Kneginja od Tribala (drama u tri čina)/35
XI
KNEGINjA, MOZ
MOZ (Pošto se Rako udaljio): Tu počiva knez?
KNEGINjA (Nije dizala glavu ni obraćala pažnju na Mozov dolazak. Odgovara oborene glave): Knez!
MOZ (Skida kapu): Bog neka ga prosti i slava neka je imenu mu svetlom!
KNEGINjA (Mozovo je saučešće iznenađuje, ona diže glavu i pogleda ga neverice).
MOZ: Pogibe jutros?
KNEGINjA: Danas je treći dan.
MOZ (Iznenađen): I juče, mačevi kad nam se ukrstiše, on ne beše živ?
KNEGINjA: Već čitavu noć.
MOZ (Sa srdžbom): Te našto onda ona obmana?
KNEGINjA: Jer zavetovaše se starešine: smrt njegova da se ne objavljuje.
MOZ: Al’ ne zavetovaše se da žena mu prihvati mač?
KNEGINjA (Diže se): Ta obmana sad je prošlost već. Zborimo o onome što je pred nama. Izaslanik si vojske tuđinske da vodiš pregovor, pobedilac si, stavljaj uslove!
MOZ: Već drugi put sam evo pobedilac bez pobede; već drugi put ti prilazim, kneginjo, kao pobeđeni! Al’ ako išteš da stavljam uslove, dobro, ti ih čuj: jedini uslov moj je tvoj da budem rob.
KNEGINjA: Rob si ti mržnje, Moze!
MOZ: Al’ umem biti i rob ljubavi.
KNEGINjA: Ne prljaj reči te; ne skrnavi mesto na kome si. Pred odrom na kom vrlina počiva greh je zboriti reči poročne.
MOZ: Oh, nemilosrdnici! Za vas je porok svaki moj osećaj. Pre mržnju moju porokom nazivaste, a sad i ljubav mi tim imenom mrčite.
KNEGINjA: Dve vojske krvave i umorne čekaju našu reč; pobeđeni presudu, a pobedioci plen. I u času tom, ti zboriš o ljubavi.
MO3: I u času samrtnom zboriću o njoj.
KNEGINjA: Sve dok je moje da izberem smrt ili presudu, nisam još tvoj rob, te ne moram slušati te reči suvišne. Ako si došao da postaviš uslove, ti zbori o tom.
MOZ: Zboriću o tom. Moj jedini je uslov, kneginjo, pobeđenoj da spasem Kroji čast!
KNEGINjA: Može l’ se istom rukom mrčiti lice i prati?
MOZ: Cilj moje pobede ne beše Kroja nikada! (Ukazujući na odar) Srdžbu je moju grob već pokrio, a mržnja se nad grobom gasi kao dogoreo luč.
KNEGINjA: Al’ se ne gasi sram koji si ovom pobedom Kroji naneo.
MOZ: Čuj me, kneginjo! I moje krvi ima u zidinama Krojinim i moga dela u slavi njezinoj. Draga je i mila slava ta i svoja mi je kao majka detetu. Tri su najveća greha, vele, knjeginjo: rušiti božiji hram, skrnaviti roditeljski grob i razarati snove mladosti. Slava Krojina najlepši je san moje mladosti te neću u taj greh; nek moja ruka ne omrči najveći ponos naše istorije. Evo sam, kneginjo, gotov učiniti više no što bi Kroji donela ma i časna predaja. Tri hiljade Debrana eno se spuštaju niz padine Krojine; poteći ću tamo, na čelo ću im se staviti, načinićemo metež u vojsci tuđinskoj, koja se već predala pobedi i, u metežu tom, polomićemo vojsku opsadnu te, u času kad Kroja leži već pobeđena, uzdići će se ponosna i zakliktaće pobeda sa ovih bedema.
KNEGINjA (Ohrabrenoj mogućnošću lice joj se ozari): Pobeda!
MOZ: Pobeda! I zatrešće se gore, a zahoriti planine pobedom; zakliktaće nad Krojom skiptarski orlovi i zazvoniće gusle, a sa struna njihovih probudiće se pesma uspavana. Sunce će umiti lice krvlju poprskano i prosuti po našim gorama zlatne snopove, nasmejaće se grohotom mrtvi, a živi će im slavi zavideti i Kroja, Kroja nepobedima, neosvojima, uzdići će se slavom ponosna kao devojka čedna, netaknuta i, vedra čela, smela pogleda, zapisaće na tvrdi kamen ovih zidina nove dane slave, nove pobede.
KNEGINjA (Ushićena): Slave i pobede!... I nova kad nikne pesma iz te pobede, pokloniće se prošlosti i opojati grobove, a nove dane slave predaće pokolenjima, neka se dive slavi Krojinoj, kao što smo se i mi divili... (Zaroni se u tu misao) Kroja nije pobeđena, Kroja je pobedila!... (Glasno) Kamo ga, ko će to učiniti, čij je to svetli mač kojim će se ta nova slava ispisati?
MOZ: U službi tvojoj, kneginjo, ovaj to će man! (Podnosi svoj mač).
KNEGINjA (Trgne se razočarana): Taj mač? (S prezrenjem) Velika dela prljav ne vrši mač! Taj mač, skovan od mržnje, umrljan je izdajom, taj mač je Kroji naneo težak sram.
MOZ: Izrekla si mu presudu! Neka nema više mača tog! (Skrha ga i baca pred njene noge). Pobedu novu neće mi doneti mač; izvojevaće je reč, jedna samo reč.
KNEGINjA: Čija reč?
MOZ: Tvoja, knjeginjo!
KNEGINjA: Moja reč?
MOZ: Jedna jedina, moćna, čarobna. Iz nje će nići pobeda...
KNEGINjA: Ja nemam moći te!...
MOZ: Imaš je, kneginjo, čarobnica si! Tvoja jedna reč...
KNEGINjA: Ja nisam ništa kadra...
MOZ: Kadra si, kneginjo, imaš božanstvenu moć! I Božji kao što je nekada sin rečju: „Ustani”! vaskrsavao mrtve, tako pod tvojom rečju prsnuće ploča na grobu u kome već počiva slava Krojina.
KNEGINjA (Ushićena kad on govori o vaskrsu slave Krojine, čim prestane njoj stvarnost oduzme svu hrabrost): Ne... nisam kadra...
MOZ: Zar smeš odreći, kneginjo, jednu reč kad od nje zavisi Krojina i slava i čast? Iziđi iz kule sađi i pogledaj Kroju odjutros kako je krvava svanula. Obojena je krvlju cela padina, krvava joj je svaka stena i litica, a staze i prolaze zakrčile su lešine mladih vitezova. Sve je to popadalo, sve izginulo za slavu i čast Krojinu — a ti? U sebičnosti svojoj nisi kadra žrtvovati jednu reč za nju!
KNEGINjA: Nisam kadra... ne mogu!...
MOZ: Zar ni onda ne, kad znaš da ta reč nosi pobedu! Ni onda zar kad znaš da se mržnja moja mogla ustaviti pred grobom, al’ ne i moj gnev. Omrčio sam ime izdajom, pa gde ću odavde sa .čelom koje nosi žig? Čime ću ga oprati, čime sram sa njega zbrisati? Ili pobedom, koja ne bi ticala slavu Krojinu ni posuknula sjaj njene prošlosti, il’ gnevom koji bi razorio sve, te ruševinama zatrpao sram! Hoćeš li to; ište li to tvoja sebična oholost? Želiš li da ovo sveto mesto, spomenik slave naše, razori mahnit gnev? Hoćeš li da se mesto gordih bedema zacari ovde pustoš nad grobnicom prošlosti i zanemi istorija, te gde guslari danas pesme o slavi pevaju, otrovnice tu da nađu stanište i jezivim piskom svojim pričaju da je tu negda bilo života, slave i ponosa. Hoćeš li, gospo, to?
KNEGINjA: Ne zbori tako...
MOZ: Ne zborim samo, kneginjo, već te optužujem. Optužujem te pred prošlošću i pred budućnošću optužujem te tu, pred mrtvim Gospodarem...
KNEGINjA: Ne optužuj!...
MOZ: Optužujem te, da! Optužujem te teškom optužbom, sebičnošću koja je jača od svih obzira. Slava Krojina i njena čast tebi je potrebna rad sebe, a ne rad nje... Ti nisi kadra žrtvovati se za nju!
KNEGINjA: Kadra sam, žrtvovaću se; život ću dati, ali sebe ne!
MOZ: Za veću žrtvu ti nemaš hrabrosti! Ču l’ gde-kad, kneginjo, o Nedi majci Vukovoj? Kad Mahmud pade pod Svetograd i opasa ga vojskom golemom mi se junački branismo i ne moga nas salomiti. Tad naumi nas glađu pomoriti i dvanaest punih meseca trajala je opsada, a šest meseca glad. I da nas brže pomori, Mahmud kupi za zlato izdaju te mrtvim skotom zatrova nam jambulu. Tad nastade žeđ i poče moriti nas teže no glad. I teška bolest zavlada, te, mesto hrabre posade, mračne su senke gradom hodale. I mladi Vuk, jedinac Nedin, pade majci u krilo. Izlomila ga glad, isušila ga žeđ, a smrt već pruži ruke da ga primi u svoj zagrljaj. Dođe i zadnji čas. Kap vode spasla bi majci život jedinčev, al’ nigde kapi te. Neda ne reče tad: Život ću rado dati! Ne reče Neda, jer imađaše hrabrosti za skuplju žrtvu. Preseče žilu sebi i natoči krv, te jedinac osveži usne krvlju majčinom i, zadahnut novim životom otvori zenice koje smrt već beše sklopila!... Ču l’ kneginjo, ne pođe Neda u smrt da sebe spase bolova, već osta živa životom drugom život da da. Umeš li ti to? Umeš li otočiti krv da sasušiš usne onome koga mori žeđ ljubavi?... Il’, ako ne umeš to, umeš li bar žrtvovati jednu reč, jednu jedinu?... (Prilazi joj sa uverenjem da je osvaja moć njegovih reči i pokušava da joj uzme ruku, što ona ne dozvoljava. Pošto je izvesno vreme posmatrao) Ti voliš, ja to znam, ja to osećam, osećam kao što žedan lav, lutajući kroz pustinju, oseća blizinu izvora. Ti voliš... al’ nemaš hrabrosti.
KNEGINjA (Otrgne se od osećaja koji je već počinju savlađivati) : ...Ne, nije istina!
MOZ: Jeziku je lako osećaj srca poreći, ali je teško srcu tog osećaja se odreći. A koliko teže tek poreći prvi osećaj srca, jer ralo mladosti duboke brazde rije u srce. Jesi li gledala kad težak ore njivu na kojoj je negda bilo neznano naselje? Pod ralom stalno niču tragovi; što dublje oreš sve više tragova. I godinama možeš orati, zemlju prevrtati i ništiti tragove, oni će uvek novi nicati. Tu negda beše grad koji je mlado doba istorije uzidalo u zemlju i čiji nigda ne iščezavaju tragovi. Prvi san ljubavi grad je taj, koji mladost uzida u srce i možeš ga ti zatim i orati i preoravati, tragovi toga grada večno će nicati. Što dublje oreš sve više tragova, što dublje oreš sve više bolova.
KNEGINjA: Prestani!
MOZ: Prestaću da, jer već rekoh sve. Ja rekoh sve čim mudrost me obdari, al’ nema mudrosti koja bi bila kadra žensku salomiti ćud; ja rekoh sve čim srce me zagreja, al’ nema tople reči koja je prazne grudi kadra kosnuti. Ja rekoh sve... presuših izvor i srcu i mudrosti. Ni jednu nemam više reč! Imaš li je ti kneginjo?
KNEGINjA: Ne!
MOZ: Jednu reč?
KNEGINjA: Ne!
MOZ: Onu jednu reč
KNEGINjA: Ne!
MOZ: Tad... naš je svršen razgovor!
KNEGINjA (Ćuti).
MOZ: I ja mogu poć’?
KNEGINjA (Posle izvesne borbe): Idi!
MOZ (Gnevno): Vi’š kako olako bacaš reč koja znači propast Krojinu, a teško ti je otkinuti reč koja nosi Kroji spas!
KNEGINjA (Ćuti, ali je lomi teška unutarnja borba)
MOZ: Pa dobro... idem! Idem poslednji da završim čin!... Ti pamtiš, kneginjo, moju poruku koju si juče u zoru Kroji ponela. Ta moja noruka sad je tvoja presuda, a ja sam samo izvršilac njen. Ne bejah kadar da snagom ljubavi spasem ovaj grad, idem da snagom mržnje zatresem mu temelje. Nek sram pokrije slavu Krojinu, nek noga tuđinska oskrnavi ovo sveto tle, nek nad prošlošću pustoš se zacari a slavu neka zaspe zaborav. Neka se sruši sve, nek sve nas ruševina pretrpa, nek svi imamo zajednički grob. I — dok naše grobove pokrije zaborav, nad tvojim, kneginjom, nek nikne prokletstvo dece Krojine... Neka se nad njim, u dalekoj budućnosti, isplete tamna priča o oholosti jedne neznane kneginje sa koje je grad ovaj svojim ruševinama pretrpao slavu jednoga naroda...
KNEGINjA (Pod zanosom bola, poluglasno...): ... Priča o neznanoj kraljici sa čije ćudi poruši se Drač...
MOZ: Znana ti je, je l’, priča ta? Tad znana ti je i nemilost kojom je ćudljiva vladarka more šibala. Samo je žena kadra srca nemati. Nije ga imala ona kraljica sa čije je ćudi porušio Drač, nema ga ni kneginja sa čije se ćudi ruši Kroja sad. Tri godine, tri pune godine, šibala si, kneginjo, ovo more bolova, i evo, bura se budi ozdo iz dubina, gnevom se tresu grudi i... saznaćeš kasno, kneginjo, moru što je u dubini! (Polazi i kod stepelica još jednom) Saznaćeš kasno, kneginjo!
KNEGINjA (Poražena bez snage): Stani!
MOZ (Zastane).
KNEGINjA: Šta hoćeš ti?
MOZ: Samo jednu reč!
KNEGINjA (Htela bi je izreći, ali nema snage ni hrabrosti): ... Ne... mogu.,. zakleh se!
MOZ (Ohrabren predosećanjem da je pobedio): Kome se zakle?
KNEGINjA: Bogu!
MOZ: Našta?
KNEGINjA: Da srce ovo, koje pripada Gospodaru mom. nikada tebi neću predati.
MOZ: Ti Boga prevari! To srce nikad nije pripadalo Gospodaru tvom.
KNEGINjA: ... I da ovaj mač, koji počiva na odru Gospodara mog, nikada tebi neću predati!
MOZ: I ne zatražih ti ga — al’ ga tražim sad!
KNEGINjA (Cikne prestravljena i odstupi ka odru da bi telom zaklonila mač.): ... Ovaj mač?
MOZ: Dajući ga nećeš pogaziti zakletvu, jer, zakle se da mač taj pobedniku nećeš dati, kao znak predaje i, ispunićeš to. Daćeš ga braniocu Kroje da njim povede vojoku pobedi. Nad mojim mačem izrekla si presudu i evo, skrhan, leži pred tvojim nogama, al’ — i drugače da je, taj mač koji je Kroji naneo sram ne bi bio dostojan da joj vrati čast. Neka se Konte Branov mač novom slavom okiti, nek on povede vojsku novoj pobedi, neka taj mač zapiše dan nove slave Krojine, njega neka uznosi pesma budućnosti! I neka se zavet branilaca Krojinih ispuni: knez mrtav, ali on je živ.
KNEGINjA (Ushićeno): Jest to je zavet naš.
MOZ: Da, knez je živ, jer njegov mač unosi slavu Krojinu.
KNEGINjA (U ushićenju dočepa mač sa odra i predaje ga Mozu): Evo ti mača, Kroju vrati mi!
MOZ: Daj mi još samo jednu reč, jednu reč!
KNEGINjA (Još nema hrabrosti): Idi... bori se... kao pobediocu reći ću ti je!
MOZ: Izreci je sad, jer ta reč nosi pobedu.
KNEGINjA (Savladana): ... Volim te!
MOZ (U zanosu od ushićenja): Čuh... jest, Gospodnju čuh ja reč: ustani! Nek prska grobna ploča što mi na duši počiva, mrtvi se dižu, mrtvi su željni života! (Uhvati je grčevito za ruku i snažno)Sad tek razumeh nauk Gospodnji o novom životu koji nastaje za grobom. Grob dakle nije smrt, grob je strpljenje!... Reci, reci još jednom onu dragu reč, žedan sam je kao kiše klonuo vlat! Reci, reci je, da me za borbu osnaži, jer snažna je to reč ko planina, silna je ko grom i topla je kao majčin zagrljaj. Preklinjem te, reci je!
KNEGINjA (Odlučnije): Volim te!
MOZ: Čuh je; jest, čuh Gospodnju reč! Ispeh se na Sinaj planinu, nada mnom nebo se otvori i silna me svetlost obasja, a Jehova, u prevelikoj milosti, meni izabraniku svom, podari zapoved, zapoved jednu jedinu: voli! Oh, kako je slatko, Jehova, ispunjavati tvoju zapoved!.... Pobediću jer voljen sam, voleću jer sam pobedio!
KNEGINjA: Idi, idi u pobedu!
MOZ (Hoće da je poljubi).
KNEGINjA (Blago ga odbijajući): Ne oduzimaj pobediocu nagradu!
MOZ: Za tu nagradu i smrt je cena ništavna. Već prvi glasnik koji ti stigne od mene izreći će reč: pobeda, jer pobeda je u meni, ja sam pobeda! (Odlazi naglo).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|