Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/22

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДРУГИ ЧИН
◄   II III IV   ►

III

КНЕГИЊА, МОЗ

КНЕГИЊА (Пауза. Најпре се понови рог с лева коме одговара, рог с десна. За тим се појављује књегиња на коњу богато окићеном и застртом по средњевековном ритерском начину. Она у ритерском панцирском оделу, оклопљена, са спуштеним визиром. Пред коњем иде војник који на штиту носи мач; коња води војник у богатом албанеком оделу).
МОЗ (Појављује се једновремено с лева на коњу окићеном по источњачкоме начину, покривеном тигровом кожож. Он је у раскошном албанском оделу са металним токама на прсима, које му служе као оклоп. На глави му плитки скадарски фес под којим бело кончано кече, са феса дуга плава кита пада му по раменима. На ногама челични дозлуци који му штите и колена. Пред њим један јаничар, на штиту носи мач, а један црнац, турски одевен, води му коља. Оба витеза одлазе на супротне стране где ће, ван нашег догледа, сјахати коње. Војници који носе штитове и на њима мачеве, остају и заузимају ставове, један према другоме, тако да собом бележе одстојање и положај бораца. Моз и кнегиња, пошто су сјахали, враћају се и одмах прихватају се штитова мачеве, а штитоноше се повлаче. Моз и кнегиња најпре се мачевима поздрављају, стављајући их пред прса и затим их укрштају.)
МОЗ: На живот и смрт!
КНЕГИЊА: На живот и смрт. (Ступају у борбу.)
МОЗ (После првог судара): Пази, кнеже, Моз никад није залуд свој мач потезао.
КНЕГИЊА: Сем кад га је на отацбину потегао.
МОЗ: Овај се мач умео и за отаџбину борити.
КНЕГИЊА: За оно ти част, а за ово — срам!
МОЗ: Освета није срам!
КНЕГИЊА: Срам је на отаџбину мач потезати.
МОЗ: На отаџбину да, на тебе, кнеже, не!
КНЕГИЊА: И ако, Мозе, знаш шта отаџбини носи моја смрт.
МОЗ: Отаџбина! Хм! Том празном речју звониш једнако! За мене отаџбина није празна реч, друго је она за мене. И камено тле на коме сам се родио, и земља на коју ми је прва суза канула, и Божји зрак који ме је први пут озарио, и гроб под којим знанци ми почивају, и камен овај и она планина и дивљи цвет крај стазе, и овај мрки крш и плаво небо над њим и она... Марија... све, све то заједно отаџбина је!
КНЕГИЊА: Све, све то заједно је само себичност. Отаџбина је дужност.
МОЗ: И освета је дужност. (Пауза, нов став, нов судар). Рука ти није чврста, кнеже! Да л’ савест немирна колеба ти мач?
КНЕГИЊА: Да савест говори, твој мач би први клонуо.
МОЗ: Реци, је л’ то та рука која јој даде веренички беочуг; је л’ то та рука којом грлиш њу? Је л’ стога дршће сад?
КНЕГИЊА: Ово је рука која отаџбину брани од тебе, а моја рука у тој служби не дршће.
МОЗ: И глас ти није мушки, кнеже, као некада. Гуши л’ га савест, ил’... (Тргне се)... ил’, да није превара! (Прекида нагло борбу) Била би подла превара!
КНЕГИЊА (Узноси конте Бранин мач): Овај мач, Мозе, није никад лагао!
МОЗ (Још увек под сумњом): Част мачу том ако је у руци конте Брановој.
КНЕГИЊА: Смрт, Мозе, није лаж, смрт је истина, а ми се боримо на живот и смрт!
МОЗ (Прене се и наставља борбу): Да, на живот и смрт, јер твоја смрт значи живот мој!
КНЕГИЊА: А шта ти јамчи, Мозе, да ти моја смрт љубав доноси?
МОЗ: Шта теби јамчи, ккеже, да ти живот твој ту љубав доноси?
КНЕГИЊА: Твоја издаја!
МОЗ: Ти мржњу моју зовеш издајом.
КНЕГИЊА: Јер мржња та туђинску војску доводи.
МОЗ: Не водим је да земљу поробим.
КНЕГИЊА: Већ да Кроју разориш.
МОЗ: Да, да разорим ту тврду тамницу у којој моја љубав тамнује.
КНЕГИЊА: Вараш се, Мозе! Град у коме она тамнује, ово је срце овде, а не Кроја камена. Овде она царује а не тамнује.
МОЗ: Онда, разорићу тај град. Раскопчај оклоп да један другом срца потражимо. Жељан сам да из твога срца крви наточим.
КНЕГИЊА: Да чудне љубави која крвљу гаси жеђ!
МОЗ: О, крвниче велики, не ругај се, јер ругом нећеш оправдати грех! Не ругај се, већ чуј! Пре но што ти мач из руку избијем и мачем ти из груди срце изнесем, ти ме добро чуј! Прекидам борбу да ме саслушаш! (Прекида борбу, али остају неко време укрштених мачева). Је су л’ ти, кнеже, казивали причу о мачу мом? То давно беше, још за младости блажене памети деда мог, Аријанита Големог. Под Љешом тврдим, у једној пећини, змија отровница излегла је змијиће. Мој дед, понеоен младошћу, потеже једнога дана те мачем својим покла змијчиће, али му се и мач од силна удара преби о стену... (Он спушта мач а то исто чини и кнегиња). Кад дође мајка отровница да нахрани дечицу, нађе их обезглављене и крај њих парче мача скрханог. Запишта мајка, јер материнска љубав почива и у змијској души отровној, запишта и поче клети оно парче мача које је лежало ту, окрвављено крвљу деце њезине, и узе га прскати отровом зуба својих. Три године, три пуне године мајка отровница долазила би сваки дан ту и сипала би отров на парче мача скрханога, све док челик не озелени као јед. И од тог парчета гвожђа отрована, скован је овај мач... Ето, то је прича о мачу мом.
     А сад, кнеже, чуј и причу о срцу мом. И оно се о стене разбило, и, као оно парче мача скрханог, лежало окрвављено. Три године, три пуне године ти си га, кнеже, отровом засипао док није с мржње озеленело као јед. И, ето, од тог парчета срца отрованога, сачињен је живот мој. Разумеш ли га, кнеже, сад? Не, нисам ја мржњу с мајчиних груди посисао, никла је она из отрова којим си ми душу ти загадио. И у озој је души некад цвало цветно пролеће, и у њој се некада будила песма младости и уздизао величанствен престо љубави, на коме је седела она, моја краљица. Никад ни један престо није имао лепше краљице ни поданика вернијег. Веровао сам тад да сунце мене ради сја и сисао сам му халапљиво зрак ко одојче недра мајчина; веровао сам да ваздух мене ради грли свежим дахом свет, и надимао сам груди високо ко планина, не би ли га свег посркао. Веровао сам, јер сам волео; волео сам је оном љубављу коју јој, кнеже, никад ниси кадар понудити ти!... Волео сам рекох! Волим је и сад, сад можда више но икад досад. Реци јој, кнеже, ако ме животом претечеш, да сам умирући од мача твог, последње рекао речи: волим је и сад, сад можда више но икад досад!
КНЕГИЊА (Под утиском његових речи оборила главу и заборавив на борбу, дубоко размишља ослоњена на мач. На један мах се прене те узноси мач.): Ми рекосмо на живот и смрт!
МОЗ: Кад говорим о њој, малакше ми гнев.(Још не диже мач).
КНЕГИЊА: Ил’ можда рука?
МОЗ (Тргне се, прибира, обузме га гнев и укршта мач): Рука не, док си преда мном ти!(Ступа у нову, одлучну борбу. Мукла тишина испрекидана звеком мачева. Он једним снажним налетом избије мач из руку кнегињи и, кад овај паде на земљу, стаје ногом на њ, а врх свога мача наслања на њено срце.) Кнеже, реци последњу реч, ал’, пази, нек небуде њој, пресећи ћу је упола...
КНЕГИЊА (Мирна, без узбуђења): Мислиш ли, Мозе, да си победио?
МОЗ: Ти питаш? Зар кад ти мач лежи под мојим ногама, а срце ти на врху мача мог?
КНЕГИЊА: Па ипак, питам, мислиш ли да си победио?
МОЗ: Смрт ће ти дати одговор на то питање.
КНЕГИЊА: Нека се Мозова слава не кити овом победом, јер конте Брану Моз није мач из руку избио! (Диже визир с лица). Само си жену, Мозе, победио!
МОЗ (Изненади се и спусти мач. У првоме тренутку он букне гневом, али, под утиском њена погледа, лице му се ведри и обузима га усхићење.): Па јесам ли бар победио?
КНЕГИЊА (Брзо одбијајући): Док Кроја стоји поносна...
МОЗ (Плане): ...И у њој кнез који жене шаље на мегдан.
КНЕГИЊА: Не хули оног који се бранит’ не може. Кнежева уста занемела су заувек, а рука му, да није хладна већ, друкче би данас узносила мач.
МОЗ (Изненађен): Кнез је мртав?
КНЕГИЊА: Већ читаву ноћ.
МОЗ (Запрепашћен вешћу): Погинуо?
КНЕГИЊА: Не, већ Богу беше угодно да га себи призове.
МОЗ: И зато ти си његов прихватила мач?
КНЕГИЊА: Да извршим оно што би учинио он.
МОЗ (Више себи): Мртав дакле, мртав? (Дубоко размишља, у њему се буди нека нова нада и лице му се озарава)... И... ти си, госпо, сада слободна?
КНЕГИЊА (Не хотећи да разуме смисао љегова питања.): Слободна не, догод ми је живот у руци ти, а мач мој под ногама ти робује.
МОЗ (Тргне се и диже мач њен, подносећи јој га): Само мој мач може бити роб твој, а ти господар мој.
КНЕГИЊА (Устежући се да прими мач): Заборављаш да си победилац?
МОЗ: Ако је међ нама победилац и побеђени тад... ја сам побеђени а ти имаш права на мач.
КНЕГИЊА: Да браним Кроју њим?
МОЗ: Да казниш њим побеђеног.
КНЕГИЊА: За издају?
МОЗ: Не, госпо! Казни ме што те волим. Тај грех је толико велики да му је смрт казна неравна. Смрт је утеха, а утеха је награда. Ил’, мислиш да сам кажњен већ тим што живим?
КНЕГИЊА: И тим, што те је мржња завела те крвавом ходиш стазом.
МОЗ: Ја само једну стазу знам, ону што води срцу твом.
КНЕГИЊА: Али, на њој ти прече пут бедеми Кројини.
МОЗ: Разорићу их. Љубав је сила која руши бедеме.
КНЕГИЊА: Испред те љубави ова су мача два!
МОЗ: Ил’ један само, ал’ тај мрчева рука држи.
КНЕГИЊА: И држи чврсто, држи грчевито, ко што држи смрт. Тек кад се сурвају они горди бедеми, мачу ће овом корице бити гроб.
МОЗ: Зар мртви ће бранити славу коју су живи зидали?
КНЕГИЊА: Бранићу је ја, ако нисам победиочев роб и ако ми је пут ка Кроји слободан!
МОЗ: Називаш робом себе, не би л’ ти слађе биле муке на које си ме ставила. Ти си слободна, отворен ти је пут. Врати се Кроји горда и поносна, јер си победила. Ал’ пре но пођеш, чуј ми задњу реч.
КНЕГИЊА: Рећи ћеш је горе, на бедемима Кројиним, када се сутра сукобе војске две...
МОЗ: Смртнику не одриче се исповест; оптуженоме припада задња реч. Не одричи ми то, књегињо, јер сре што рекох, још не рекох све. Мало час када сам ти се исповедио, ја зборих њему, зборих кнезу још!... Сећаш ли се, књегињо...
КНЕГИЊА: Ничег се не сећам!..
МОЗ: Чуј оно што си, богата лепшим сећањима, давно заборавила већ. То беше онда, лепа књегињо, када ме Господан Скендер посла на дворе Господара, оца твога. Пет дана и пет чаробних ноћи провео сам ја на двору том, где први пут спазих тебе, Госпо, и сазнадох колико је Бог милостив кад тебе земљи дарова...
КНЕГИЊА (Окрећући да га не гледа): Ја те не слушам!
МОЗ: О, навик’о сам већ, да ово драго сећање, у дуге ноћи, скривен од погледа света завидног, сам себи казујем. Казиваћу и сад У светле, летње ноћи, кад би већ сунце пало, а месец се узнео изнад планина, кад би Господар, отац твој, после обеда повлачио се у кулу, те му гуслари уз струне казивали песме о прошлости — ишетала би, госпо, ти са владичицама, на горње бедеме и пратила би звезде како трну и жегу се, или би помно слушала тамне бајке Вардареве, које ти је он, хуком таласа својих, казивао. У те ноћи, блудећи за сликом жељеном, прикрадао бих се ја као мрчева сен и пузао би уз бедеме као месечар, те скривен иза зидина посматрао бих те ...
КНЕГИЊА: Ја те молим, Мозе, прекини!
МОЗ (Наставља све узбуђеније): Посматрао бих те... Ослоњена на бедем, косе расплетене, а лица озарена меком, месечевом светлошћу, изгледала си ти као светица побегла са стене за коју ју је немилостива сликарева рука заковала, и као принцеза из хучних и тајанствених бајака Вардаревих. Изгледаше ми тад, као да је небо близу земљи и тихи ветрић, који се играо твојим власима, причињаше ми се као мека рука анђела којом милује свет. У души ми се тад залеже осећај побожности и дивљах се величини Творца небеског. И такве једне вечери...
КНЕГИЊА (Преклињући): Престани...
МОЗ: ...Мач овај, који ме нигда није изневерио, подло ме издаде. Прикрадајућ се да се дочепам миле заседе, испустих мач те звекну о камен. То те пробуди из снова младачких и ја стадох пред тебе као кривац без наде на опроштај. Оборио сам поглед, не смејући твоме изаћ’ у сусрет. И очекивах да изречеш казну заслужену, готов да сваку казну примим као милост божју. Кад дигох поглед да чујем пресуду, ја сретох осмех на твојим уснама. Казнила си ме осмехом!... Ах, осмех тај!
КНЕГИЊА: (Склапа руке молећи га).
МОЗ: Под зраком његовим би из земље замет проклијао; под тим би зраком из цвета развио се плод. Осмех то беше што рађа и пропорађа свет, што од врлине гради грех, а од греха врлину; осмех који робу даје снаге да ланце раскине, а слободном намеће жељу да постане роб!
КНЕГИЊА (Ма колико да се брани да не слуша Мозова казиваља, снага његовнх осећаја и пријатност лепога сећања, почињт је савлађивати и она почиње са пажњом пратити његове речи предајтћи се постепено и сама слаткој прошлости).
МОЗ: И ја постадох роб чаробног осмеха тог! Груди ми се проширише, душа нарасте и, ја осетих какс она постаде величанствен храм, где се пред иконом, која беше твој лик, ужеже светли пламен и мирис тамјана и измирне узнесе се престолу Божијем, а херувимоки хор из дна душе ми кликну: „Осана” И као што мудраца с истока поведе новом богу звезда водиља, тако тај осмех поведе мене новој вери, вери љубави. И поведе ме већ тренутка тог, те крочих ближе, вођен неком силом несхватљивом... (Прилази Кнегињи, која је већ савладала осећајима и прихвата јој руку, што она, немајући више снаге за отпор, несвесно дозвољава).
КНЕГИЊА (Савладана утиском његових речи, осећајући се побеђеном, покушава, и ако и сама без вере у своју снагу, да да последњи отпор. Она шапће пригушено): Преклињем те!...
МОЗ: Крочих ближе теби, нем и престрављен величином тренутка тог. Погледи нам се сретоше, у очима нам ужеже се плам, букнуше нам образи а крв узавре. Млада нам тела уздрхташе као пред буру шибљике, груди нам набујаше као море с вечери када га месец зове у загрљај, а срца нам заиграше ударајући под грудима, као помамни лав када на крлетици ломи шипке гвоздене и.... у часу том. (Обавије је руком око паса и привлачи себи. Она потпуно савладана дозвољава. Он јој даље речи шапће као да би хтео да сакрије светињу тајне коју исповеда)... И у часу том, ја видех главу твоју иаслоњену на мом рамену косе се твоје замрсише о токе на мојим грудима а усне моје нађоше путир из којега ће причест посркати, причест пред ступање у нову веру, веру љубави... (Он је држи у наручју. Она. савладана, малаксала, несвесна, преживљује тренутак тешкога узбуђења. Тишина. Пауза.)


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.