕГИЊА: Кадра сам, жртвоваћу се; живот ћу дати, али себе не!
МОЗ: За већу жртву ти немаш храбрости! Чу л’ где-кад, кнегињо, о Неди мајци Вуковој? Кад Махмуд паде под Светоград и опаса га војском големом ми се јуначки бранисмо и не мога нас саломити. Тад науми нас глађу поморити и дванаест пуних месеца трајала је опсада, а шест месеца глад. И да нас брже помори, Махмуд купи за злато издају те мртвим скотом затрова нам јамбулу. Тад настаде жеђ и поче морити нас теже но глад. И тешка болест завлада, те, место храбре посаде, мрачне су сенке градом ходале. И млади Вук, јединац Недин, паде мајци у крило. Изломила га глад, исушила га жеђ, а смрт већ пружи руке да га прими у свој загрљај. Дође и задњи час. Кап воде спасла би мајци живот јединчев, ал’ нигде капи те. Неда не рече тад: Живот ћу радо дати! Не рече Неда, јер имађаше храбрости за скупљу жртву. Пресече жилу себи и наточи крв, те јединац освежи усне крвљу мајчином и, задахнут новим животом отвори зенице које смрт већ беше склопила!... Чу л’ кнегињо, не пође Неда у смрт да себе спасе болова, већ оста жива животом другом живот да да. Умеш ли ти то? Умеш ли оточити крв да сасушиш усне ономе кога мори жеђ љубави?... Ил’, ако не умеш то, умеш ли бар жртвовати једну реч, једну једину?... (Прилази јој са уверењем да је осваја моћ његових речи и покушава да јој узме руку, што она не дозвољава. Пошто је извесно време посматрао) Ти волиш, ја то знам, ја то осећам, осећам као што жедан лав, лутајући кроз пустињу, осећа близину извора. Ти волиш... ал’ немаш храбрости.
КНЕГИЊА (Отргне се од осећаја који је већ почињу савлађивати) : ...Не, није истина!
МОЗ: Језику је лако осећај срца порећи, али је тешко срцу тог осећаја се одрећи. А колико теже тек порећи први осећај срца, јер рало младости дубоке бразде рије у срце. Јеси ли гледала кад тежак оре њиву на којој је негда било незнано насеље? Под ралом стално ничу трагови; што дубље ореш све више трагова. И годинама можеш орати, земљу превртати и ништити трагове, они ће увек нови ницати. Ту негда беше град који је младо доба историје узидало у земљу и чији нигда не ишчезавају трагови. Први сан љубави град је тај, који младост узида у срце и можеш га ти затим и орати и преоравати, трагови тога града вечно ће ницати. Што дубље ореш све више трагова, што дубље ореш све више болова.
КНЕГИЊА: Престани!
МОЗ: Престаћу да, јер већ рекох све. Ја рекох све чим мудрост ме обдари, ал’ нема мудрости која би била кадра женску саломити ћуд; ја рекох све чим срце ме загреја, ал’ нема топле речи која је празне груди кадра коснути. Ја рекох све... пресуших извор и срцу и мудрости. Ни једну немам више реч! Имаш ли је ти кнегињо?
КНЕГИЊА: Не!
МОЗ: Једну реч?
КНЕГИЊА: Не!
МОЗ: Ону једну реч
КНЕГИЊА: Не!
МОЗ: Тад... наш је свршен разговор!
КНЕГИЊА (Ћути).
МОЗ: И ја могу поћ’?
КНЕГИЊА (После извесне борбе): Иди!
МОЗ (Гневно): Ви’ш како олако бацаш реч која значи пропаст Кројину, а тешко ти је откинути реч која носи Кроји спас!
КНЕГИЊА (Ћути, али је ломи тешка унутарња борба)
МОЗ: Па добро... идем! Идем последњи да завршим чин!... Ти памтиш, кнегињо, моју поруку коју си јуче у зору Кроји понела. Та моја норука сад је твоја пресуда, а ја сам само извршилац њен. Не бејах кадар да снагом љубави спасем овај град, идем да снагом мржње затресем му темеље. Нек срам покрије славу Кројину, нек нога туђинска оскрнави ово свето тле, нек над прошлошћу пустош се зацари а славу нека заспе заборав. Нека се сруши све, нек све нас рушевина претрпа, нек сви имамо заједнички гроб. И — док наше гробове покрије заборав, над твојим, кнегињом, нек никне проклетство деце Кројине... Нека се над њим, у далекој будућности, исплете тамна прича о охолости једне незнане кнегиње са које је град овај својим рушевинама претрпао славу једнога народа...
КНЕГИЊА (Под заносом бола, полугласно...): ... Прича о незнаној краљици са чије ћуди поруши се Драч...
МОЗ: Знана ти је, је л’, прича та? Тад знана ти је и немилост којом је ћудљива владарка море шибала. Само је жена кадра срца немати. Није га имала она краљица са чије је ћуди порушио Драч, нема га ни кнегиња са чије се ћуди руши Кроја сад. Три године, три пуне године, шибала си, кнегињо, ово море болова, и ево, бура се буди оздо из дубина, гневом се тресу груди и... сазнаћеш касно, кнегињо, мору што је у дубини! (Полази и код степелица још једном) Сазнаћеш касно, кнегињо!
КНЕГИЊА (Поражена без снаге): Стани!
МОЗ (Застане).
КНЕГИЊА: Шта хоћеш ти?
МОЗ: Само једну реч!
КНЕГИЊА (Хтела би је изрећи, али нема снаге ни храбрости): ... Не... могу.,. заклех се!
МОЗ (Охрабрен предосећањем да је победио): Коме се закле?
КНЕГИЊА: Богу!
МОЗ: Нашта?
КНЕГИЊА: Да срце ово, које припада Господару мом. никада теби нећу предати.
МОЗ: Ти Бога превари! То срце никад није припадало Господару твом.
КНЕГИЊА: ... И да овај мач, који почива на одру Господара мог, никада теби нећу предати!
МОЗ: И не затражих ти га — ал’ га тражим сад!
КНЕГИЊА (Цикне престрављена и одступи ка одру да би телом заклонила мач.): ... Овај мач?
МОЗ: Дајући га нећеш погазити заклетву, јер, закле се да мач тај победнику нећеш дати, као знак предаје и, испунићеш то. Даћеш га браниоцу Кроје да њим поведе војоку победи. Над мојим мачем изрекла си пресуду и ево, скрхан, лежи пред твојим ногама, ал’ — и другаче да је, тај мач који је Кроји нанео срам не би био достојан да јој врати част. Нека се Конте Бранов мач новом славом окити, нек он поведе војску новој победи, нека тај мач запише дан нове славе Кројине, њега нека узноси песма будућности! И нека се завет бранилаца Кројиних испуни: кнез мртав, али он је жив.
КНЕГИЊА (Усхићено): Јест то је завет наш.
МОЗ: Да, кнез је жив, јер његов мач уноси славу Кројину.
КНЕГИЊА (У усхићењу дочепа мач са одра и предаје га Мозу): Ево ти мача, Кроју врати ми!
МОЗ: Дај ми још само једну реч, једну реч!
КНЕГИЊА (Још нема храбрости): Иди... бори се... као победиоцу рећи ћу ти је!
МОЗ: Изреци је сад, јер та реч носи победу.
КНЕГИЊА (Савладана): ... Волим те!
МОЗ (У заносу од усхићења): Чух... јест, Господњу чух ја реч: устани! Нек прска гробна плоча што ми на души почива, мртви се дижу, мртви су жељни живота! (Ухвати је грчевито за руку и снажно)Сад тек разумех наук Господњи о новом животу који настаје за гробом. Гроб дакле није смрт, гроб је стрпљење!... Реци, реци још једном ону драгу реч, жедан сам је као кише клонуо влат! Реци, реци је, да ме за борбу оснажи, јер снажна је то реч ко планина, силна је ко гром и топла је као мајчин загрљај. Преклињем те, реци је!
КНЕГИЊА (Одлучније): Волим те!
МОЗ: Чух је; јест, чух Господњу реч! Испех се на Синај планину, нада мном небо се отвори и силна ме светлост обасја, а Јехова, у превеликој милости, мени изабранику свом, подари заповед, заповед једну једину: воли! Ох, како је слатко, Јехова, испуњавати твоју заповед!.... Победићу јер вољен сам, волећу јер сам победио!
КНЕГИЊА: Иди, иди у победу!
МОЗ (Хоће да је пољуби).
КНЕГИЊА (Благо га одбијајући): Не одузимај победиоцу награду!
МОЗ: За ту награду и смрт је цена ништавна. Већ први гласник који ти стигне од мене изрећи ће реч: победа, јер победа је у мени, ја сам победа! (Одлази нагло).


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.