Kaluđer i hajduk/VII
VII
U vreme u kome ee zbiva naša pripovetka, u Srbiji, osim gradova, nije bilo gotovo nikako potpuno slobodnih ljudi. Vlasteoski red — vlastela i vlasteličići, malo po pravu a malo nesitom grabljivošću i nasiljem — bio je zahvatio skoro sve zemlje, tako da seljak nigde više nije bio vlasnik zemlje, nego samo naseljenik. Istina je on, kao naseljenik, bio prilično nepokretan, ako samo u potpunosti vrši propisane rabote, ali su te rabote bile mnogobrojne, i teža je od njih bila gospodarska samovolja, koja se vršila nad glavama seljaka ratara i naseljenika. Vlastela gospodari nisu znali granice svojoj samovolji. Uzalud su državni zakoni uzimali u zaštitu slobodu naseljenika i seljaka, kad je vlastela i inače, prema svome vrhovnom vladaocu i gospodaru, bila neposlušna i samovoljna. Srednjevekovni vlastelin, bogat i na glasu, bio je stvorenje tako obesno i samovoljno, da se to danas jedva može zamisliti.
Naseljenici seljaci srednjega veka bili su, naročito na velikim vlastelinstvima, podeljeni po rabotama. I ako ih je najveći deo radio zemlju, bilo ih je svuda određenih za poslove drugoga reda. Uljari ili pčelari imali su mesto svake druge rabote zadatak da se staraju o proizvodnji meda i voska, koje je trebalo ne samo za crkvu nego i za svaku bolju kuću. Pri rekama i virovi.ma ili ribnjacima naseljavani su ribari, kojima je zadatak bio, mesto svake druge rabote, da se brinu o paćenju i lovljenju ribe za kuću svoga vlastelina i gospodara. Pošto su besposlena vlastela mnogo vremena provodila u lovu, i pošto je lov davao trpezi vlasteoskoj lepe promene, a lova nije moglo biti bez na lov naučenih ptica, sokolova i kra- guja, i bez pasa — to su od naseljenika određivane naročite porodice da budu asarn, koji će odgajivati i lovu učiti pse, i sokolarn, kojima je bio zadatak brinuti se o podizanju i učenju sokolova. I sad se po imenu sela Sokolarn ili Sokolovcn ili po grčkom đerakari vidi gde su u srednjem veku bila ta sela, u kojima su stanovnici dužni bili bri- nuti se mesto svake druge jedino o ovoj raboti. I uvrh Toplice više Kuršumlije, u nekadašnje.m vlastelinstvu Vitomira Gvozdenovića, ima i sad u planinama selo Đerakari, gde su se nekada gajili sokolovi. Pored sokolova, u Srbiji se pripitomljavala za lov i jedna vrsta kraguja. Stoji zanisano kako je despot Stefan u samom trenutku kad će se na smrt razboleti, uoči dana kad će umreti, posle ručka pošao u lov, držeći kragujca na ruci. Seljaci koji su se iz naraštaja u naraštaj ovim poslom bavili znali su mnoge načine kojima se ove divlje grabljivice privikavaju poslušnosti i uređenom lovu. Hvatali su mlade ptiće, metali su im kape na glave, a puto na noge, te su ih lagano privikavali na vršenje lovačkih zapovesti. Da bi ih do toga doveli, morili su ih glađu i nesanicom. Tako bi ih naučili na potpunu poslušnost, da na poziv čoveku dođu, da mu na određeno mesto na ruku sednu, da uhvate pticu na koju bi ih lovac pustio, i da je lovcu donesu. Tako naučene lovačke ptice prodavane su za skupe novce. Selo sokolarsko bilo je dužno svake godine davati svome vlastelinu propisani broj naučenih sokolova. Kad bi vreme došlo da se sokoli prodaju, seoski bi se predstojnik obukao u stajaće praznično ruho, poveo bi sokolare, koji su sokole nosili na rukama po lovačkom načinu, i svečano bi ih predavao gospodaru vlastelinu, u kojega su, među poslugom njegovom, bili naročiti sokolari, koji su se dalje o tim sokolovima ili kragujima starali. Sokoli su bili okićeni praporcima i imali su na nogama nogavice od čohe ili od pletene vune. S njima su posle vlastela išla u lov po planini. Lov sa sokolovima ili s kragujima bilo je odlikovanje kojim se nije smeo svak zabavljati. Samo su gospoda i vlastela mogla loviti sa sokolovima.
Bila je čitava svečanost kad se spremao veći lov sa mnogim zvanicama.
Taka se svečanost jedno jutro spremala u kući Janka Pletikosića u Točanima, s desne strane Toplice.
Dvorac vlasteličića Janka Pletikosića u Točanima nije imao kule kao što ju je imao veliki vlastelin Gvozdenović u Pločniku, ali je inače bio isti onakav u glavnome. Dvorac u Točanima isticao se samo prostranstvom dvorišta, lepšom zgradom i većim kućama i mnogobrojnim zgradama od ostalih kuća onoga sela. Čardak, glavno stanište vlasteličićevo, bio je na dva boja, kao u Gvozdenovića. Pletikosić je imao i polovinu Pločnika, i nešto radi toga, nešto radi službe Gvozdenoviću, sedeo je u Pločniku gotovo više nego u Točanima, i ako mu je glavni stan bio u Točanima.
Vrlo rano su u toj kući u Točanima svi bili na nogama, i Dragoš Pletikosić i sestra mu Stamenija, koja se imala starati o dvorbi i posluženju gostiju. Stara Pletikosićka je imala nekog posla kod kuće u Pločniku. Janko Pletikosić je bio takođe u Točanima zarad dočeka gostiju. I on i Dragoš spremali su se u lov. Iza njih su išla dva njihova sokolara sa sokolovima. Treći momak je vodio njihove hrtove. Uz njih je išao i jedan momak s lovačkim rogom. Čim je Stamenija razmestila ponude, što je brzo išlo, jerbo je ona, sa ženama odande iz sela, kuću uredila i pripremila, momak s lovačkim rogom pope se na brežuljak iznad kuće u voćnjaku i poče iz roga trubiti na saziv. Među prvima je došao Kojadin Gvozdenović sa sokolom i hrtovima, za tim se dvorište počelo puniti seljacima hajkačima, lovcima i gospodom. Bili su među pozvanima i dva Turčina iz dvora carice Mare iz Bele Crkve.
Gosti su se razgovarali o lovu, o kurjacima i o lisicama, koji su se bili namnožili i radi kojih je lov i naređen. Mlađi ljudi su se pitali neće li gde naići na medveda i pitali su se među sobom kako bi se ko držao i kojim bi oružjem najprobitačnije bilo dočekati napad njegov. Jedni se uzdahu u koplje, a drugi govorahu da je u tom sukobu glavno oružje smelost, i da medvedu treba prosto sjuriti mač u srce. Ali je tu stajalo kao najglavnije, da treba dobro pogoditi i toga radi da treba biti priseban i hladnokrvan. Kako bi, upravo, bilo u stvari, malo je ko znao. Jedan stariji čovek pripovedaše, ako je istina, da je on tako, mačem, raspravio sukob sa medvedom, nekih godina i prošao srećno, i kako se i sad od umora najlepše odmara na onoj medvedovoj koži- Ali svi nisu verovali, kao što se, obično, malo veruje lovačkim pričama.
Od novosti govorilo se toga dana mnogo o opsadi Carigrada. Sultan Mehmed se oko- mio na glavni grad grčke carevini, koji je još jedini i ostao bio Grcima. Znalo se da je od sultana bila došla poruka despotu Đurđu da pošlje pomoćnu vojsku po ugovoru.
— Eto, govoraše Dragoš, jednome starijem čoveku, šta sad, opet, moramo da podnosimo! Mi Srbi, pravoslavni, idemo s Turcima, neprijateljimahrišćanstva, protiv cara pravoslavnog, protiv mesta u kom je vaseljenski patrijarh, protiv Carigrada! Za Boga i po Bogu, ima li to smisla? Kako možemo to da podnosimo?
— Ali šta će da čini jadan despot, od- govaraše onaj gospodin. Ugovor je takav; ugo- vor se mora vršiti.
— Pa šta će nam pomoći, prihvati drugi jedan mladić, koji je stajao uz Dragoša. Zar nijejnaš red posle Carigrada, ako ga, ne daj Bože, uzmu? Mi, pa Bosna, to ide jedno za drugim.
- Svaki voli život, umeša se stari Janko Pletikosić, domaćin. Makar koliko da je neko star ili bolestan, ne voli da umre. To bi činio i moj sin, da je, ne daj Bože, bolestan. To i naš despot, stara mudra glava, sada čini. Spasava vreme, u nadi da će, može biti negde na drugom mestu, turska sila naići na tvrdo i razlomiti se. Nije samo Srbija na svetu iu okolini Turskog Carstva. Ima i drugih zemalja oko njega, i u Aziji i u Evropi. Ako sad mirno ispunimo ugovor, pa ostanemo i sami na miru, može dati Bog da dočekamo i nesreću tursku. I onda nas čeka ili pravi spas ili duži rok mira. Šta možemo drugo činiti?
— Baš po tome, dragi oče, što ti go- voriš ja i cenim da ne treba pomagati Turke. Nas ima više. Što smo nesložni i neumešni? Kad niko od nas ne bi pomagao Turke, zar se ne bi oni brže skrhali?
— Ali šta ćemo kad je praktika svagda pokazala da su, na žalost, prazne reči sve to što ti govoriš. Ako bismo mi počeli, neće ili ne može Bosna, koja nam je najbliža; neće ili ne može Ugarska; neće ili ne mogu Mleci, itd. A jedan kad iziđe, Turci ga premlate. Ovako šta smo uradili? Zar smo im pomogli što smo im poslali dve tri hiljade ljudi, na koje se oni tamo ne smedu mnogo pouzdati i na koje treba da paze, jer im ne veruju, i ako uzroka za to nemaju.
Stari Janko Pletikosić, vlasteličić u Pločniku, ali od bogatijih, u svemu znatan i poštovan čovek, bejaše preturio pedesetu, ali se zdravljem držaše tako dobro, da se mogao meriti s kakvim bilo mladićem. Bio je snažan, pokrupan, plećat, lepe pojave kad obuče svoje svečano vlasteosko odelo. U karakteru i u naravi bio je sa svim suprotan njegovome susedu, vlastelinu V. Gvozdenoviću. Pletikosić je bio čovek otvoren, iskren i jednak, bez ikakva uvijanja i dvostručenja. Prema vojnicima on je bio vrlo oštar za- povednik, ali im je svuda i u svačem prednjačio primerom. Svaki red i svaku discip linu počinjao je od sebe. Čovečan i blag prema svakome, bio je, dokle ga ljutina drži, za čudo ljut prema neposlušnima i prema onima koji bi šta bilo pogrešili. S toga su mlađi njegovi, znajući mu narav, bežali da u daljini od njegovih očiju i od ruke do- čekaju da ga ljutina prođe. Prema seljacima bio je isto tako oštar, kad se ticalo njihove službe i njihovih obaveza vlastelinu. Inače blag i čovečan do mile volje. On nije tražio popularnost dvostručenjem i prividnom mekošću. Prema deci je, isto tako, bio oštar i ljut, tako da su ga se svi bojali kao vatre, i ako je bio vanredno dobar otac. Svoje dužnosti prema veri i crkvi vršio je vrlo tačno i revnosno. U njegovoj se kući ni za živu glavu nije smeo premrsiti ni petak, ni sreda, niti ikoji post. Isto tako je marljivo išao na službu u crkvu i vršio sve druge svoje dužnosti bez uvijanja i bez obzira na lakoću ili tegobu njihovu. S toga je pred njim svak strepio, jerbo je on bio celim svojim životom i po- našanjem oličena vernost i pravilo.
Dragoš je u svemu bio pravi njegov sin. U mladosti je i Janko Pletikosić bio bujan, pa je takav bio i Dragoš. U svemu drugome se Dragoš držao očevih pravila reda, ver- nosti i poslušnosti.
Sestra Dragoševa Stamenija, ćerka Pletikosićeva, vanredna crnomanjasta lepotica, bila je sušta blagost i dobrota. Kako su kuće Gvozdenovićeva i Pletikosićeva bile vezane i susedstvom i službom, Kojadin i Stamenija odrasli su, tako reći, zajedno, i bili su navikli jedno na drugo. Ona prirodna naklonost koja još decu vezuje, počela se, sa zrelim vekom, prirodnim tokom obrtati u nežnu i stidljivu pažnju, ali se videlo da su njih dvoje stvoreni jedno za drugo i da je u srcima njihovim gotova nova kuća i nova porodica. Trebalo je da samo dođe bla- goslov roditeljski, pa da priroda pusti krila svoje nežnosti. To su znali celo selo i svi susedi, i da ste koga bilo zapitali, odgovorio bi vam da je tu bračni par gotov. To su znali i Kojadinovi i Stamenijini rodi- telji, samo što su oni o tome u ponečem drugojačije mislili. Veliki vlastelin Gvozdenović, koji je naročito izašao na glas od kako se u Srbiju vratila carica Mara, pošto su mnogi po narodu mislili da u tom po- vratku ima i njegove zasluge, nije mnogo mario ni za romantičnu narav, ni za ovu romantičnu naklonost svoga sina, makar da nije imao nikakva stvarnog prigovora ni za devojku ni za njen rod. Gvozdenović je pomišljao da sina ženi od najglasovitijih i najbogatijih porodica u Srbiji ili u Bosni. Šta je on sve mislio, nije ni sam znao ili, može biti, nije smeo da kaže. Janka Pletikosića je veoma cenio i voleo kao čoveka verna, pouzdana i tvrda i za najveća iskušenja. Znao je da se u ma kakvoj prilici na nj može pouzdati kao na sebe sama. Ali je na interese svoje porodice Gvozdenović gledao po svome načinu, i svekoliko poštovanje prema Pletikosićevim osobinama, svekoliko divljenje dobrim osobinama i izrednom vaspitanju Pletikosićeve dece, očevidni znaci da su sin njegov i kći Pletikosićeva jedno drugom naklonjeni, nisu ga mogli odvratiti da misli o ženidbi svoga sina samo s obzirom na ugled i slavu svoje porodice.
Kad je iza njegove poslednje misije u Drenopolju došla carica Mara u Srbiju, i kad je usled toga silno porastao ugled njegov, sve su ove misli još više ojačale, i on je mislio sve manje na ženidbu Kojadinovu Stamenijom. Carica Mara, čim se naselila u Bogorodičinu Manastiru kod Bele Crkve, uzme Stameniju, izvestivši se o njenoj dobroti i blagosti, među svoje dvorkinje. Stamenija je time dosta promenila svoj dotadašnji način života i više se pogospodila. Ona je u izvesne dane, na obred, odlazila na dvorbu carici; inače je ostajala kod kuće uza svoju majku. Na njenu devojačku narav i na njenu prirodnu bistrinu velikog je uticaja imala okolina caričina i način života u njenom dvoru. Pri svekolikoj smernosti caričina življenja, dvor je opet bio dvor, i predstavljao je izvesnu vrevu i pokret prema tihome jednolikom životu seoske kuće maloga vlastelina. Prirodno čedo srpskoga sela imalo je svaki dan dosta da posmatra oko sultanke, despotove kćeri, oko njenih dvorana, njene vlastele, kaluđera i kaluđerica. Odahnula bi kad bi njen red prošao i kad bi se, kao sad, na odmor u svoje selo i u svoj stari običaj vratila.
Ove promene, koje su dotadašnjem prirodnom seoskom devojčetu davale izvesnu gospodstvenost, izvesnu uzdržanost i zreliju proračunjenost u ponašanju, nisu nimalo bile nepovoljne Kojadinu. On je i dalje mislio na Stameniju, ali sad s izvesnim ponosom. Njeno sazrevanje, njena ozbiljnost kao da su se ticali i njega, kao da su uzdizali i njega. Njene tekovine on je osećao i ponosio se njima kao da su njegove. Ona zajednica osećanja i interesa, koja se tokom vremena načini među mužem i ženom kao među jednostavnom moralnom celinom, već se počela javljati među njima dvoma sama po sebi.
Kojadin Gvozdenović je, među tim, znao vrlo dobro misli i raspoloženja oca svoga o ženidbi Stamenijom. Razume se da mu ta raspoloženja nimalo nisu bila povoljna. Kojadin je, po naravi, bio sušta protivnost oca svoga. Dobar i pokoran sin, valjan čo- vek, Kojadin je bio pun osećanja, i u stvarima ljubavi voljan da sleduje samo naklonostima srca svoga. On je često razmišljao šta će raditi kad dođe trenutak da se u tome velikom delu mora sukobiti s ocem svojim. Uvek je mislio da ga ta gorkalaša ne može mimoići, ali se uvek zaricao da ne popusti i da ne popusti ni u čem. Sam se, među tim, bojao da ga urođena mekost i dobrota i mehanička navika na poslušnost ne podčine volji očinoj i nehotice i da ga to za navek nesrećnim ne učini.
To jutro radovao se lovu poglavito zato što je unapred osećao da će tom prilikom videti Stameniju. Od kako je kod carice Mare, ređe ju je viđao, i toga radi mu je želja za njom rasla. Milina ga je obuzimala kad je video njenu elegantnu pojavu mladosti i lepote, njenu dvorbu gostiju, njeno srpsko nuđenje i staranje da svak bude učesnik gostoljublja. Ona je jednako promicama kroz gomilu lovaca, nadgledajući da se među lovcima jutarnje posluženje i zakuska izvrši kako valja. Momci su neprestano raznosili zakusku i piće; ona je jednako nudila i bistrim okom motrila kako da svak, najmanji kao i najveći, bude ponuđen i da se posluži.
— Nikada se ne možeš umoriti, Stamenija, reče joj Kojadin, koji ju je s milinom i zadovoljstvom posmatrao. Evo i mene, eda bih ti mogao što na pomoći biti. Zapovedaj.
— U stvari mogao bi mi smetati. I zato bi trebalo da te oteram, reče ona smejući se na njega. Ali sad je sve gotovo. Nadam se da sam svega dosta spremila.
I poče nanovo nuditi i moliti one koji su joj na domaku bili da se nanovo posluže i da ne propuste poslužiti se.
— Nisam te odavno video, Stamenija,
reče Kojadin. U našu crkvu više ne dolaziš. Žao mi je!
— Ne treba da ti je žao. Ti znaš, mi idemo u manastir u Belu Crkvu, a sad, kad sam na službi kod carice, u crkvi sam Bogorodičinoj. Ti znaš koliko je carica bogomoljna.
— Znam, znam, Stamenija! Ali bih ja opet rekao da me ti izbegavaš. Do skora nisi tako radila.
— Bože moj! Zar si zaboravio da nismo više deca. A ti si sin velikoga vlastelina. Kad ne bih izbegavala tvoju družbu, moglo bi izgledati da ti se namećem. Tvoja je tetka rekla nekome, kako ja ne treba ni da pomi- slim na udaju u Gvozdenovića kuću, kako sam sirota i od malena roda.
Stamenija se zasmeja uz taj govor.
— Za Boga, za Boga, kako možeš tako što verovati?
— Pa dosta je što se priča. Drugo si ti, a drugo su tvoji roditelji.
— Hvala ti na tom razlikovanju.
— Ali nakraj kraja, ti znaš da moramo slušati svoje roditelje i u ovim stvarima. Mi moramo pokazati primer dobre dece.
— Znam, znam, ali upamti da opet zato ja nisam voljan da se ženim preko volje svoje. Ne zaboravi, Stamenija, ni to!
— Ja sam opet tvrdo naumila da se ne udajem. Od kako sam uz caricu Maru; od kako svaki dan slušam čitanje Svetog Pisma i od kako svaki dan probavim uz našu bogoljubivu caricu po pola dana u crkvi, sve više pomišljam i sama da se povedem za caricom i da uđem u manastir. 0, veruj mi, to bi bio blažen život.
— Tako je, ali ko zna šta je naša sudbina i šta je volja Božija? Smemo li o tome pre vremena pomišljati ? Smemo li vređati milost Božiju?
U koji mah je Kojadin Gvozdenović ovo govorio, zahoriše se na novo lovački rogovi. Lovci su žurno dovršivali zakusku. Starešina lova, Janko Pletikosić, naređivaše hajkačima da polaze i da onima koji su ranije već na mesto izašli iz daljih sela s one strane planine poruče kojim pravcem treba da nagone divljač na zasedu. Onima pak koji će na zasedi čekati, izdavaše druge zapovesti, upućivaše na mesto i pokazivaše put kojim treba na mesto izaći. On sam pojaha konja i pođe na svoje mesto. Sin mu Dragoš imao je naredbu da ide na mesto, odakle će se zverad na zasedu početi nagoniti. Sve je bilo veselo u taj mah. Žene i devojke koje su se o dvorbi starale gledahu zadovoljno ispred kuće kako se lov kreće kroz širom otvorene vratnice i kako odmiče putem. Psi su veselo lajali i podskakivali. Sokolovi su kliktali, i svak je sa svojim pouzdanjem polazio na posao, u kom se nije znalo kako će koga sreća poslužiti. Sudbina i sreća, ti čudni anđeli hranioci svekolikoga ljudskog delanja, zabave kao god i najozbiljnijega posla, lebdeli su i nad ovim lovom kao što lebde nad svakim drugim poslom ljudskim.
|