Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/21

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДРУГИ ЧИН
◄   I II III   ►

II

РАКО ВРАЧАНИН, ХАЏИ-ДАУТ И ЊИХОВИ ПРАТИОЦИ

РАКО ВРАЧАНИН (С поља, с десна): Беса бес!
ХАЏИ ДАУТ (С поља с лева): Беса бес! (После извесне паузе, једновремено с десна и с лева, наступају две лесе од по четири војника с копљима обореним на руци. Лесу с лева чине четири јаничара, лесу с десна четири Арбанаса. Лесе наступају једна ка другој и кад се приближе укрштају копља. За лесом јаничара иде Хаци-Даут, са исуканом сабљом коју држи к пози, за лесом Арбапаса тако исто Рако Врачанин.)
РАКО ВРАЧАНИН Ја сам Рако Врачанин старешина код кнеза.
XАЏИ ДАУТ: Ја сам Хаџи-Даут Местан-оглу, старешина јаничарски.
РАКО ВРАЧАНИН: Изасланих сам свога господара кнеза Брана.
ХАЏИ ДАУТ: Изасланик сам Моза Големог.
РАКО ВРАЧАНИН: Овлашћен сам да водим преговоре.
XАЏИ ДАУТ: Овлашћен сам да примим услове.
РАКО ВРАЧАНИН: Верујем ти!
XАЏИ ДАУТ: Верујем ти! (На ове речи обе лесе дижу копља и одступају у назад тако, да кроз своје редове пропуштају Врачанина и Хаџи-Даута, који сад остају пред лесама. Они одмах приступају један другоме, укрштају мачеве у име поздрава и спуштају их к нози)
РАКО ВРАЧАНИН: Ја бирам ово место за мегдан.
ХАЏИ ДАУТ: Нек овде буде, слажем се и ја!
РАКО ВРАЧАНИН: Борба ће се водити на живот и смрт!
ХАЏИ ДАУТ: На живот и смрт!
РАКО ВРАЧАНИН: На месту борбе нико не сме бит’!
ХАЏИ ДАУТ: Нико, сем бораца.
РАКО ВРАЧАНИН: Ми ћемо се повући до пусте градине.
XАЏИ ДАУТ: А ми до стене бегове.
РАКО ВРАЧАНИН: Мотрићемо да не буде преваре.
ХАЏИ ДАУТ: И што се рече да се не порече.
РАКО ВРАЧАНИН: Нико сем бораца, не сме у борбу ступати.
XАЏИ ДАУТ: Нико сем бораца.
РАКО ВРАЧАНИН: Ни помоћи!
XАЏИ ДАУТ: Ни одмоћи.
РАКО ВРАЧАНИН: Ни победиоцу повлађивати!
ХАЏИ ДАУТ: Ни побеђенога гонити!
РАКО ВРАЧАНИН: Нека тако буде!
XАЏИ ДАУТ: Тако нека буде!
РАКО ВРАЧАНИН: Беса бес!
XАЏИ ДАУТ: Беса бес! (Укрштају у име поздрава мачеве и окрећу се а истовремеио и лесе и одлазе свак на своју страну),


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.