Калуђер и хајдук/VII

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

VII
◄   VI XXI VIII   ►



VII

     У време у коме ее збива наша приповетка, у Србији, осим градова, није било готово никако потпуно слободних људи. Властеоски ред — властела и властеличићи, мало по праву а мало неситом грабљивошћу и насиљем — био је захватио скоро све земље, тако да сељак нигде више није био власник земље, него само насељеник. Истина је он, као насељеник, био прилично непокретан, ако само у потпуности врши прописане работе, али су те работе биле многобројне, и тежа је од њих била господарска самовоља, која се вршила над главама сељака ратара и насељеника. Властела господари нису знали границе својој самовољи. Узалуд су државни закони узимали у заштиту слободу насељеника и сељака, кад је властела и иначе, према своме врховном владаоцу и господару, била непослушна и самовољна. Средњевековни властелин, богат и на гласу, био је створење тако обесно и самовољно, да се то данас једва може замислити.
     Насељеници сељаци средњега века били су, нарочито на великим властелинствима, подељени по работама. И ако их је највећи део радио земљу, било их је свуда одређених за послове другога реда. Уљари или пчелари имали су место сваке друге работе задатак да се старају о производњи меда и воска, које је требало не само за цркву него и за сваку бољу кућу. При рекама и вирови.ма или рибњацима насељавани су рибари, којима је задатак био, место сваке друге работе, да се брину о паћењу и ловљењу рибе за кућу свога властелина и господара. Пошто су беспослена властела много времена проводила у лову, и пошто је лов давао трпези властеоској лепе промене, а лова није могло бити без на лов научених птица, соколова и кра- гуја, и без паса — то су од насељеника одређиване нарочите породице да буду асарн, који ће одгајивати и лову учити псе, и соколарн, којима је био задатак бринути се о подизању и учењу соколова. И сад се по имену села Соколарн или Соколовцн или по грчком ђеракари види где су у средњем веку била та села, у којима су становници дужни били бри- нути се место сваке друге једино о овој работи. И уврх Топлице више Куршумлије, у некадашње.м властелинству Витомира Гвозденовића, има и сад у планинама село Ђеракари, где су се некада гајили соколови. Поред соколова, у Србији се припитомљавала за лов и једна врста крагуја. Стоји занисано како је деспот Стефан у самом тренутку кад ће се на смрт разболети, уочи дана кад ће умрети, после ручка пошао у лов, држећи крагујца на руци. Сељаци који су се из нараштаја у нараштај овим послом бавили знали су многе начине којима се ове дивље грабљивице привикавају послушности и уређеном лову. Хватали су младе птиће, метали су им капе на главе, а путо на ноге, те су их лагано привикавали на вршење ловачких заповести. Да би их до тога довели, морили су их глађу и несаницом. Тако би их научили на потпуну послушност, да на позив човеку дођу, да му на одређено место на руку седну, да ухвате птицу на коју би их ловац пустио, и да је ловцу донесу. Тако научене ловачке птице продаване су за скупе новце. Село соколарско било је дужно сваке године давати своме властелину прописани број научених соколова. Кад би време дошло да се соколи продају, сеоски би се предстојник обукао у стајаће празнично рухо, повео би соколаре, који су соколе носили на рукама по ловачком начину, и свечано би их предавао господару властелину, у којега су, међу послугом његовом, били нарочити соколари, који су се даље о тим соколовима или крагујима старали. Соколи су били окићени прапорцима и имали су на ногама ногавице од чохе или од плетене вуне. С њима су после властела ишла у лов по планини. Лов са соколовима или с крагујима било је одликовање којим се није смео свак забављати. Само су господа и властела могла ловити са соколовима.

     Била је читава свечаност кад се спремао већи лов са многим званицама.
     Така се свечаност једно јутро спремала у кући Јанка Плетикосића у Точанима, с десне стране Топлице.
     Дворац властеличића Јанка Плетикосића у Точанима није имао куле као што ју је имао велики властелин Гвозденовић у Плочнику, али је иначе био исти онакав у главноме. Дворац у Точанима истицао се само пространством дворишта, лепшом зградом и већим кућама и многобројним зградама од осталих кућа онога села. Чардак, главно станиште властеличићево, био је на два боја, као у Гвозденовића. Плетикосић је имао и половину Плочника, и нешто ради тога, нешто ради службе Гвозденовићу, седео је у Плочнику готово више него у Точанима, и ако му је главни стан био у Точанима.
     Врло рано су у тој кући у Точанима сви били на ногама, и Драгош Плетикосић и сестра му Стаменија, која се имала старати о дворби и послужењу гостију. Стара Плетикосићка је имала неког посла код куће у Плочнику. Јанко Плетикосић је био такође у Точанима зарад дочека гостију. И он и Драгош спремали су се у лов. Иза њих су ишла два њихова соколара са соколовима. Трећи момак је водио њихове хртове. Уз њих је ишао и један момак с ловачким рогом. Чим је Стаменија разместила понуде, што је брзо ишло, јербо је она, са женама оданде из села, кућу уредила и припремила, момак с ловачким рогом попе се на брежуљак изнад куће у воћњаку и поче из рога трубити на сазив. Међу првима је дошао Којадин Гвозденовић са соколом и хртовима, за тим се двориште почело пунити сељацима хајкачима, ловцима и господом. Били су међу позванима и два Турчина из двора царице Маре из Беле Цркве.
     Гости су се разговарали о лову, о курјацима и о лисицама, који су се били намножили и ради којих је лов и наређен. Млађи људи су се питали неће ли где наићи на медведа и питали су се међу собом како би се ко држао и којим би оружјем најпробитачније било дочекати напад његов. Једни се уздаху у копље, а други говораху да је у том сукобу главно оружје смелост, и да медведу треба просто сјурити мач у срце. Али је ту стајало као најглавније, да треба добро погодити и тога ради да треба бити присебан и хладнокрван. Како би, управо, било у ствари, мало је ко знао. Један старији човек приповедаше, ако је истина, да је он тако, мачем, расправио сукоб са медведом, неких година и прошао срећно, и како се и сад од умора најлепше одмара на оној медведовој кожи- Али сви нису веровали, као што се, обично, мало верује ловачким причама.
     Од новости говорило се тога дана много о опсади Цариграда. Султан Мехмед се око- мио на главни град грчке царевини, који је још једини и остао био Грцима. Знало се да је од султана била дошла порука деспоту Ђурђу да пошље помоћну војску по уговору.
— Ето, говораше Драгош, једноме старијем човеку, шта сад, опет, морамо да подносимо! Ми Срби, православни, идемо с Турцима, непријатељимахришћанства, против цара православног, против места у ком је васељенски патријарх, против Цариграда! За Бога и по Богу, има ли то смисла? Како можемо то да подносимо?
— Али шта ће да чини јадан деспот, од- говараше онај господин. Уговор је такав; уго- вор се мора вршити.
— Па шта ће нам помоћи, прихвати други један младић, који је стајао уз Драгоша. Зар нијејнаш ред после Цариграда, ако га, не дај Боже, узму? Ми, па Босна, то иде једно за другим.
- Сваки воли живот, умеша се стари Јанко Плетикосић, домаћин. Макар колико да је неко стар или болестан, не воли да умре. То би чинио и мој син, да је, не дај Боже, болестан. То и наш деспот, стара мудра глава, сада чини. Спасава време, у нади да ће, може бити негде на другом месту, турска сила наићи на тврдо и разломити се. Није само Србија на свету иу околини Турског Царства. Има и других земаља око њега, и у Азији и у Европи. Ако сад мирно испунимо уговор, па останемо и сами на миру, може дати Бог да дочекамо и несрећу турску. И онда нас чека или прави спас или дужи рок мира. Шта можемо друго чинити?
— Баш по томе, драги оче, што ти го- вориш ја и ценим да не треба помагати Турке. Нас има више. Што смо несложни и неумешни? Кад нико од нас не би помагао Турке, зар се не би они брже скрхали?
— Али шта ћемо кад је практика свагда показала да су, на жалост, празне речи све то што ти говориш. Ако бисмо ми почели, неће или не може Босна, која нам је најближа; неће или не може Угарска; неће или не могу Млеци, итд. А један кад изиђе, Турци га премлате. Овако шта смо урадили? Зар смо им помогли што смо им послали две три хиљаде људи, на које се они тамо не смеду много поуздати и на које треба да пазе, јер им не верују, и ако узрока за то немају.
     Стари Јанко Плетикосић, властеличић у Плочнику, али од богатијих, у свему знатан и поштован човек, бејаше претурио педесету, али се здрављем држаше тако добро, да се могао мерити с каквим било младићем. Био је снажан, покрупан, плећат, лепе појаве кад обуче своје свечано властеоско одело. У карактеру и у нарави био је са свим супротан његовоме суседу, властелину В. Гвозденовићу. Плетикосић је био човек отворен, искрен и једнак, без икаква увијања и двостручења. Према војницима он је био врло оштар за- поведник, али им је свуда и у свачем предњачио примером. Сваки ред и сваку дисцип лину почињао је од себе. Човечан и благ према свакоме, био је, докле га љутина држи, за чудо љут према непослушнима и према онима који би шта било погрешили. С тога су млађи његови, знајући му нарав, бежали да у даљини од његових очију и од руке до- чекају да га љутина прође. Према сељацима био је исто тако оштар, кад се тицало њихове службе и њихових обавеза властелину. Иначе благ и човечан до миле воље. Он није тражио популарност двостручењем и привидном мекошћу. Према деци је, исто тако, био оштар и љут, тако да су га се сви бојали као ватре, и ако је био ванредно добар отац. Своје дужности према вери и цркви вршио је врло тачно и ревносно. У његовој се кући ни за живу главу није смео премрсити ни петак, ни среда, нити икоји пост. Исто тако је марљиво ишао на службу у цркву и вршио све друге своје дужности без увијања и без обзира на лакоћу или тегобу њихову. С тога је пред њим свак стрепио, јербо је он био целим својим животом и по- нашањем оличена верност и правило.
     Драгош је у свему био прави његов син. У младости је и Јанко Плетикосић био бујан, па је такав био и Драгош. У свему другоме се Драгош држао очевих правила реда, вер- ности и послушности.
     Сестра Драгошева Стаменија, ћерка Плетикосићева, ванредна црномањаста лепотица, била је сушта благост и доброта. Како су куће Гвозденовићева и Плетикосићева биле везане и суседством и службом, Којадин и Стаменија одрасли су, тако рећи, заједно, и били су навикли једно на друго. Она природна наклоност која још децу везује, почела се, са зрелим веком, природним током обртати у нежну и стидљиву пажњу, али се видело да су њих двоје створени једно за друго и да је у срцима њиховим готова нова кућа и нова породица. Требало је да само дође бла- гослов родитељски, па да природа пусти крила своје нежности. То су знали цело село и сви суседи, и да сте кога било запитали, одговорио би вам да је ту брачни пар готов. То су знали и Којадинови и Стаменијини роди- тељи, само што су они о томе у понечем другојачије мислили. Велики властелин Гвозденовић, који је нарочито изашао на глас од како се у Србију вратила царица Мара, пошто су многи по народу мислили да у том по- вратку има и његове заслуге, није много марио ни за романтичну нарав, ни за ову романтичну наклоност свога сина, макар да није имао никаква стварног приговора ни за девојку ни за њен род. Гвозденовић је помишљао да сина жени од најгласовитијих и најбогатијих породица у Србији или у Босни. Шта је он све мислио, није ни сам знао или, може бити, није смео да каже. Јанка Плетикосића је веома ценио и волео као човека верна, поуздана и тврда и за највећа искушења. Знао је да се у ма каквој прилици на њ може поуздати као на себе сама. Али је на интересе своје породице Гвозденовић гледао по своме начину, и свеколико поштовање према Плетикосићевим особинама, свеколико дивљење добрим особинама и изредном васпитању Плетикосићеве деце, очевидни знаци да су син његов и кћи Плетикосићева једно другом наклоњени, нису га могли одвратити да мисли о женидби свога сина само с обзиром на углед и славу своје породице.
     Кад је иза његове последње мисије у Дренопољу дошла царица Мара у Србију, и кад је услед тога силно порастао углед његов, све су ове мисли још више ојачале, и он је мислио све мање на женидбу Којадинову Стаменијом. Царица Мара, чим се населила у Богородичину Манастиру код Беле Цркве, узме Стаменију, известивши се о њеној доброти и благости, међу своје дворкиње. Стаменија је тиме доста променила свој дотадашњи начин живота и више се погосподила. Она је у извесне дане, на обред, одлазила на дворбу царици; иначе је остајала код куће уза своју мајку. На њену девојачку нарав и на њену природну бистрину великог је утицаја имала околина царичина и начин живота у њеном двору. При свеколикој смерности царичина живљења, двор је опет био двор, и представљао је извесну вреву и покрет према тихоме једноликом животу сеоске куће малога властелина. Природно чедо српскога села имало је сваки дан доста да посматра око султанке, деспотове кћери, око њених дворана, њене властеле, калуђера и калуђерица. Одахнула би кад би њен ред прошао и кад би се, као сад, на одмор у своје село и у свој стари обичај вратила.
     Ове промене, које су дотадашњем природном сеоском девојчету давале извесну господственост, извесну уздржаност и зрелију прорачуњеност у понашању, нису нимало биле неповољне Којадину. Он је и даље мислио на Стаменију, али сад с извесним поносом. Њено сазревање, њена озбиљност као да су се тицали и њега, као да су уздизали и њега. Њене тековине он је осећао и поносио се њима као да су његове. Она заједница осећања и интереса, која се током времена начини међу мужем и женом као међу једноставном моралном целином, већ се почела јављати међу њима двома сама по себи.
     Којадин Гвозденовић је, међу тим, знао врло добро мисли и расположења оца свога о женидби Стаменијом. Разуме се да му та расположења нимало нису била повољна. Којадин је, по нарави, био сушта противност оца свога. Добар и покоран син, ваљан чо- век, Којадин је био пун осећања, и у стварима љубави вољан да следује само наклоностима срца свога. Он је често размишљао шта ће радити кад дође тренутак да се у томе великом делу мора сукобити с оцем својим. Увек је мислио да га та горкалаша не може мимоићи, али се увек зарицао да не попусти и да не попусти ни у чем. Сам се, међу тим, бојао да га урођена мекост и доброта и механичка навика на послушност не подчине вољи очиној и нехотице и да га то за навек несрећним не учини.
     То јутро радовао се лову поглавито зато што је унапред осећао да ће том приликом видети Стаменију. Од како је код царице Маре, ређе ју је виђао, и тога ради му је жеља за њом расла. Милина га је обузимала кад је видео њену елегантну појаву младости и лепоте, њену дворбу гостију, њено српско нуђење и старање да свак буде учесник гостољубља. Она је једнако промицама кроз гомилу ловаца, надгледајући да се међу ловцима јутарње послужење и закуска изврши како ваља. Момци су непрестано разносили закуску и пиће; она је једнако нудила и бистрим оком мотрила како да свак, најмањи као и највећи, буде понуђен и да се послужи.
— Никада се не можеш уморити, Стаменија, рече јој Којадин, који ју је с милином и задовољством посматрао. Ево и мене, еда бих ти могао што на помоћи бити. Заповедај.
— У ствари могао би ми сметати. И зато би требало да те отерам, рече она смејући се на њега. Али сад је све готово. Надам се да сам свега доста спремила.
     И поче наново нудити и молити оне који су јој на домаку били да се наново послуже и да не пропусте послужити се.
— Нисам те одавно видео, Стаменија,
рече Којадин. У нашу цркву више не долазиш. Жао ми је!
— Не треба да ти је жао. Ти знаш, ми идемо у манастир у Белу Цркву, а сад, кад сам на служби код царице, у цркви сам Богородичиној. Ти знаш колико је царица богомољна.
— Знам, знам, Стаменија! Али бих ја опет рекао да ме ти избегаваш. До скора ниси тако радила.
— Боже мој! Зар си заборавио да нисмо више деца. А ти си син великога властелина. Кад не бих избегавала твоју дружбу, могло би изгледати да ти се намећем. Твоја је тетка рекла некоме, како ја не треба ни да поми- слим на удају у Гвозденовића кућу, како сам сирота и од малена рода.
     Стаменија се засмеја уз тај говор.
— За Бога, за Бога, како можеш тако што веровати?
— Па доста је што се прича. Друго си ти, а друго су твоји родитељи.
— Хвала ти на том разликовању.
— Али накрај краја, ти знаш да морамо слушати своје родитеље и у овим стварима. Ми морамо показати пример добре деце.
— Знам, знам, али упамти да опет зато ја нисам вољан да се женим преко воље своје. Не заборави, Стаменија, ни то!
— Ја сам опет тврдо наумила да се не удајем. Од како сам уз царицу Мару; од како сваки дан слушам читање Светог Писма и од како сваки дан пробавим уз нашу богољубиву царицу по пола дана у цркви, све више помишљам и сама да се поведем за царицом и да уђем у манастир. 0, веруј ми, то би био блажен живот.
— Тако је, али ко зна шта је наша судбина и шта је воља Божија? Смемо ли о томе пре времена помишљати ? Смемо ли вређати милост Божију?
     У који мах је Којадин Гвозденовић ово говорио, захорише се на ново ловачки рогови. Ловци су журно довршивали закуску. Старешина лова, Јанко Плетикосић, наређиваше хајкачима да полазе и да онима који су раније већ на место изашли из даљих села с оне стране планине поруче којим правцем треба да нагоне дивљач на заседу. Онима пак који ће на заседи чекати, издаваше друге заповести, упућиваше на место и показиваше пут којим треба на место изаћи. Он сам појаха коња и пође на своје место. Син му Драгош имао је наредбу да иде на место, одакле ће се зверад на заседу почети нагонити. Све је било весело у тај мах. Жене и девојке које су се о дворби старале гледаху задовољно испред куће како се лов креће кроз широм отворене вратнице и како одмиче путем. Пси су весело лајали и подскакивали. Соколови су кликтали, и свак је са својим поуздањем полазио на посао, у ком се није знало како ће кога срећа послужити. Судбина и срећа, ти чудни анђели храниоци свеколикога људског делања, забаве као год и најозбиљнијега посла, лебдели су и над овим ловом као што лебде над сваким другим послом људским.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 104 године.